Rudničko-kačerski hroničari (15): Zoran Kizo Nedeljković (1959)

Zoran Kizo Nedeljković Zoran Kizo Nedeljković foto:contango.rs

Zoran Nedeljković - Kizo je rođen 1959. godine na Rudniku, gde je i završio osnovnu školu, Gimnaziju pohađa u Gornjeg Milanovca. Tada i počinje njegov društveno-politički rad. Postaje predsednik omladine opštine, zamenik komandant ORA "Pešter '83", učesnik više radnih akcija, rezervni vojni oficir sa višim vojnim obrazovanjem, sekretar FK „Mladi rudar“...

Uz te aktivnosti zapošljava se, prvo u „Autoprevozu“ u Gornjem Milanovcu, da bi se posle nekoliko godina vratio na Rudnik, zaposlio u ROC-u „Rudnik“ na mestu referenta Zaštite na radu, ONO i DSZ, a danas radi na mestu izvršnog direktora firme.

Njegove knjige, brošure, članci iz zaštite na radu, bezbednosti radnika, kako u jami, tako i van nje, nagrađivane su i u Srbiji, ali i u inostranstvu.

 

Korice knjige

I književni rad posvetio je samo svojoj profesiji, rudarstvu, i to isključivo istorijatu kopanja rude na Rudniku. Sa sigurnošću se može reći da je ekspert za tu oblast, poseduje impozantnu literatutu i izvore, kao i fotografije iz rudarske prošlosti. Najbolje delo mu je „Rudarstvo rudničkih rudištva kroz vekove“, koje je doživelo, do sada tri izdanja, a novo se očekuje uskoro. Iz ovog dela i prenosimo dva zanimljiva odeljka: o srednjevekovnim vladarima na Rudniku i o rudarskoj legendi Miši Mihailoviću, “Poslednjem mohikancu srpskog rudarstva“.


Poslednji vladari Srbije, Đurađ i Irina Branković, sahranjeni na Rudniku


Uspon Rudnika u srednjem veku je trajao nešto više od 150 godina, od kraja 13 do polovine 15 veka. Rudnički groševi koji su kovani na Rudniku bili su teški 2,4 grama i vredeli su više nego sav drugi srpski novac. Despot Stefan Lazarević 1412.godine donosi ,,Zakon o rupama,, (Zakon o rudnicima).

U vreme raspada srpskog carstva Rudnik se nije mogao nesmetano razvijati. Prvo je bio u sastavu moćnog kneza Vojislava Vojinovića do njegove smrti 1363.godine. Posle njegove smrti pripao je njegovom sinovcu Nikoli Altomanoviću 1367.godine. U tom trenutku srpsko carstvo se nalazilo u potpunom rasulu.

Nikolina prestonica je bila u Užicu, a Rudnik je bio najbogatije mesto. U sukobu sa Lazarom Hrebeljnovićem izgubio je Rudnik krajem 1370.godine. U periodu 1371.-1373. Godine župan Nikola je knezu Lazaru preoteo Rudnik, da bi od 1373.  do 1389.godine knez Lazar često boravio na Rudniku, izdavavši u njemu neke povelje, a uz Novo Brdo Rudnik mu obezbeđuje znatne materijalne prihode. U jesen 1389.godine, posle Kosovske bitke, ugarski kralja Žigmund je često upadao u Srbiju, što neki izvori govore da je dolazio sa vojskom do Rudnika. Knez Stefan Lazarević je držao Rudnik do svoje smrti 1427.godine.

Dubrovačka kolonija na Rudniku je doživela snažan uspon u srednjem veku i postala brojno najjača i najaktivnija, podaci iz toga perioda su brojni i raznovrsni, od lista carinika, vlasnika nekretnina, sudskih sporova i presuda. Nešto manje brojna je bila kolonija Kotorana na Rudniku.

Posle smrti despota Stefana 1427.godine, u rudničkom kraju je zavladao strah od Turaka, pa su se dubrovački trgovci sklonili u Ostrvicu. U doba despota Đurđa Brankovića uz Smederevo Rudnik je jedna od despotovih prestonica. Ozbiljniji turski napadi na Ostrvicu i Rudnik počinju 1439. godine.

Iste, 1439. Godine, na Rudniku je već sedeo turski kadija sve do 1444.godine, kada je Segedinskim mirom Rudnik vraćen sa još 23 grada despotu Đurđu.

Krajem 1456.godine, tačnije 24. decembra po starom kalendaru, u svom dvoru na Rudniku umro je despot Đurađ Branković. Sahranjen je u crkvi Krive Reke, na južnim padinama Rudnika. Grob i crkva danas ne postoje i ne zna se gde su bili. Despotica Irina je umrla takođe na Rudniku 1457. Godine, 3.maja. Prema predanju sahranjena je na mestu zvanom Jelen kamen, ispod kose Pluževine, iznad ušća Kulovog potoka uz Rudničku reku. (B.Čeliković, "Svetilišta rudničkog kraja"). Tako je Rudnik bio svedok fizičkog nestanka poslednjeg značajnog vladarskog para srednjovekovne Srbije.

 

Rudnička rudišta u zakupu Miše Mihailovića

U starijim generacijama naših rudara bilo je nekoliko smelih ljudi, ili možda zanesenjaka, koji su pokušavali uzdajući se u svoju stručnost, da sa skromnim sredstvima ličnog ili porodičnog kapitala, otvore neki rudnik. Dobar deo naših starih rudara je bio ubeđen da se sa ličnim sredstvima pojedinaca može pronaći i otvoriti rudnik, ako je čovek preduzimljiv i dobar stručnjak. Visinu potrebnih materijalnih dobara je određivalo verovanje u ličnu i pronalazačku sreću. Skoro svi stari rudari, a i ovi današnji, računali su samo na stvaranje kapitala iz rudnika srebra, zlata ili bakra i tek uzgred cinka.

Rudničku planinu je pod zakup uzeo Miša Mihailović sa namerom da otvori i eksploatiše njena rudišta. Bilo mu je 40 godina kada je otišao u penziju i počeo da da se bavi Rudnikom ulažući svoja lična sredstva punih 36 godina, najpre sam, a zatim sa svojim deoničarima Đorđem Vajfertom, pivarem iz Beograda, i apotekarom iz Svilajnca Kornelijem Draškocijem. Miša je umro, takoreći u bedi.

 

Miša Mihailović

Miša se rodio u Beogradu 1850. godine u imućnoj porodici Petka Mihailovića, poznatog tatarina Ministarstva inostranih dela (Petko se vodio kao tatarin 2. klase). Otac Petko je bio rodom iz Velesa. U Srbiju je došao kao dete, pa je kasnije stupio u poštansku službu i ubrzo postao jedan od viđenijih tatara. Okretnom makedonskom pečalbaru ovaj posao je doneo nekoliko imanja u Beogradu i kuću preko puta bivšeg dvora. Sva ova imanja Miša je uložio u Rudničku planinu.

Miša se školovao u Beogradu. S.Lozanić u kratkoj biografiji pominje svog školskog druga M. Mihailovića, studenta tehničkog odseka Velike škole. Na rudarske studije je upućen početkom 1872. godine. Pre toga jedno vreme je bio službenik ministarstva finansija (rudarski pomoćnik). Prvi semestar je slušao u Berlinu, a kasnije je prešao u Frajber, gde se upisao na Rudarsku akademiju pod broje 2577. Posle godinu dana moli ministrstvo da ga premesti na Parisku rudarsku akademiju. Juna 1874. opet obnavlja molbu. Ne zna se gde je završio školovanje.

Mihailović je 1876. godine pisar V klase u Ministrstvu finansija. To mu je verovatno prvo mesto u službi. Sledeće, 1877. godine je već pomoćnik uprave podrinjskih rudnika. Načelnik rudarskog odeljenja je postao 1886. godine 3. klase. Za načelnika 2. klase je unapređen 1889.godine, a već 1891. je penzionisan. Posle toga nije stupao u državnu službu.

Kao načelnik rudarskog odeljenja bio je u isto vreme upravnik rudarske uprave na Rudniku. Čim je otišao u penziju izvadio je rudarska prava za jedan deo Rudničke planine, gde povremeno istražuje 1890.-1894.godine. Povlasticu pod imenom „Kačerski rudnici“ dobija 1894. godine od 217 rudarskih polja, nešto kasnije u preduzeće ulazi Đorđe Vajfert kao finansijer.

U proleće 1897. godine na Rudniku je već bilo izgrađeno uzorno rudarsko preduzeće. Uređena okna i šinski transport kroz potkope. I pored velikih materijalnih ulaganja i žrtava, na Rudniku nije došlo do proizvodnje.Topljenje rudničkih ruda kako ga je zamislio Mihailović, nije uspelo. Krajem 1897.godine Vajfert se povukao iz preduzeća na kome je izgubio više od pola miliona dinara.

 

Rudarsko naselje pre 50 godina, foto:D. Miletić

 

Mihailović dalje nije mogao sam, pa je uveo u preduzeće Kornelija Draškocija. Nije poznato koliko je ovaj uneo kapitala u preduzeće.

O stanju na Rudniku 1899. godine ostavio je belešku S. Pašić:,, Posle ispita pohitam na Rudnik g. Miše Mihailovića, koji tu stalno boravi. Posle jednog časa bili smo pred oknima u kojima je sada malo radnika.Pokazao nam je okna, staje i veliku količinu izvađene srebrne rude. Sve ovo nam je pokazao izrazom: ,“Šta je tu je! Napred se mora, natrag se nema kud !“. Kada smo ga pitali da li nalaze nova okna na mestima nedirnuta saskim pijucima, odgovorio nam je kao da se čudi: „Nigde gospodo, nema ni stope zemlje, gde pijuk starih rudara udario nije“. Ovaj vredni čovek teško nam se tužio na seljane, koji ga ne razumeju i veoma mu smeću. Nasrću na šumu i useve koje je on posejao njima na ugled. ,,Šta sam znao da radim“, s bolom nam je pričao, “ latio sam se ovoga posla, samo da se oprostim penzionerske čame. Počeh opažati kako me davi dugo vreme, i kako svaki dan sve više tonem u baruštini od nerada. Eto šta me je nagnalo da jurnem u ova brda. Pa šta mi Bog da“...

 

Rudari sa Rudnika foto:D. Miletić

Početak novog veka nije doneo boljitak u daljem radu rudnika, tako prema pisanim izvorima u toku 1902. godine u celokupno poslovanje je uloženo svega 5.713 nadnica i zato je izdato 21.630 dinara. Prosečna nadnica je iznosila 1,9 dinara. Dnevno je bilo zaposleno 19 radnika... Rude su obogaćivane ručno i na pralištu pakovane u džakove i preko Mladenovca i Beograda transportovane u Šimenc (Slovačku), gde su pretapane.

U periodu od 1905.-1907. na Rudniku se radi samo da bi se zadovoljila zakonska obaveza, da se ne bi izgubile povlastice, skoro bez dobitka, a na sve strane se traži finansijer jer je Miša Mihailović sve što je imao novčanih i materijalanih sredstava žrtvovao ulažući proteklih 15 godina u rudnik svakodnevnim i neumornim radom.

U toku prvog svetskog rata, kao i svih predhodnih ratova, okupacione vlasti nastoje prvo da obnove rudarstvo, kako je i pored svih teškoća koje su ga pratile u radu, Mihailović od 1907. do početka rata pripremio rudišta pod Jezerom i Bezdanom, to je olakšao Austrijancima da 15. aprila 1916. godine pristupe otkopavanju ruda.Rad u rudniku za vreme okupacije je bio prisilan rad, meštana Rudnika i okoline, koji su svakodnevno radili po 12 časova u smenama od po 15 dana, kada su išli kući, a dolazili drugi. Spavali su pod vedrim nebom, a hranili se od kuće.

 

Žičara iz prošlosti, foto:D. Miletić

 

Od prališta Bezdan do Svračkovaca je bila podignuta nova žičara, kojom je transportovana ruda do Gornjeg Milanovca, na prugu Čačak-Lajkovac. Dok je rudnik radio za vreme okupacije austrougarskih vojnih vlasti, Miša Mihailović se nalazio u izbeglištvu, najpre u Parizu, a zatim u Španiji gde je radio na rudnicima. U zemlju se vratio iz Belgije 1922. godine. Za upropašćenu imovinu za vreme rata, kao odštetu je dobio 4.650.000 dinara (2.8 miliona dinara u reparacionim bonovima i 1.850.000 u obaveznicama ratne štete).

Miša Mihailović je umro 1926. godine, ne dočekavši da vidi svoje životno delo.

Pored želje kojom je bio ispunjen kao rudarski inženjer i zaljubljenik u rudarstvo, želeo je da dobrim primerom i energijom utiče i na svoju oklinu, na rudničke seljake, da se ekonomski podignu i bolje žive, ne samo od rudarstva. U delovima planine Rudnik koji su bili u njegovom vlasništvu, negovao je šumu, sekao je racionalno i odmah sadio nova drveta. Naučio je rudničke seljake da se savremenim metodama bave pčelarstvom, da leče stoku, jer je i on sam bio veoma zaiteresovan za medicinu, pa je u nekim slučajevima lečio i meštane Rudnika, jer drugog lekara nije bilo.

Miša se pored svih pomenutih zanimanja bavio i stočarstvom na svojim imanjima, pa je uvek nabavljao rasne bikove i besplatno davao rudničkim seljacima da ,,oplođuju njihove krnje krave“, kako bi dobili bolji podmaladak, doneo je na Rudnik i seme engleske trave koja se kosila četiri puta u toku godine, uredio put od upravne zgrade do Jezera, povezao telefonom upravnu zgradu sa topionicom i jamom. I pored svega što je činio za Rudnik, nezahvalni seljaci su i dalje pustošili šumu i po njoj pustali stoku.

Rudničani su veoma brzo i lako zaboravili šta je taj neumorni,“Poslednji mohikanac srpskog rudarstva“ prošlog veka, učinio za Rudnik i izuzev skromnog naziva ulice, u kojoj se danas nalazi upravna zgrada preduzeća, nisu imali pomena na ovaj svetao lik srpskog rudarstva...

U želji da se iskaže zahvalnost prethodnim vekovima i godinama trajanja rudarstva na planini Rudnik, a posebnu zahvalnost Miši Mihailoviću, 2013. godine na lokaciji Kolonija – Upravna zgrada u ulici Miše Mihailovića gde se nalazi i sedište Rudnika i flotacije ,,Rudnik,, novi vlasnik rudnika Darko Vukobratović otkrio je bistu Miše Mihailovića, rad akademskog vajara mr. Nebojše Savovića Nesa.

 

 

Želeći da nastavi tradiciju viševekovnog rudarstva na Rudniku uz stalnu brigu za čoveka, prepoznajući da su zaposleni njegova najveća vrednost, vlasnik rudnika je nastavio višegodišnju tradiciju obeležavanja 6-tog avgusta Dana rudara Srbije kroz zajedničko druženje zaposlenih, njihovih porodica i penzionisanih radnika "Danom otvorenih vrata" uz susrete, druženja i posluženja, kao i dodele priznanja.


Priredio: prof. Radovan Karaulić

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(114 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top