Rudničko-kačerski hroničari (21): Radovan Ž. Karaulić (1962)

Radovan Ž. Karaulić Radovan Ž. Karaulić privatna arhiva

Radovan Ž. Karaulić (Aranđelovac, 19. januara 1962.god.), profesor srpskog jezika i književnosti, OŠ „Arsenije Loma”, Rudnik. Obrazovanje: OŠ „Arsenije Loma”, Rudnik (1977); Gimnazija „Takovski ustanak”, Gornji Milanovac (1981); Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, diplomirao 1985.

 

Radno iskustvo: OŠ „Arsenije Loma”, nastavnik srpskog jezika (1989–2001, od 2010 i dalje); direktor OŠ „Arsenije Loma”, Rudnik (2003–2010), Televizija Gornji Milanovac, glavni i odgovorni urednik Televizije Gornji Milanovac (2001–2003). Autor monografije: Rudnička škola (od osnivanja do 21. veka), Dečje novine, Den agency, Gornji Milanovac, 2001. Koautor monografija: Rudnička hronika, Dragan Milošević, „Dositej”, Udruženje Rudničana, Gornji Milanovac, 2005; Spomenar prosvetara rudničko-takovskog kraja, Vladimir Petrović, Lio, Udruženje Rudničana, Gornji Milanovac, 2007. Urednik: Bilten „Rudničanin”, Udruženje Rudničana, Rudnik (od 1997 do 2012, 27 brojeva). Saradnik u mas medijima: „Borba”, JSL „Sport”, „Takovske novine”, internet portal GMinfo.

Pozorišno stvaralaštvo: umetnički rukovodilac i režiser predstava Amaterske pozorišne trupe „Vojislav Ilić”, Rudnik (1998–2004); režiser predstava na Opštinskoj pozorišnoj smotri „Školska scena”, Gornji Milanovac (2010- 2015). Rad u sportu: predsednik i sekretar FK „Mladi rudar”, Rudnik (1991–1999), fudbalski delegat (od 2006 i dalje).

Iz Karaulićeve monografije „Rudnička škola (od osnivanja do 21. Veka) prenosimo neke odlomke iz istorije prosvete rudničkog kraja...


Od manastirskih škola, srpskih buna i sve do 1864.godine

U Srbiji pre Prvog srpskog ustanka škole su bile vrlo retke. Zapis Vuka Karadžića ,,da ni u sto sela nema svuda jedne škole’’ najbolji je pokazatelj takve tvrdnje. Situacija se nešto menja posle Svištovskog mira, 1791.god., kada Srbi dobijaju izvesna lokalna prava.

 

Rudnička škola 90-tih godina prošlog veka, foto:Dragiša Miletić

Posebno razvoj trgovine animira pomak u prosveti i potragu za školovanim ljudima. U to doba, međutim, škole su se nalazile pri manastirima, gde su sticana osnovna znanja iz pismenosti. Istina, đaci su više slugovali nego učili. Čuvali su koze, ovce, svinje. Sadili i plevili luk, išli uz plug, plastili, kupili šljive. Tek zimi, pošto bi ujutro doneli drva i počistili sobe, skupili bi se da ih kaluđer uči čitanju. Mnogi su u toku leta, zbog velikog posla na manastirskim imanjima, zaboravili ono što su preko zime naučili, ,,pa su gdekoji učili i po četiri do pet godina, pa još nisu znali čitati.’’ 


Pred prvi ustanak

Pošto nije bilo bukvara, kaluđer, pop ili mađistar (učitelj) bi napisali đaku šta će učiti. Kad đak to savlada onda mu se piše ponovo. Ovo se zvalo učenje iz rukopisa. Učilo se, piše Vuk, iz nekakvog ,,vrletnog moskovskog bukvara’’ koji je retko savlađivan i najčešće se odustajalo zbog nemogućnosti da se iz njega išta nauči. Đaci su naglas učili i zbog velike vike ništa se nije moglo razabrati. Kad đak nauči ,,bekavicu,,(sricanje), onda je uzimao časlovac, pa psaltir... ,,Koji izuči i pročita nekoliko puta psaltir, ovaj je već izučio svu knjigu, onda može biti ako oće pop, kaluđer, mađistar, prota, arhimandrit, a ako ima dosta novca, i vladika. . . jer u Srbiji u to vreme nije bilo drugog gospodstva osim da budeš knez, pop ili kaluđer’’. *(Tihomir Đorđević, Iz istorije kneza Miloša, str. 66-69.)

Prvi ustanak zatekao je Srbiju potpuno nepismenu. Sem sveštenih lica, od koji se mnogi nisu mogli ponositi pismenošću, niko nije znao ni slova. Od 12 savetnika Praviteljstvujušćeg Sovjeta, 1807.god., jedva su četvorica bili pismeni, od kojih su dvojica ,,znali kojekako zapisati svoja imena’’, jedan je ,,znao malo bolje od njih’’, a jedan jedini znao je pisati i čitati bolje od svih popova i kaluđera i mnogih starešinskih pisara po Srbiji. Taj jedini, najbolji, bio je prota Mateja Nenadović.

Legendarni prota iz Brankovine piše u svojim ,,Memoarima’’: ,, U ono vreme u Srbiji nigde ni glasa, ni traga od škola nije bilo, no svaki đak koji je želeo što učiti morao je popu ili u manastir ići...’’*(Prota Mateja Nenadović, Memoari, str. 12).

Nastava se izvodila u manastirima Vraćevšnica, Obrovina ( Vujan) i Blagoveštenje na Rudniku. Radile su i manje škole u manastirima Nikolje pod Kablarom, Trnavi kod Čačka i Svetoj Trojici pod Ovčarom. Zna se da je oko 1786.god. u Vraćevšnici učio Melentije Pavlović, da se rudnički knez Vasa Popović, samoučki naučio pisati i čitati idući za stokom i pišići po onim belim pečurkama što niču po kladama.’’

 

Procvat u slobodnoj Karađorđevoj Srbiji

Za vreme Prvog srpskog ustanka u kući istaknutog vojvode Nikole Milićevića Lunjevice, oko 1806. ili 1807.god., počela je sa radom škola. Nju su pohađali sinovi Nikole Lunjevice, ali je on u svoj dom primao i drugu decu, kao što je slučaj sa Jevremom Obrenovićem. Osnivanje ove privatne i prve svetovne škole u rudničkom kraju, vezano je za izvanrednu materijalnu situaciju vojvode Lunjevice koji se obogatio trgujući stokom sa Austrijom. Imao je veliko razumevanje za potrebu pismenosti, pa je iz Austrije doveo učitelja koji je izvodio nastavu.*(Vukova prepiska, kw.1,str.49). Iz jednog pregleda učitelja Karađorđeve Srbije vidi se da je u Lunjevici, pored jednog ,,iz Nemačke’’ učiteljevao i Mihailo Resničanin.

,,U oslobođenoj Srbiji otvoreno je, 1808.god. u nekoliko mesta, pa i u Rudniku po jedna mala škola. Bila je trorazredna i u njoj se, za tri godine, učio: bukvar, časlovac i psaltir. Godina se završavala ispitom u prisustvu roditelja. Učitelj je dobijao određeni prihod u naturi. Ne zna se gde je nastava obavljana do pada Srbije 1813.god.’’ *(M. Radojević, Rudnik u prošlosti, str.38).

Tezu o postojanju škole u ovom vremenu potvrđuje i Mita Petrović, predsednik poreske uprave Ministarstva finansija, koji u svojoj knjizi ,,Finansije i ustanove obnoveljen Srbije do 1842.godine’’, a koja je štampana 1901.god., na strani 90. piše: ,,Godine 1808. otvorene su, od strane Senata, narodne škole, pored ostalih mesta i u Rudniku i Lunjevici’’.

Najzanimljivije, ali verovatno i najtačnije, je viđenje Miroslava Markovića ,,Lafa’’, jednog od najboljih poznavalaca istorije ovoga kraja, čiji stav prenosimo u celosti:

,,Moje je mišljenje da je škola bila u kući Marka Rakića na Blatama, pošto nije bila državna, nego narodna - privatna. Otac Raka je bio kmet. Braća Marko i Nikola su bili na dogovoru u Takovu. Imali su veliku kuću koja je imala ugrađen i nužnik. Marko je kasnije bio kapetan kačerske kapetanije (načelnik sreza) i predsednik Okružnog suda u Brusnici. Bio je i veliki političar i hapšen je u dinastičkim borbama. Predpostavljam da je škola ukinuta 1813.god. zbog propasti Prvog srpskog ustanka.“

Neposredno pre početka i u toku Prvog srpskog ustanka u oslobođenoj Srbiji osnovano je više škola. ,,Za vladanja Crnoga Đorđija u Srbiji bile su postavljene škole gotovo po svim varošima i gradovima, a i po gdjekoijem selima,,*( Vuk Karadžić, Srpski Rječnik, str.842).

 

 

Slet rudničkih osnovaca na stadionu u Koloniji 70-tih godina prošlog veka, foto: D. Miletić

 

Tužna situacija u prvim školama

Škole su nastajale tako što se neko ponudi da uči decu i ukoliko je ponuda prihvaćena škola je počela da radi. Školu je mogao otvoriti i pojedinac i postati njen učitelj. Često su škole otvarane na zahteve seoskih zadruga, koje su i plaćale učitelja. Pored navedenih postojale su i nahijske i praviteljstvene škole, koje su izdržavale nahije, odnosno država. Istina, postojale su i manastirske i crkvene škole, koje su radile još dugo.

,,U prvim manastirskim i svetovnim školama nameštaj je bio više nego oskudan. Učenici su sedeli na podu koji je obično zastrven asurom, mada se u gradovima rano pojavljuju prve klupe ili tronoške stolice. U tadašnje klupe je moglo stati i preko 10 učenika. Postavljane su tako da u prvi red sedaju učenici prvog razreda, u drugi drugo, itd. Učitelj se obično bavio i nekim zanatom, pa je tako ispitujući učenike, krojio, šio ili obavljao neki drugi posao…

...U prvo vreme učitelji nisu imali platu. Živeli su od onoga što im učenici jednom sedmično donesu. Uglavnom su to bili pokloni, darovi, milostinja, a retko novac i namirnice. Od toga nisi mogli da žive, pa su se bavili drugim poslovima, uglavnom oko crkve. Za vreme ustanka svi učitelji su imali platu!

Škole su dugo pohađali đaci nejednake starosti, što je otežavalo rad. Bilo je tu mladića i sa preko 18 godina. Takvo stanje u školama biće do 1857.god. kada je određena gornja i donja starosna granica: najmlađi mogu imati 7 (u varošima 6), a najstariji 12 godina starosti. Ženska deca su pošla u školu tek četrdesetih godina 19. veka.

 

Kolektiv rudničke škole 70-tih godina prošlog veka, foto: D. Miletić

 

* * *
Iako je tačna tvrdnja Srećka Junkovića da su učitelji bili ,,lica raznih struka, nedovršenog obrazovanja i u svakom slučaju sa slabom ili nikakvom pedagoškom spremom za vršenje učiteljskog poziva’’, učitelji su bili veoma cenjeni u to doba, svuda rado prihvatani i veoma poštovani. Potvrđuju to i Karađorđeve reči: ,,Slušajte vi vaše učitelje i poštujte ih; ja ih ne razlikujem od mojih vojvoda, učitelj i vojvoda preda mnom su ravni’’.

Na kraju ustanka, 1813.god., u oslobođenoj Srbiji bilo je već 40 škola koje je pohađalo oko 1500 učenika.*(Andra Gavrilović, Narodne škole u Srbiji (1803-1815).

Te godine Srbija ponovo potpada pod tursku vlast i sve škole prekidaju svoj rad. Srbiju su napustili svi učitelji. Narod koji je osetio blagodeti obrazovanja traži od Miloša da vrati prosvetu gde joj je i mesto...

* * *
Joakim Vujić u svom ,,Putešestviju“ u Bresnici u domu Jovana Obrenovića našao je školu sa 26 đaka koje je učio Filip Eufimijevič. Naravno, učitelja je plaćao gazda Jovan, koji je tada imao ,,i nešto biblioteke’’, a i stizale su mu u Brusnicu ,,Novine srbske’’.

Na međi Dragolja i Živkovaca osnovana je škola 1827.god. ,,u vodenici zeta vojvode Lome koji se zvao Jovan Marković i bio iz Preka’’.*(Politička istorija Srbije, Bgd, 1924, knj.3, str.3).

 

 

 

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(7 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top