Rudničko-kačerski hroničari (16): Koviljka Letić (1951)

Koviljka Letić Koviljka Letić

Koviljka Letić, rođena 1951.godine u Zeokama (Dragačevo). Diplomirala na Filozofskom fakultetu – grupa za istoriju. Živi i radi u Beogradu. Baveći se arhivsko-istraživačkim radom u „Glasu biblioteke“ napisala je kapitalna dela iz oblasti istorijata prosvete, posebno svoje rodne Guče, Dragačeva, rudničko-takovskog kraja...

Najznačajnija dela: Osnovna škola u Čačku od 1918. do 1945.godine (1992-1993.g.), Osnovna muška i ženska škola u Gornjem Milanovcu od osnivanja do 1912.godine (1992.g.), Osnovne seoske škole u Trnavskom političkom srezu od 1918 do 1922.godine (1995.g.), Osnovne škole u čačanskom školskom srezu od 1922 do 1927.godine (1996.g.), Osnovne škole u rudničkom kraju 1804-1914, (1997.g.), Osnovna škola u Slatini, (2005.g.), Narodne škole u Dragačevu, (2008.g.), Osnovne škole u čačanskom kraju od 1918. do 1945.godine (2015.g.)...

 

Goli i bosi đaci, tuga učitelja žičkog i nužda učiteljska...


Iz poslednje knjige „Osnovne škole u čačanskom kraju od 1918. do 1945.godine“ (2015.g.) prenosimo nekoliko najlepših, ali i najtužnijih priča.

Izvestivši o stanju škola u Ljubićkom srezu 1919/20, nadzornik Ilija Radosavljević piše ministarstvu da je prilikom godišnjeg pregleda u Mrčajevcima našao „dva đačića koji su imali samo po nešto od košulje, u Ostri jedan mališan je imao gornju haljinicu od neke tanke fabričke tkanine, ali ispod nje ne beše košulje, a u Preljini dva bratića, sinovi borca sa Solunskog fronta koji je ostao bez očiju, bili su u stvari goli, jer ono mali ritica što je na njima još visilo ne može se nikako odećom nazvati”.

U aprilskom ratu 1941. žički učitelj Tihomir Kuzmanović zarobljen je i odveden u Nemačku, pa je na kraju vojne iz zarobljeništva krenuo vozom prema Čačku. Tog, 11. jula 1945. u drugom vagonu bio je njegov sin Nikola, koji je sa 15 leta uzeo pušku i otišao u partizane, a sad se vraćao iz Maribora ka Srbiji sa svojom jedinicom, kao oslobodilac. I saznao da je u tom vozu i njegov otac. Na tužnom susretu, dok je kompozicija putovala ka njihovoj otadžbini, otac je sinu pripovedao da je njegova majka, a Tihomirova supruga Ruža, još 1941. streljana u Mataruškoj Banji od strane okupatora, da je Nikolin stariji brat a Tihomirov sin Miloš prebijen u logoru na Banjici i od toga umro, da je deda od muke presvisnuo za unukom, a stric Ilija ubijen. Tihomir se u vozu od bola srušio i od velike tuge umro. Nije stigao do svoje Žiče.

Nužda je nagonila učitelje, posebno samce, da budu zadovoljni ma kakvom dobijenom sobicom, običnom kancelarijom u školi, samo da ne gaze blato i da od opštine imaju ogrev.

U toku Drugog svetskog rata sela i škole bili su u potpunom mraku, sveće su pravljene od krpica natopljenih mašću ili lojem, a „nastava je izvođena pod vedrim nebom, kad je vreme dozvoljavalo”.

 

Nepismena Srbija, sukobi popova i učitelja, muke noćevaoca

Iz nama najbliskije knjige „Osnovne škole u rudničkom kraju 1804-1914“, (1997.g.) objavljujemo najneobičnije „učiteljske priče“, a sve u cilju da Vas uputimo u zanimljivu istoriju prosvete i da ove knjige uskoro i pročitate...

 

Korice knjige

U besputnoj Srbiji ne beše, po Vuku, ni u sto sela jedna škola, zbog čega su oni koji su želeli da budu popovi ili kaluđeri, učili po manastirima kod kaluđera ili po selima kod popova, dok se za kakve više nauke nije ni znalo.

U manastirima su đaci više slugovali nego učili. Čuvali su koze, ovce, svinje... Sadili su i plevili luk. Išli su uz plug. Kupili seno i šljive. Radili su i ostale njivsko-poljske poslove. Tek zimi, pošto bi ujutru doneli drva i počistili sobe, skupili bi se da ih kaluđer uči čitanju. Međutim, što bi zimi naučili, leti su, zabavljeni letnjim poslovima, zaboravljali. Poneki i posle pet godina nisu znali čitati.

...Đaci su naglas učili i zbog velike vike ništa se nije moglo razabrati. Kad koji đak nauči bekavicu (sricanje) iz rukopisa ili bukvara, onda je uzimao časlovac, potom psaltir. „Ko izuči i pročita nekoliko puta psaltir, onaj je već izučio svu knjigu, onda može biti ako oće pop, kaluđer, mađistar (učitelj – prim. priređ.), prota, arhimandrit, a ako ima i dosta novca, i vladika“ (Vuk, Srpski rječnik, kod škola)...

Prvi srpski ustanak zatekao je Srbiju skoro potpuno nepismenu... Od dvanaestorice savetnika u Prabiteljstvujuščem Sovjetu (ministara u Vladi – prim. priređ.) jedva su četvorica bili pismeni, od kojih su dvojica „znali kojekako zapisati svoja imena“, jedan je „znao malo bolje od njih“, a jedan jedini znao je pisati i čitati bolje od svih popova i kaluđera i mnogih starešinskih pisara po Srbiji. Taj jedini, najbolji, bio je prota Mateja Nenadović.

...Nastava se držala po završetku jesenjih radova do početka proleća. Učilo se od jutra do mraka. Prekid je bio jedino u podne zbog ručak i odmora... Najteže od svega bilo je naći učitelja. Ko god je umeo čitati i pisati mogao je da postane učitelj... Učenici su bili različite starosti. Od osmogodišnjaka do stasalih za rat.
Dositej Obradović, koga je Karađorđe naimenovao za popečitelja prosveštenija 1811.godine (prvi srpski ministar prosvete – prim. priređ.), iako veliki pobornik ženskog obrazovanja, nije uspeo u ondašnjoj Srbiji da uvede ni jedno žensko dete u školu...

Novopostavljeni učitelj moravačke škole Dimitrije Katanić (škol. 1871/1872.god.) zatekao je školsku zgradu u žalosnom stanju: gornji zid napukao i samo što nije pao, prozori, nedavno zastakleni, porazbijani i okna zaptivena čaršavima, sve školske stvari za vreme ferija pokradene su ( osam mapa, osam crnih štica i ikona Sv. Save). Učiteljska soba beše u takvom stanju da se u njoj, kaže učitelj, i „najzdraviji mogao razboleti“...

 

Skica pranjanske škole

Ovaj učitelj je premešten (misli se na Đorđa Miloševića, postavljenog 1889.godine, jer „od đaka iziskuje po jedan groš preteći zatvorom ako se novac ne donese, da đake ne uči kako treba, pa mnogi ponavljaju razred i opija se na učiteljskoj dužnosti“ – prim. priređ.), a na njegovo mesto postavljen je Petar K. Marić, diplomirani učitelj, koji je posle dve godine „po potebi“ premešten u Dudovicu. Za razliku od svog predhodnika, Marić je bio odličan, zbog čega su Majdanci molili ministra prosvete da im ga povrati. „Prošle godine – pisali su – iako škola nije radila tri meseca, učitelj Marić je dobio odličnu ocenu i novu školu bi nam lakše bilo podići pošto je i učitelj u tome vrlo zauzimljiv. I sam učitelj Marić obratio se ministru prosvete: „ Bio sam do na Cveti 1895.godine u Majdanu kada sam premešten u Dudovicu, a seljani Majdana dolazili su mi i molbe vam nekoliko puta slali da bi me opet vratili u Majdan gde sam za svog dvogodišnjeg rada stekao lepo poštovanje, pa zbog toga molim da me tamo vratite“. Marićeva molba je uslišena. Ovaj vredni učitelj učiniće da ovde nikne nova školska zgrada...

Šutačku školu pohađali su đaci iz tri opštine: dragoljske, šutačke i kalanjevačke. Ovim opštinama pripadala su sela: Dragolj, Trudelj, Bosuta, Šutci, kalanjevci i Živkovci. Takođe su dolazila i deca iz Kozelja i Poljanica...Učitelj šutačke škole Mihailo Petrović, rodom iz Pančeva (izučio šest razreda gimnazije i dve godine filozofije na nemačkom) bio je sklon piću i u pijanstvu tukao đake, zbog čega nekoliko puta beše opominjan od ministra prosvete.

Pošto opomena ništa nije pomogla, ovaj učitelj, inače odličnih sposobnosti, posle godinu i po dana, otpušten je iz učiteljske službe... Šutački učitelj Pavle Dimitrijević zamerio se predsedniku šutačke opštine što s njim i ostalim dokonim opštinskim ljudima nije dokončio i pijančio u kafani, što on sirotnik ne mogaše, jer osim učiteljske plate drugh prihoda nije imao... Godinu dana šutačka škola nije radila zato što šutačka opština otezaše sa popravkom krova.

Novopostavljenim učiteljima Milevi i Andriji Drinjaković predsednik šutačke opštine, koji beše i predsednik školskog odbora, izgovaraše se da nema novca za opravku. Međutim, školskim prirezom koji je od naroda pokupljen, neki kmetovi trgovahu, drugi ga trošiše na piće i kafanu, dok se 130 đaka gušilo u jednom sobičku. U tom sobičku su đaci i ručavali. Tu je 38 đaka noćivalo. Naredne škole godine (1886/87.god.) upisalo se preko 200 učenika. Tako veliki broj upisanih nije mogao stati u dve teskobne učionice, pa su mnogi otpušteni, pre svega siromašni i oni iz dalekih sela – noćevaoci. Noćevaoci su se hranili ustajalom kukuriznicom i lukom. Predsednik školskog odbora pričaše da ova deca nisu ni naučena na bolje..

Priredio : prof. Radovan Karaulić

 

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(3 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top