Zapis učitelja: Boljkovci - između škole, crkve, česme i kafane...

Škola u Vraćevšnici Škola u Vraćevšnici

Rudničko-kačerski hroničari (4): Vladimir –Vlade Petrović (1934)


Petrović Vladimir – Vlade, rođen 15.februara, 1934. godine u Prnjavoru kod Vraćevšnice. Osnovnu školu završio u Vraćevšnici, Nižu gimnaziju u Gornjem Milanovcu, gde i polaže malu maturu. Školske 1949/50. godine upisao Učiteljsku školu, koju završava 1952/53.godine. Odmah odlazi na službu, prvo u selo Miokovići, srez studenički (sada opština Leposavić). Zatim vojsku služi u Doboju, da bi se odmah vratio u svoj zavičaj. Godine 1962. godine upisuje vanredne studije na Višoj pedagoškoj školi, na kojoj diplomira 1964.god, grupa za fiziku - OTO. Prvo službuje u Boljkovcima, zatim u Klatičevu i na kraju u Gornjem Milanovcu (u sadašnjoj OŠ „Momčilo Nastasijević“), gde biva i penzionisan.

Vladimir Petrović

Književnim i spisateljskim radom počeo se baviti 1966. godine. Poslednjih godina bavi se prikupljanjem istorijske građe. Kao rezultat toga rada je monografija „Prnjavor i Vraćevšnička škola“. objavljena 2002. godine u izdanju Muzeja Rudničko-takovskog kraja. „Spomenar prosvetara Rudničko-takovskog kraja“ je druga knjiga objavljena 2007. godne, u izdanju. Lio, Gornji Milanovac i Udruženje Rudničana. Priređivač ove knjige bio je prof. Radovan Karaulić, a recezent prof. dr Nedeljko Trnavac. „Crnuća – vremeplov“ je treća napisana (a ne objavljena) knjiga hroničara Vladimira Petrovića.


Mrzovoljni, a dobri kafedžija Branislav

Boljkovci su malo mesto smešteno u jednoj udolini na obroncima planina Ravne Gore i Rudnika. U sredini sela nalazila se škola i crkva. Obe ove ustanove bile su na kratkim rastojanjima, od dvesta – trista metara. Pregradio ih je potok i mostić, koji je bio stalna veza među ovim ustanovama, koje su vekovima sarađivale.Među njima nalazilo se nekoliko kuća i dve kafane. U samom centru bila je seoska česma. Iako su crkva i škola imale obrazovni karakter, ljudi su se mnogo češće sastajali u kafanama, a nekad i u prodavnici. Tu se odvijao jedan sasvim drugi život. Posebno mesto okupljanja bila je česma, tu su se mogle čuti prve novosti za taj dan, ili nešto propušteno u toku meseca.

 

Selo Boljkovci

U to vreme bila je po glasu poznata Nedeljkovića kafana, čiji je vlasnik bio Branislav Nedeljković, čovek svojih pedesetak godina, nešto viši od srednjeg rasta, bledolikog lica, prosed, kestenjastih očiju, širokih ramena, malo nezgrapnog hoda. Kroz kafanu se kreato lenjo, kao da ga se ništa ne tiče, mrzovoljan i gost je porudžbinu čekao malo duže. I pored svega, njegova kafana je lepo i uredno radila. Ljudima je izlazio u susret onoliko koliko mu je njegova priroda dozvoljavala. Često su o njemu gosti sticali utisak da do podne mrzi samog sebe, a od podne i čitav svet. Ali nije bilo tako. Kada se sa njima malo lepše razgovara vidi se da je otmen čovek i predusretnjiv.

U radu mu je pomagala supruga, koja je po naravi bila veoma slična. Sa njima su ljudi teško razgovarali, kratko, kako sa pitanjima, tako i odgovorima. Svakako da su ih mutna vremena naterali na jedan takav odnos sa ljudima. Kafana je imala redovne posetioce, koji su voleli čašicu lepog pića. Istina, smetala im je samo njihova ćutljivost.

Pričalo se Branislav nije loš čovek. Dopuštao je da se u njegovoj kafani održavaju sastanci, priredbe i sve drugo što je u interesu škole, komiteta i opštine. I opštinskim strukturama je odgovaralo jedno takvo mesto – gde se ljudi skupljaju, gde se drže kulturne, političke i druge manifestacije...

 

Kolektiv škole u Boljkovcima (1958.god.): Damljanović Anđa, Damljanović Siniša i Timotijević Dragana (čuče), Petrović Vladimir, Laudanović Miroslav, Ognjanović Lazar, Marić Branka, Ćosić Dobrivoje, Timotijević Živomir i   Lukovac ? (stoje) – foto Arhiv škole

 

Prosvetni radnici bili su česti gosti te kafane. Tu smo dolazili na čašicu pića, na kafu i čaj. Prilikom dolaska u kafanu često sam sedeo blizu šanka, jer sam znao da to odgovara kafedžiji, lakše mu za rad. Primetio sam u jednom uglu kafane da je stajao jedan bilijar, koji se retko koristio. Palo mi je na pamet da se može iskoristiti za zabavu posetilaca. Kako sam se sa gazdom sprijateljio predložio sam mu da bilijar stavi na sredinu kafane, jer je prostorija bila velika. Dugo se odupirao ovom predlogu, tvrdeći da meštani ne znaju da igraju bilijar i da im to neće biti zanimljivo. Naučiće, tvrdio sam. I nagovori ga...

(Iz rukopisa Vladimira Petrovića, iz neobjavljene knjige „Crnuća – vremeplov“)


Deda Milentijeva priča

Došao ja iz škole. Tek počinje školski raspust, juni mesec, lep sunčani dan , oko nas zelenilo u voćnjacima već zrele poneke voćke, trešnje već prolaze. Pristižu vidovače i petrovače, a deda Milentijev voćnjak lepo rodio. Stavi on jednu šaku trešanja rskavaca na gunj. Gledam ja, a oni krupni, pa kad ih jedeš, a oni pucketaju i slade u isto vreme. Doneo deda i nekih vidovača, ali ja navalio na one rskavce što pucketaju kad ih jedeš i ne gledam vidovače, a deda će „meni probaj vidovaču da vidiš kako je slatka“. Kada smo se lepo počastili on zastade za trenutak i reče: „Vlajko, hteo bi da ti ispričam kako sam ti postao poočim“.

Bilo je to nekako u proleće. Ne znam tačno da li je bio maj ili jun mesec . Otravio se moj vinograd ispod „Kose“ u „Vinogradima“ i moja Draginja, veli meni: „Milentije, trebalo bi onaj vinograd malo okopati i izvaditi iz one trave, čini mi se da ima lepog roda“. Ja poranim malo ranije i odem u „Vinograd“, te okopam. Pri povratku, rešim da idem pored groblja i i kroz „Dadovinu“, pa da izađem gore kući . Kad sam stigao kod groblja, vidim krave i dvokolicu, stoje kraj groblja . Pogledam malo dalje, Aksentije drži dete u rukama, a ono samo plače i ne zaustavlja se. Aksentije meni, po našim običajima, kaže: „Pomaže Bog! Da si mi od jutros otac, Vladimiru“! Ovo se poočinstvo uzimalo tako, što se na putu, čekao slučajni prolaznik. To se u ovom slučaju desilo, kod groblja. Obavili smo to onako kako i treba po našem običaju. Obišli smo oko groba tvoje majke. Kada sam te spustio na zemlju, ti si odjednom prestao da plačeš i i brzo si pobegao na grobljansku kapiju. Sutradan sam došao kod Pera i Aksentija da vidim šta je bilo sa tobom. Aksentije mi reče: „Dete mi više ne plače, a počelo je, hvala Bogu, da lepo i jede“.

Kada sam stigao kući ja pričam, šta je se dogodilo. Rekoh mojim ukućanima: „Dobio sam sedmog sina!“. Oni su počeli da mi se smeju, govoreći:„Zar ti je malo što imaš nas šest sinova i tri kćeri“.

Od tada često kada idem kod manastira da nešto radim, svratim kod Pera, da vidim kako rasteš, bio si kad ti je majka umrla mnogo bolestan. Sada si hvala Bogu dobro i porastao si, a ja volim da te vidim, čini mi se da sam tada izvršio veliko delo. „Bićeš ti dobar čovek – Neka si samo živ i zdrav“. Tako se mi rastasmo u Dadovini. Od toga dana .retko smo se viđali . Ja sam završio školu i otišao na službu, da učim decu i obrazujem narod. To mi je bio posao. Jednoga dana bio sam na službi u Klatičevu 1962. godine, stiže mi telegram da je deda Milentije ispustio svoju plemenitu dušu. Zbog prevoza nisam mogao stići da budem pored njegovog odra, ali sam porodici poslao telegram saučešća. Mom poočimu dedi Milentiju. Velikom humanisti i čoveku, koga sam voleo i uvek sećao. Neka mu je večna slava...

„Rudničanin“, 2012.godine, br. 27, str. 18

 

Vladimir-Vlade Petrović

Priredio: prof. Radovan Karaulić

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(7 glasova)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Go to top