NA DANAŠNjI DAN preminuo naš zavičajni slikar Božidar Prodanović

NA DANAŠNjI DAN preminuo naš zavičajni slikar Božidar Prodanović foto:Muzej rudničko-takovskog kraja

Boje su teške i opore kao tuga, ali i kao sok od narandže, i lagane kao dah koji zatreperi i nestane. Boje su u suncu, i sunce ih pretače u crveni cvet i zeleni list. Pregorele su u vlažnom oronulom zidu. Sivom koprenom prekriju oburvane stene koje su za kratko zasijale bojom postanja, u suncu i vatri sazidane.

Sunce je boja a ono i uništava boje-kamen u sivo, a zeleni list života u žutu boju trajanja. Mi boje prebiramo, spajamo i razdvajamo i sa njima pevamo pesmu, sviramo frulu, pa sve-i drvo i kuća i zrelo žito- postaju svetlost.

 

 

Osnovnu školu završio je u rodnim Pranjanima, a gimnaziju u Čačku i Gornjem Milanovcu. Nakon toga je diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Marka Čelebonovića. Posle studija, radio je kao profesor u umetničkoj školi u Peći 1950-1953, a nakon toga i kao profesor FLU u Beogradu, gde radi do 1986.

 

 

 

Likovna delatnost Božidara Prodanovića obuhvata uljano slikarstvo, zatim crteže, grafiku i mozaik.

Izlagao je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama, kao i na manifestacijama poput Oktobarskog salona, Grafike beogradskog kruga, Trijenala likovnih umetnosti u Beogradu itd. Bavio se mozaikom, crtežom i slikarstvom. Imao je preko 50 samostalnih izložbi, a izlagao je i u inostranstvu. Učestvovao je na 17. venecijanskom bijenalu 1954. i 2. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji 1957.

 

Dobitnik je niza nagrada, između ostalog Oktobarske nagrade Beograda za slikarstvo i Zlatnu plaketu ULUS-a. Muzej rudničko - takovskog kraja čuva umetničku zaostavštinu slikara Božidara Prodanovića. Preminuo je 24. januara 2006.

 

Ovako je Boža doživeo polazak u čačansku gimnaziju:

“Svečano sam ispraćen i sedoh u crni fijaker uz starijeg brata Dušana. Pozdravljajući se s majkom oblile su me suze. Baba Maja mi je prišla, pomilovala me i poljubila uz reči: “Nemoj plakati, bićeš ti veliki čovek.” A i vučjak Lord, koji obično obigrava oko konja lajući, ne odvaja se od fijakera, pa i njegove na mene uperene oči, nagone mi suze. A podalje stajale su sestre Nada i Cile, izgledale su tužne, rastajemo se, ja odlazim dalje u školu, a znam da su bile odlični đaci, naročito Nada, čitala je knjigu za knjigom. Sestra Cile, dok sam sedeo u fijakeru, prišla je i dala mi jedan zamotuljak od hartije. Kočijaš Vladimir je blago ošinuo bičem iznad konja, oni su krenuli. Baba Maja je stigla da iza fijakera prospe bokal sa vodom, da mi učenje ide kao voda... U novu torbu od kože (seoska deca su knjige nosila u tkanim torbama) stavio sam i crteže da sa sa njima pohvalim pred novim učiteljima..."

 

izvor/foto:muzej rudničko-takovskog kraja

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(2 glasova)

 

 

 

 

 

 

 

 

Go to top