Rudničko-kačerski hroničari (12): Momčilo R. Radojević (1898 -1982)

Korice Radojevićeve knjige Korice Radojevićeve knjige


Iz pera učitelja Radojevića: Pogibija Lome i opis Rudnika sredinom 19. veka

 

Momčilo R. Radojević je rođen 1898.godine na Rudniku u imućnoj porodici. Deda mu je bio čuveni „Jova Komandir“, Jovan Radojević, jedan od najviđenijih Rudničana s kraja 19.veka. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, nižu gimanziju u Čačku, učiteljsku školu u Kragujevcu 1921.godine. Službovao je u Samaili, Lučanima, Jarmenovcima, Rudniku, Gornjem Milanovcu, Majdanu i Pranjanima. Bio je dugogodišnji upravnik rudničke škole, prvi Rudničanin koji je postao školski nadzornik, jedan od pokretača i član građevinskog odbora za izgradnju nove školske zgrade 1939/40.godine.

Posle drugog svetskog rata došao je u sukob sa novom komunističkom vlašću, izbegao streljanje bekstvom u Beograd, kasnije radio u Pranjanima ( od 1947.god. do 1961.god.) i tako bio „zaboravljen od progonitelja“, da na miru provede penzionerske dane. Umro 3. novembra 1982.godine.

 

Momčilo Radojević

Kapitalno delo koje je iza sebe ostavio, posebno dragoceno za istoričare i hroničare Rudnika i Šumadije, Momčilo je napisao 1970. godine, a objavio ga naredne godine pod nazivom „Rudnik u prošlosti“ (štampano u „Sava Mihić“ u Zemunu).

 

Momčilo Radojević  sa 3. i 4. razredom, 1933.godina

Lomina pogibija i sahrana

...(Posle osvajanja Rudnika) Karađorđe naredi da se zapale i razore Sali-agini konaci i neke turske kuće. Za vojvoduRudničke nahije postavi Milana Obrenovića i tako nahijska uprava pređe sa Rudnika u selo Brusnicu.Zaostali Turci ubrzo se iseliše iz Rudnika za Užice, pa jevaroš opet zapustela.

Posle nesrećne 1813.godine vrati se nešto Turaka na Rudnik. Nahijski muselim boravio je u Brusnici. To je poznati Tokatlić. Kao svog protivnika Miloš Obrenović uspeo je, pomoću novca, kod turskih vlasti da ga premesti na Rudnik, gde ga je zatekao Drugi srpski ustanak...

Ogorčen na nasilje, narod je počeo da napada Turke još 8. Aprila, kada je Lomo rasterao turske poreznike u Jasenici i Jovan Obrenović u Konjuši ubio jednog poreznika.

Vojvoda Arsenije Lomo, veliki junak, još je branio šanac na Deligradu 1813.godine, dok su mnoge vojvode u očajanju, prelazile Savu. U mnogim bojevima teško je ranjavan. Vratio se u Dragolj, svojoj kući, i predao se rudničkom muselimu Mehmedu Barjaktaru...

...Već 12. Aprila Lomo sa svojom vojskom opsedne Rudnik. Pozove Turke na predaju. Obeća im miran prolazak kuda ko želi i zakune se na hleb i so. Lomo je želeo da propusti Turke bez boja i žrtava. Ali neki Milovan Martinović, sa jednim drugom, sačeka Turke i Loma, kraj jedne lipe na putu pored stare škole, ispod Milosavljevića kuća (u Malom raju, na putu između kuća Milosavljevića i Milića - prim. priređivača).Tu zatraži da mu Tokatlić vrati neke, ranije oduzete, pištolje. Kad je to ovaj odbio, Martinović na njega opali pušku i obori ga sa konja. Pritrči ranjenom Tokatliću da uzme pištolje, ali ga on iz pištolja teško obrani (rani, upuca, pogodi – prim. priređivača). U pometnji teško potegnu oružje i Srbi i Turci, te ih je Lomo sa mukom umirio, i put produžiše. Tokatlićeva hata uzjaše neki njegov sestrić, koji naumi da osveti ujaka. Zbog kiše koja je počela padati Lomo navuče na glavu kukuljaču od gunja. Turčin pokuša da jataganom udari Loma po vratu, ali se on okrete prema njemu. Tada mu Turčin za uspomenu pokloni jatagan, izvučen iz silava zajedno sa koricama. Odmah zatim ugrabi priliku istrgne pištolj i opali ga Lomu u potiljak. Potera konja i pobegne užičkim putem.

Gotovo svi Turci onde izginu, samo Lomov ubica i još dva, tri pokušaju da se bekstvom spasu. Neki Mutanjci ih sačekaju na Straževici i pobiju, samo Tokatlićev sestrić na dobrom hatu izbegne za Užice.

Pogođen u glavu iza desnog uha Lomo je umro u Rakića kući na Blatima. Sahranjen u livadi blizu kuće. Na grobu stajao je kameni stub bez natpisa.

Njegove kosti preneli smo 1926.godine u postolje spomen piramide, pred zgradom osnovne škole (Radojević misli na školsku zgradu podignutu 1940.godine, srušenu1977.godine - prim. priređivača). Lomo je bio sahranjen u plitak grob, bez kovčega i bez njegovih ličnih stvari.Lobanja je bila dosta očuvana, samo su nedostajale kosti oko oko desnog uha, gde je pogođen iz pištolja. Imali smo utisak da su kosti pripadale snažnom čoveku, kakav je bio vojvoda Lomo.

Loma su savremenici opisali kao krupnog i visokog čoveka, smeđe kose i dugih tankih brkova. Po običaju nosio je kosu spletenu u pletenicu, i čohanu dolamu izvezenu srmom...

...Prema nekim zapisima, posle smrti Arsenije Loma, kačerska knežina izabrala je za svog vojvodu starog Tanaska Rajića iz Stragara, bivšeg Karađorđevog barjaktara, koji je 25. maja 1815.godine poginuo na Ljubiću braneći topove od Turaka.

Varoš u Rudniku spaljen je poslednji put 1815.godine, pošto je na tome mestu postojala oko tri veka. Srbi su to uzalud učinili, jer se Turci više nikad nisu vratili natrag. Ostali su samo kameni temelji grada i nekih građevina, kao nemi svedoci Rudnikove veličine u prolosti. (Radojević misli se na Gradove, Misu, kule, ostatke grada...).

(Iz knjige Momčila R. Radojevića „Rudnik u prošlosti“, Beograd, 1971. godine, str.33-35)


Opis Rudnika sredinom 19. veka


Pred kraj 1815.godine Marašli Ali-paša ovlastio je Miloša Obrenovića da u unutrašnjosti zemlje objavi kraj ustanka i da organizuje nahijske organe vlasti, za održavanje reda i mira, u Beogradskom pašaluku...

Već u decembru 1815.godine određeni su nahijski knezovi. Za kneza Rudničke nahije postavljen je Jovan Obrenović, sa sedištem u varošici Brusnici...

Do 1830.godine nahije su deljene na knežine, kada su mesto knežina uvedene kapetanije. Od 1834.godine uvodi se naziv okrug za nahije i naziv srez za kapetanije. Nahijski sud nosi naziv magistrat, a u opštinama su formirani primiritelni sudovi.

Savremeno naselje (današnja) varošica, osnovana je na nekoliko godina posle Drugog ustanka, na širokoj planinskoj kosi koja se relativno blago spušta u dolinu, obuhvaćenu potocima: Zlataricom, Dulovcem i Kršom. Na raskrsnici starog druma i puta, koji vodi od Ostrvice u Gradove, podignuta je mehana sa pekarnicom. Ova prva zgrada u ovom naselju, stajala je na placu, gde je sada ugostiteljska radnja Slobodana Milovanovića (sada kafana „Beli“ – prim. priređivača). Ona se pominje kao Rakićeva mehana 1822.god. i 856.godine. postojala je više od četiri decenije. Njen vlasnik Luka Rakić sa Blata, poznat iz doba Sali-age, kao gajtaš.

Od 1830.godine formirana je Kačerska kapetanija. Prv kapetan je Marko Rakić, čija se kuća nalazila na Blatama. Na jednom kamenom nadvratku urezana je godina 1830. Profesor Miloje Rakić, Markov unuk, dao je opširan opis ove kuće, koja odavno ne postoji, u svojoj knjizi o Kačeru.

Miloš je nastojao da se ubrza sa obrazovanjem srpske upravne vlasti u zemlji. Zato je Marko, po svemu sudeći, podigao sreski Konak između 1831. do 1833. godine. U toku 1831. godine kulučilo je u Kačerskoj kapetaniji oko 1600 poslenika. Verovatno je tada pripreman materijal za podizanje sreskog Konaka. Zgrada je postavljena na mestu gde je danas dvorište nove škole (Radojević piše o školskog zgradi podignutoj 1940.godine, srušene 1977.godine, gde se sada nalazi postojeća montažna školska zgrada- prim. priređivača). Imala je desetak odeljenja i podrum. Istočno od nje ozidana je štala, sa tri tri sobe za poslugu. Dugo su u ovoj zgradi (Konaku) konačili – stanovali stari kapetani. Docnije su u njoj smešteni pošta, telegraf i poreska uprava. Postojala je više od sto godina. Ispred Konaka, pod granatim lipama na ravnom dvorištu, obraslo niskom travom, u praznične dane skupljao se narod da igra u kolu ili da baca „kamena s ramena“ na seoskom putu pored dvorišta. Konačka česma u Dulovcu je spomenik Arseniju Lomi, podignuta 1899.godine.(Misli se na česmu Bakarušu, iza škole, kod „Zelene zgrade“, u Malom raju, koja i danas postoji i koristi se – prim. priređivača).

Šafarik pominje, 1865.godine, kapetaniju i mehanu na Rudniku. Novu mehanu, preko puta Konaka, podigao je neki Nikola Cincarin. Ovu je zgradu kupila je Rudnička opština i udesla je za sreske kancelarije. Bila je u upotrebi sve do spaljivanja 1941.godine. (Ova zgrada mogla bi se nalaziti na mestu sadašnjeg Doma kulture i pijace – prim. priređivača).

Krajem prošlog veka, Rudnik je malo sresko mesto sa dvadesetak građevina. Pored druma podignute su još dve putničke mehane: Stevana Majdanca iz Rapšinaca i Jovana Radojevića iz Rudnika (Majdančeva mehana nalazila se na sredini sadašnjeg Trga rudara, negde gde je sada spomenik rudaru, dok se Radojevića mehana (kafana), nazvana „Zastava“, nalazila na mestu gde je sada hotel „Neda“- prim. priređivača). Sve ove zgrade spaljene su u ratu, a Rakićeva mehana, porušena je u prošlom veku, vrlo davno. Od kuće Marka Petrovića, kovača, ka Rakića grobu, i od kuće Gavrila Markovića niz put, nije postojala više ni jedna građevina.

Pored puta za Gradove, ispod kuće Vlajka Milosavljevića, niska seoska kuća dugo je upotrebljavana kao opštinska kancelarija.

Preko puta kuće Miloša Milovića, učitelja, nalazile su se dve zgrade od slabog materijala, čatmare: stara i nova škola. Čitavih 50 godina tu se održavala osnovna nastava, pošto je škola osnovana 1864.godine. Od 1914.godine škola je preseljena u adaptiranu zgradu Majdančeve mehane...

 

(Iz knjige Momčila R. Radojevića „Rudnik u prošlosti“, Beograd, 1971. godine, str.36-38)


Priredio: prof. Radovan Karaulić

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

 

 

 

 

 

 

Go to top