Rudničko-kačerski hroničari (10): Evlija Čelebija (1611-1682)

Evlija Čelebija Evlija Čelebija foto:R. Karaulić

Mistično maštoviti putopisac Evlija Čelebija

Evlija Čelebija (tur. Evliya Çelebi ili tur. Derviş Mehmed Zilli; rođen je 25. marta, 1611. u Istanbulu, a umro 1682. godine u Egiptu. ) je jedan od najslavnijih otomanskih putopisaca. Njegovi putopisi su od velikog značaja za istoriografiju.. Proputovao je Osmansko carstvo, a svoja zapažanja objavio u svom najznačajnijem delu, Sejahatname, zbirci od 10 tomova koja obuhvata sva njegova putovanja.

U svojim putopisima pokušavao je da opiše istoriju, građevine, običaje i tradiciju, kao i značajne ličnosti iz zemalja koje je posetio. Među zemljama i krajevima koje je posetio su Anadolija, Rumelija, Sirija, Egipat, Krit, Mađarska, Poljska, Austrija, Nemačka, Holandija, Krim, Kavkaz. Između ostalog u njegovim putopisima ima interesantnih opisa balkanskih zemalja iz sedamnaestog veka. Naravno, nama je najzanimljiviji opis Rudnika, ali valja pročitati i kako je opisao neke druge delove Srbije...

Napomenimo još da je Čelebija poticao iz ugledne i bogate porodice, u doba najvećeg sjaja Otomanskog carstava, što mu je omogućilo da stekne izvrsno obrazovanje iz raznih oblasti. Bio je i hefiz, tj. onaj koji zna Kuran napamet, bio je ratnik , diplomatski predstavnk Imperije, po nekima i turski tajni agent. Sve mu je to omogućilo da ima slobodu da slobodno putuje, što je koristio i u „poslovne obaveze“. Smatra se da je prešao 350.000 kilometara tokom svojih putovanja, obišao je Otomansko carstvo koje se prostiralo na tri kontinenta.

 

Evlija Čelebija

Mistično maštoviti putopisac Čelebija

Delo Evlije Čelebije, jedno je od najlepših i najboljih svoje vrste u geografskoj putopisnoj literaturi, naročito u istočnjačkoj. Njega samo treba znati čitati. Rođen i vaspitan na Istoku u zemlji mistike i čuda za njega je opisivanje puta daleko više književan nego naučan posao. Njemu očevidno nije stalo do toga da svojoj publici što vernije prikaže zemlje i narode nego da je zadivi. On želi da bude interesantan i tada kada su, i prilike, i dimenzije, i kvaliteti sasvim obični, osrednji. Sve treba da je izuzetno, enormno, za čuđenje ili za divljenje. Ipak, i pored toga svoga načina pisanja Evlija je katkada dragocen izvor za studiju pojedinih naših krajeva i mesta. On je malo realan, ali biva i to da je on sasvim dobro obavešten, i da je ono, što on piše, ponekad sasvim tačno.

Često se na stranicama njegovog putopisa nađu podaci koji nas teraju na smeh: jednom kažekako su zime u nekom gradu tako hladne da je video kako se mačka skačući sa jednog krova na drugi zaledila između njih da bi se nakon par dana odledila, pala na zemlju i normalno nastavila dalje. Drugi put govori kako je beogradska baklava toliko velika da ne može stati u pećnicu i da može nahraniti 300 ljudi. Onda na sve te maštarije doda još i to da je Zagreb grad u Osmanskoj imperiji i pokazuje kako nije uvek imao najbolji uvid o tome kada napušta granice svog moćnog carstva. Kako ovo shvatiti i kako uprkos tome verovati Čelebiji i uzimati ga za relevantan izvor informacija? Najpre moramo uzeti u obzir to da Čelebija sebe nije doživljavao kao istoričara ili naučnika već kao svetskog putnika, zainteresovanog jednako za činjenice koliko i za mitove.

Opis Rudnika

Iz delova Čelebijinog putopisa saznajemo da je dva puta išao drumom koji vodi preko Suvobora za Požegu, ali su ga oba puta napali „đaurski hajduci“te je sa svojom patnjom jedva spasao svoj život. Iz ovog detalja saznajemo da su hajduci u to vreme u široj okolini Rudnika bili ozbiljna opasnost za Turke.

Zahvaljujući hajducima treći put je Čelebija obišao Rudnik, kada je i ostavio dragocen opis mesta i stanovništva. To se dogodilo u poznu jesen 1664.godine. Put do Rudnika vodio je pored Ostrvice o kojoj je pisao kao o „planini do neba“. U varošici Rudniku se zadržao samo jedan dan i u tom kratkom vremenu zapisao je svoja zapažanja koja daju dragocene podatke:

„To je unosan kadiluk u rangu kadiluka od sto pedesetak akči. Njegova nahija sastoji se od sedamdeset šest razvijenih sela. Tu ima mesni spahijski ćehaja i janičarski serdar. Varoš leži na zapadnoj strani strmenite litice na kojoj se nalazi tvrđava, u jednoj prostranoj dolini, koja je bogata vinogradima i baštama.

U svemu ima sedam muslimanskih i nemuslimanskih mahala. Ima 800 daskom prekrivenih kuća, 11 bogomolja, tri škole i jedan mračan hamam čija je voda prijatna. Tu se nalazi oko 80 dućana.

Sve stanovništvo govori poluturski, kao Poturi. Odevaju se u čohajno odelo sa čakširama na kopče kao Krajišnici. Nose grube papuče i kalpake od čoje, a bave se trgovinom. To je srpska i bošnjačka raja, vrlo ugledna i bogata. Njihove žene i devojke nose kosu na poseban način, zavijenu na jednu stranu. Devojke zavijaju glavu, a mnoge imaju na fesićima srebrne i bakarne novce , koje nižu oko kape. To su rajetinske devojke bogato obučene sa suknjama i okićenim glavama.

 

Ostaci Mise iz srednjevekovnog Rudnika u Gradovima, foto:D. Miletić

Budući da se ova kasaba nalazi pod brdom svoje tvrđave, pa kako brdo dominira varoši to Sunce čitavih šest meseci ne dopire u ovo mesto. Onoga dana kada sam ja tamo bio Sunce se malo pojavilo i ugrejalo, ali je odmah posle podne nestalo, pa je to vrlo čudno područje. To je zanimljiva kasaba koja leži na čudnom položaju. U tom kraju ima jedna provalija kao pakleni ponor. Mesna klima je jako oštra. Na istoj strani ovog mesta, ispod stene na kojoj leži tvrđava, teče na stotine izvora vode hladne kao komad leda. Vode pokreću mnoge mlinove. To su take vode da se u julu od tih voda mogu popiti ni tri gutljaja. Ali one tako brzo svare u čoveku, da su trojica ili četvorica ljudi u stanju da pojedu debelo jagnje. Vazduh je oštar, ali je stanovništvo vrlo blago zdravo. To su gostopirimljivi ljudi i prijatelji stranaca...“

Ostaci Ostrvice, foto:D.Miletić

 

Opisi Orahovice, Valjeva Soko Banje, Banata, Beograda,...

Opis manastira Orahovica u selu Mažići kod Priboja u kome je Evlija Čelebija boravio 1662. godine: "Ovaj starinski manastir leži na visokom bregu koji okružuje reka Lim. To je uređen manastir četvorougaonog oblika sa raznovrsnim kupolama kao kakav grad, a sav je pokriven čistim olovom. U njemu ima 500 kaluđera, okolni stanovnici su Srbi i Bugari. Kaluđeri poslužuju goste od sveg srca, ne daju im da skinu pokrivače i torbe svojim konjima i sami ih timare. Konjima daju hranu, a ljudima čiste papuče i dan i noć stoje im na usluzi. Svakom donose jelo i piće po tri puta dnevno. Manastir ima mnogo zadužbina. Ovamo dolaze svi koji su se zavetovali za „ljubav Isusove vere“, besplatno poslužuju goste hranom i čine im druge usluge donoseći im brokatne, svilene i pozlaćene jorgane i zlatne presvalake. Manastir je ukrašen zlatnim i srebrnim kandilima, krstovima i umetnički jako lepo izraćenim skupocenim lusterima, a mirisi mošusa, svete ambre, aloinog drveta i tamjana opijaju čoveku mozak ..."

U opisu Valjeva Evlija Čelebija pominje da se varoš povećala za dva i po puta u odnosu na stanje pre sto godina. Tada je u njemu bilo 870 kuća sa oko 5200 stanovnika. Pored toga Čelebija je zabeležio da se Valjevo nalazi u dolini, da zauzima obe obale reke Kolubare, koja ga deli na dva dela.

Sokobanjsko javno kupatilo prvi put spominje Evlija Čelebija i to 1663. godine. Kaže da je vrlo impozantno, u dobroj građevini, s kupolama pokrivenim olovom, sa šedrvanom u sobama za kupanje. Ima i posebno kupatilo samo za žene, sa toplom vodom u koju se ne može ući dok se prvo ne pomeša s hladnom vodom. U ovom kupatilu lečili su se i oporavljali bolesnici iz Turske i Male Azije.

Kako je u to doba izgledao Banat Evliji se nije omaklo banatsko blato samo što ga je on na svoj način, preuveličao. On kaže na jednom mestu, pri opisu Temišvara, kada pada kiša, onda je u okolici Temišvara takvo blato da se u njemu „i slon može da utopi“. Isto tako nije bila ni onako velika trava, kao što priča Evlija kao da se u njoj mogao izgubiti konjanik...

Ponajbolji zapis o Beogradu iz 17.veka je upravo Čelebijin.“Divan kao alem kamen u prstenu“, tako on opisuje lepotu Beograda. Grad i tvrđava nalaze se na bregu iznad spoja dveju reka ,Save i Dunava. Tu je i sedište smederevskog sandžakbega. Donji grad tada ima samo oko četiri stotine kuća, prizemnih i na sprat, a okućnice su retke. Takođe u gradu se nalazi i pet džamija, barutana, kovnica novca, radionica oružja i Sulejman-hanov hamam. Čelebija pominje i veliko pristanište pored grada u kome je moglo da stane do pedeset lađa. U Gornjem gradu živela su gradska gospoda, kako Čelebija naziva Turke. Bilo je oko dve stotine kuća, Sulejman-hanova džamija pokrivena plavim olovom sa simetričnim minaretima. Na istokuje bila Sahat kapija sa Sahat kulom, čije se zvono čulo na dan hoda od Beograda...

 

Priredio: prof. Radovan Karaulić

 

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(2 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top