Dobročinstva armijskog đenerala Božidara Terzića

Dobročinstva armijskog đenerala Božidara Terzića za Gornji Milanovac i rudničko-takovski kraj (Drugi deo)

 

Iako umirovljen, Božidar Terzić je nastavio sa velikim brojem aktivnosti koje su imale za cilj poboljšanje društvenog i materijalnog stanja učesnika minulih ratova. Vojnik od glave do pete, svestan žrtava, podnetih u borbi za slobodu, nije se mirio sa nepravdom koja je snašla njegove saborce. Našavši se na čelu Narodnog invalidskog fonda, istrajno je radio na pripremanju Invalidskog zakona, pa je to krupno pitanje posle dužeg niza godina na koliko-toliko pravedan način rešeno. Sećajući se svojih ratnih drugova Šumadinaca, znao je između ostalog da kaže kako mu je bila čast „predvoditi ih iz borbe u borbu, iz pobede u pobedu, stičući tako sa njima slavu Otadžbini“

Ipak, njegov odnos prema rodnom kraju, želja i trud da se svakom sugrađaninu pomogne, olakša ili nađe pri ruci, zavređuju posebnu pažnju. Živeći u prestonom gradu okupljao je oko sebe viđenije Milanovčane, poput Dragiše Vasića, Srećka Tešića ili Đurđa Marinkovića, sa kojima će 1934. godine osnovati Udruženje Rudničana u Beogradu. Cilj Udruženja, za čijeg je predsednika Upravnog odbora izabran baš Terzić, bio je rad na prosvetnom, zdravstvenom, ekonomsko-socijalnom i kulturnom unapređenju rudničko-takovskog kraja.

 

 

Činjenica da je živeo od skromne vojničke plate nije ga sprečavala da iza sebe ostavi mnogo toga, što i danas služi na opšte dobro svih nas. Time je pokazao ne samo koliko mu je značio kraj u kom je potekao, već i neke od najvećih ljudskih vrednosti, kao što su milosrđe ili solidarnost.

No, pođimo redom. U selu Gornjim Banjanima, podignut je vodovod sa vrlo modernim česmama „zauzimanjem armijskog đenerala g. Božidara Terzića u 1928. godini“. Rodno mesto svoje majke pomogao je značajnim sredstvima i prilikom formiranja tamošnje Sreske zdrastvene zadruge. Po njegovoj izričitoj želji vladika žički Nikolaj Velimirović prisustvovao je slavi crkve u Gornjim Banjanima 1. oktobra 1938. godine, na dan Pokrova Svete Bogorodice. Pomenutoj bogomolji poklonio je i ikonu „Tajna večera“. Ovo ulje na platnu izradio je čuveni ikonopisac Đorđe Zografki u Skoplju 1925. godine.

Odlaskom u penziju Božidar Terzić je češće posećivao Gornji Milanovac, višestruko uvećavajući „pomaganje svome kraju“. Sa jedne strane, svesrdno je podržavao rad ovdašnjih prosvetno-kulturnih i humanitarnih organizacija, upisujući majku i sebe u njihove velike dobrotvore, a sa druge „gradsku opštinu u izvođenju komunalnih radova“.

Najveću pažnju general je, bez ikakve sumnje, poklanjao simbolima grada pod Rudnikom – Crkvi Svete Trojice i Gimnaziji. Razloga za to bilo je na pretek, naročito ako se ima u vidu da su se usled ratova, prirodnih katastrofa i ljudske nemarnosti ove dve institucije često nalazile na novom početku.

 

Izložba Božidar Terzić u Domu kuture na Rudniku, foto:Muzej rudničko-takovskog kraja

 

Da bi sačuvao uspomenu na počivšu majku nekadašnji ministar vojni priložio je poslednjoj Miloševoj zadužbini emajlirani krst za Sveti Presto i jedan epitrahilj protkan zlatom, ukupne vrednosti 2000 dinara, a godine 1938. kupio je i poklonio „nov časovnik kao najlepši ukras za zvonik“. Satni mehanizam bio je izrađen u radionici poznate zemunske firme „Pantelić“, i podešen tako da može i noću „uz pomoć elektrike“ pokazivati vreme. Istovremeno, pri vrhu sve četiri strane tornja nalazila se bela uokvirena podloga na čijoj površini je između brojeva stajao natpis Majka Jerina. Ukupna cena dragocenog poklona iznosila je 17 000 dinara.

Iako nije imao direktnog pokoljenja, Božidar Terzić je znao na kome svet ostaje. S tim u vezi potrudio se, da i za buduće naraštaje učini nešto dobro i korisno. Tako je 11. juna 1938. godine posetio milanovačku Gimnaziju i tadašnjem direktoru Vojislavu Maksimoviću predao 30 obveznica Rente za ratnu štetu, nominalne vrednosti 30 000 dinara, zajedno sa 243 knjige, i propratnim pismom. „Da bih dokazao tu svoju ljubav rešio sam se da još za života svoga osnujem jedan fond pri Gimnaziji u Gornjem Milanovcu, toj prosvetnoj ustanovi našoj koja treba da nam bude ognjište oko koga će se skupljati svi naši zemljaci – Rudničani – i prinositi po koju materijalnu žrtvu na oltar prosvećivanja omladine i naroda – Rudničkog kraja“, reči su iz pisma koje najslikovitije pojašnjavaju Terzićeve motive da osnuje Zadužbinu. Razlog bogatim darovima bila je namera ovog dobročinitelja da pri najuglednijoj varoškoj školi osnuje Zadužbinu, odnosno Knjižnicu i tako poboljša opšte uslove neophodne za obrazovanje i vaspitavanje đaka. Tri meseca kasnije general je poslao još 20 obveznica, pa je kapital njegovog legata iznosio 50 000 dinara. Inače, kao dvorazredna srednja škola, Gimnazija u Gornjem Milanovcu, počela je sa radom 1879. godine. Jedan od 20 učenika prve generacije ove znamenite ustanove bio je upravo Božidar Terzić.

Na predlog osnivača, Zadužbinom Majke Jerine i sina joj Božidara Terzića armijskog đenerala rukovodio je odbor od pet članova, na čelu sa direktorom Gimnazije dok su principi funkcionisanja i način njenog rada bili definisani pravilnikom od 19 tačaka. Pored direktora, Upravni odbor Zadužbine činili su predsednik opštine (po funkciji), profesor koga je biralo nastavničko veće Gimnazije, kao i dva nastavnika milanovačke, odnosno brusničke osnovne škole.

 

Armijski đeneral Božidar P. Terzić 1867-1939

Nakon što je 8. novembra 1938. godine dobijena saglasnost Ministarstva prosvete, Zadužbina je otpočela sa radom. U praksi to je značilo da Upravni odbor blagovremeno raspiše konkurs, a zatim „na Svetoga Savu“ proglasi najbolje „izrađene“ đačke temate iz oblasti umetnosti govora, istorije, geografije i etnografije starog Rudničkog okruga. Novac, potreban za isplatu nagrada, obezbeđivan je od godišnjeg interesa glavnice samog fonda.

Sem toga, „o Svetom Trifunu, krsnoj slavi dobrotvora“, odevani su o trošku Zadužbine dvoje najboljih, a najsiromašnijih đaka. Konačno, poštujući Terzićevu želju da se ne zaboravi njegova majka, Gimnazija je krajem svake školske godine na Vidovdan darivala najbolju učenicu i učenika knjigom.

Dobro utemeljena, pravilno usmeravana i jasno profilisana, Zadužbina je egzistirala svega tri godine, tačnije do nemačke okupacije zemlje 1941. Međutim, i za to kratko vreme uspela je da ostvari sve ono zbog čega je osnovana.

Tako su već 27. januara 1939, kao najbolja, sa po 150 dinara nagrađena ostvarenja Miroslava Tešića i Boška Saračevića, učenika VI, odnosno V razreda. Pored priznanja, dobili su i privilegiju da im radovi „Rudnički vitezovi iz poslednjih ratova“, tj. „Božićni običaji od Božića do Nove godine u Rudničkom kraju“ budu štampani u Godišnjem izveštaju Gimnazije. Dvadesetak dana kasnije „odenuti su valjani i siromašni učenici“ Dragoljub Erić i Miroslava Kovačević, a njihovi najuspešniji drugovi Bisenija Gavrilović i Gvozden Sandić darivani su 28. juna knjigom „uz propratno pominjanje majke Jerine i osnivaoca Zadužbine G. Terzića“.

Sledeće godine, Miloš Laudanović istakao se ogledom „Uloga rudničkih manastira i crkava u našoj istoriji novijeg datuma“, dok je nešto mlađi Vojislav Popović ostavio najpovoljniji utisak sa svojim „Znamenitim Rudničanima u drugom ustanku“. Anka Novaković i Stanoje Grković biće drugi, a ispostaviće se i poslednji par đaka kojima je omogućeno da se o trošku Zadužbine „pristojno obuku“.

Nosioci prestižne nagrade Zadužbine, za školsku 1940/41. godinu, i to samo neki mesec pre započinjanja novog ratnog stradanja, postaće učenici sedmog razreda Vlajko Petrović i Dragoslav Belić. „Šta otadžbina danas očekuje od Rudničana“, odnosno„ Rudnička ofanziva po pričanju očevidaca“, bile su zadate teme na koje su pomenuti đaci najbolje odgovorili.

Uprkos turbulentnim vremenima, malo ko je pretpostavio da se ovoj vizionarskoj priči približavao kraj. Ipak, dolaskom okupatora uspostavljena su neka nova pravila i vrednosni sudovi, koji su neminovno vodili njenom nestanku. Završni udarac Fondu zadat je prilikom paljenja Gornjeg Milanovca i bombardovanja zgrade Gimnazije u jesen 1941. godine. Tom prilikom za svagda je uništena celokupna imovina i dokumentacija, pa je nakon oslobođenja samo konstatovana „nemogućnost daljeg rada Zadužbine“.

Paralelno sa radom Zadužbine egzistirala je i Knjižnica Božidara P. Terzića. Vremenom, njen fond je narastao na skoro 350 knjiga, među kojima je bilo veoma retkih i dragocenih naslova. Nažalost, i ona je stradala u ratnim razaranjima.

Pomen Đeneralu Terziću na gornjomilanovačkom groblju 2016. godine, foto:muzej rtk

 

Ukratko, to bi bilo ono najvažnije što je general Božidar Terzić učinio za rodni kraj. Mora se priznati da to zaista nije malo. Milanovačka opština cenila je blagodarnost svog zemljaka, pa ga je iz zahvalnosti „još za života“ proglasila svojim počasnim građaninom, a jedna od glavnih gradskih ulica ponela je njegovo ime.

Uvažavan i cenjen, Božidar Terzić plenio je i neposrednošću. Znao je da se našali, zapeva, počasti... Meštani su ga zbog toga voleli, trudeći se da što više vremena provedu sa njim ili u njegovom društvu. Ostaće zabeleženo da su mu prilikom odlaska na novu dužnost u Niš, 1925, „voljeni Rudničani“ priredili svečani ispraćaj. Ogroman broj ljudi okupio se ispred kafane „Suvobor“, njegovog rođaka Velimira Terzića i poželelo mu sve najbolje „na novom poslu“.

Po mnogo čemu izuzetan život, ovaj vojnik i humanista, okončao je u Beogradu, 29. septembra 1939. godine. Dva dana kasnije zemni ostaci biće mu položeni u porodičnu grobnicu, pored majke Jerine i strica Blagoja. Preko 3000 ljudi čitavog rudničko-takovskog kraja ispratilo je svog dobročinitelja, ne skrivajući tugu i žalost zbog njegovog odlaska.

Od tada pa do danas prošlo je puno vremena. Uspomena na jednog od najvećih ljudi, poniklih na ovim prostorima nikada, uprkos čestim promenama vlasti i sistema, nije izbledela ili ne daj Bože nestala. Iz želje da tako i u budućnosti bude, odlučili smo se da jednim ne tako opširnim tekstom ukažemo i podsetimo javnost na to, kakav je zapravo bio Božidar Terzić, i šta je za njega značilo mesto rođenja. Iz priloženog lako je zaključiti da mu je značilo puno.


Aleksandar Marušić

 

Dobročinstva armijskog đenerala Božidara Terzića (I deo)

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

 

 

 

 

 

 

Go to top