Stari zanati – Kovači

Stari zanati – Kovači foto:N.Petrović

Srbi su vekovima za nama govorili da selo ne može bez učitelja, popa i kovača. U selima rudničko – gružanskog kraja slobodno se može reći da se bez kovača nikako ne može jer je u svakom selu postojalo po nekoliko kovača i njihovih radionica.

Kovač je zanatlija koji se bavi obradom i izradom predmeta od gvožđa. Svaki kovač imao je svoju kovačnicu i najmanje jednog pomoćnika u zvanju kalfe. Kovačnice na selu su najčešće bile ozidane ciglom i blatom u kombinaciji sa kamenom. Obično se izbegavalo da budu izgrađene od drveta. Veliki broj kovačnica nije imao patos, već je nakovanj bio oslonjen direktno na zemlju. Ovo je bila praksa iz više razloga: zemlja amortizuje udar čekića o nakovanj, a bilo koja druga podloga bi dovela do pucanja iste; time je smanjena mogućnost izazivanja požara.

 

 

U svim kovačnicama glavno mesto zauzimali su nakovanj i kovačka vatra. Nakovanj je obično bio postavljen na sredini kovačnice na panju dozemljaku. Na njemu se oblikovalo užareno gvožđe, otkivalo i prepravljalo udarcima čekića. Pored čekića, uz nakovanj je obično bila i macola ili maca. Komad koji se obrađuje drži se klještima jednom rukom, a čekićem se udara drugom. Kovač mora da bude brz jer se usijano gvožđe brzo hladi. Da bi kovač imao osećaj udarca koji je neophodan za što bolju obradu, najčešće jednom udara u komad, a drugi put udara u sam nakovanj. Ukoliko su komadi veći, kovač obično radi sa pomoćnikom. Tada kovač drži komad i čekićem udara u mesto gde bi trebalo da pomoćnik velikim čekićem zada udarac.

 

 

Drugo najvažnije sredstvo u kovačnici je kovačka vatra. Ona se sastoji iz ložišta i meha. Mehom se upravlja uz pomoć poluge koju pritiska kovač i tako razgoreva vatru. Za vatru se obično koristi ćumur ili šljivovo drvo. Kada se dobijao željeni oblik komada koji se obrađuje, komad je potapan u vodu kojim se vršilo kaljenje. Ovo je iziskivalo posebnu veštinu i iskustvo majstora jer je trebalo tačno oceniti dovoljnu količinu kaljenja. Ovo se najčešće ogledalo po boji komada koja je mogla da bude plava, žuta, crvena ili narandžasta.

Početkom XIX veka potreba za kovačima bila je velika. U ratnom periodu srpske revolucije, glavnina hladnog oružja koje su ustanici koristili izrađivala se u individualnim kovačnicama. U narodu rudničko – gružanskog kraja ostalo je predanje da su njihovi preci, po naredbi kneza Miloša, izvozili svinje u susednu Austriju, a uvozili iz nje gvozdene plugove. Kako su se razvijale rudarska i livničarska proizvodnja u samoj Kneževini, tako je ovaj uvoz bio sve manji. Postojećim plugovima se produžavao vek trajanja klepanjem istih upravo kod kovača.

 

 

Tokom celog XIX veka kovači su izrađivali sve metalne alatke neophodne u poljoprivrednoj proizvodnji. To sve ukazuje na veliki značaj ovog zanata. Njihov udeo u proizvodnji poljoprivrednih alatki opada početkom XX veka, kada Srbija dobija Srpsko akcionarsko rudarsko-topioničarsko-industrijsko društvo, preteču današnje smederevske železare. Međutim, u Gruži kovači ne gube na značaju jer se u selu Donja Vrbava otvara kamenolom 1928. godine. Izradu punčadi za ceopanje kamena, špiceva i škarpela za oblikovanje kamena i burgija za bušenje rupa za dinamit i dalje izrađuju kovači u okolnim selima.

Prevazilaženje tradicionalnog načina kovanja i modernizacija istog nastaje u ovim selima sredinom šestdesetih godina XX veka, kada kovači počinju da koriste električne aparate za varenje, kao i električne brusilice i bušilice. U selu Donja Vrbava, prvi majstor koji je na ovaj način unapredio proizvodnju bio je Mirko Đorđević Sole, uvozeći ove aparate iz Nemačke. Postojanje, tada jake, mašinske industrije u Gornjem Milanovcu uslovilo je zamiranje ovog zanata. Već postojeći kovači prešli su na savremeni način rada.

Danas u selima rudničko – gružanskog kraja i dalje postoje kovači, ali njihova proizvodnja vrlo malo podseća na kovače u prošlosti. Pojedini današnji kovači koriste i mašine u obradi, kao što su strug ili glodalica. Poslednji kovač u Donjoj Vrbavi koji je koristio gore opisanu tradicionalnu proizvodnju bio je Slavomir Marinković Ćevo (preminuo 2012. godine). Njegova kovačnica je i dalje ista onakva kakva se mogla videti u XIX ili početkom XX veka.

 

Nikola Petrović

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

 

 

 

 

 

 

 

Go to top