Rudničko-kačerski hroničari (24): Dragiša Božić (1934)

Naslovnica knjiige Crveni jaram Naslovnica knjiige Crveni jaram


Dragiša Božić je rođen 6. decembra 1934. godine u selu Moravci kod Ljiga. Sudbina mu je odredila da ide kroz život kao „znatiželjni samouk“. Iako je završio samo šest razreda osnovne škole, rano je počeo da se bavi kulturno-umetničkim radom i pisanjem. Njegov talenat nije bio neprimećen, pa je 1968. godine pozvan u Radio Beograd, bez konkursa se zaposlio i ostao preko 20 godina u Zabavno-humorističkom programu, kao satiričar, humorista i novinar istraživač.

 

Dragiša Božića

 

Po dobijanju Zlatnog mikrofona odlazi iz Radio Beograda, posvećuje se reportažama i feljtonima, posebno sudbinama „malih ljudi“, koji su doživeli velike nesreće. Božićeva prva knjiga „Crveni jaram“ nastala je od zabranjenog feljtona „Kako smo upropastili selo“, drugu knjigu „Crveni metak“ (tj. Ubij bližnjeg“) napravio je od kazivanja o likvidaciji mirnih golorukih civila koje su komunisti počinili odmah po dolasku na vlast. U trećoj knjizi „Preživeli govore“ (tj. „Satirali seme potomstva“) su tužna i potresna kazivanja nevinih, koji su srećom, izbegli „crveni metak“, ali, nažalost, nije ih mimoišao teror OZNE,UDBE, često i Mesnih odbora u koji su zasele zle komšije i osvetoljubivi rođaci.

Od osnivanja višepartijskog sistema Božić se neko vreme aktivno bavio političkim radom, bio i narodni poslanik (DEPOS-a) u Skupštini Srbije.
Danas, kao penzioner, živi porodično u svom rodnom selu Moravci.

„Kad je Tito otimao žito“(iz „Crvenog jarma“)

„Čuvam ovce kraj zelene zove, Mesni odbor sve kulake zove. Svi kulaci žito da predate, ak’ nemate vi se povešajte“...
Kad u zaseoku Viš, u Jabučju, danju i noću zapevaju Vojislav Marković i Blagoje Tašić ovu ili, recimo, ovu „Partijaši žito mere i vešaju sabotere...“, pa još pripucaju iz pištolja, seoskim domaćinima se ledila krv u žilama...

* * *
Po kazivanju Savinog sina Živka i još nekih komšija, na Savu Popovića se, pored Vojisava i Blagoja, najviše bio okomio Svetozar – Cveja Živojinović. Što pomenuta dvojica predlože, Cveja pretvori u poziv i rešenje mesnog odbora, a Vojislav i Blagoje se postaraju da se to sto posto izvrši. Jedno vreme su mu u štali ostali samo jedan vo i jedna krava, koje su zajedno prezali u jaram. Brzo su mu oduzeli kravu, tako da niti su imali mleka, niti su od samog vola imali koristi. Selom se razlegala i Vojislavljeva i Blagojeva pesma:“ Mesni odbor poziva skojevce, kod kulaka da prebroje ovce. Ako nađu neku ovcu više, takvom gazdi zatvor da se piše“...

* * *
Ožalošćenog, ogoljenog, upropašćenog domaćina Savu Popovića pozovu po ko zna koji put u Mesni narodni odbor Jabučje. Po uobičajenom scenariju Cveja mu tutne u šake akt i naredi mu da se hitno javi na Ub. Po još hitnijem postupku, isti dan. Narodni sud mu pročita već ranije napisanu presudu – tri godine robije. Glavni dokaz: akt Mesnog odbora Jabučje, u kojem je pisalo da Sava „nije za današnjicu“.

* * *
Čim je otac Sava otišao da robija, Cveja pošalje majci poziv. Ode ona u Mesni odbor, a Cveja izvadi pištolj pa majci Rosi u usta. Psovao joj majku kulačku što ne predaje žito. Napiše akt i uputi majku na Ub. Mi, kod kuće, kukamo što će nam i majka na robiju. Srećom, tamo na Ubu, naiđe na Radomira Stankovića, Ciganina iz Poljuva, borca od ’41 i požali mu se. Kad je izašao iz kancelarije kaže majci:
- „Roso, za ono što je Čolovrnta (tako su zvali Cveju) napisao u aktu trebalo bida te odmah streljamo, ovde na hodniku. Ali znamo mi njega. Idi kući pa kad te Cveja pozove i pita: „zar te nisu ubili“, ti mu kaži da za jedno delo ne može dvoje da odgovara.“
Posle tri dana dobije majka poziv sa Cvejinim potpisom podvučen sa tri crvene crte. Čim je ušla u Mesni odbor, bojeći se Cvijinog pištolja, još s vrata je rekla: “Cvijo, sine, u Ubdi su mi rekli da ne može za jedno te isto delo i Sava i ja da odgovaramo!“ To je Cviju pogodilo i samo je ljutito odbrusio:“Zdravo!“

* * *
Sava Popović je proveo na robiji, u Zabeli kod Požarevca, godinu dana. Živko priča: „Kad je oteran, bio je zdrav, snažan i sposoban čovek. Kad je došao, samo koža i kosti, bio je ozbiljno bolestan. U stvari pustili su ga kući da umre. Tako je i bilo, odmah je pao u krevet, nije sastavio ni pola godine, umro je veselnik.“

 

„Ubijanje od potoka do Golog otoka“ (iz „Crvenog metka“)

Sve pamti i priča najstariji čovek u Ivanovcima, deda Milovan Gajić. Iako ima devedeset dve godine seća se svih detalja iz tog prokletog vremena, kada je Srbin Srbinu o glavi radio.

- Ko zna šta bi sve bilo, na primer, sa familijom Milosavljević, da nije bilo Milomira i Leke. Ali kad propadoše četnici, dođoše partizani, naši Ivanovčani, kojima su ova dvojica čuvala glave, i sve zaboraviše. Partizanski prvoborac iz Poljanica Milenko Milovanović – Brka je zahvaljujući Milomiru neki put jeo iz istog lonca iz koga i četnici.Četnici večeraju kod Milomira, a Brka skriven na tavanu kod komšije Ljubisava Vesića. Mogao je Milomir da četnicima kaže samo tri reči i odoše glave – Milenku i Ljubisavu. Ali umesto četnika, Milomir je Ljubisavljevoj kući slao deo večere za skrivenog partizana...

- E taj Brka je sve to zaboravio, kad je on ovde došao do vlasti...

- Umesto zahvalnosti optuže Leku i Milomira za tešku saradnju sa četnicima. A tih dana, septembra četrdset četvrte, to je značilo glava sa ramena. Jedan dan stiže Slobodan Krstić - Uča sa svojim partizanima...Uča je bio iskusni partizanski lisac, pa je odredio mene da odem kod Milomira, jer je doznao da smo, Milomir i ja rođena braća po majci Seleni. Usput sam bio raspoložen, računao sam da će me Milomir poslušati i skloniti se. Ali mi tamo, on kod kuće, čeka. Majci Seleni i ženi Nati je rekao da nije ništa kriv, da nema zbog čega da beži...

- Oterali su ga u Ljig, tamo je tek bila osnovana čuvena OZNA. Četvrtog dana oteraju i Leku Stanojčića i istog dana sprovedu u Valjevo...U Valjevo je išla grupa iz ova četiri sela i Ljiga, oko 60 ljudi, da garantuje za Leku i Milomira da ništa nisu krivi, da nisu činili nikakva rđava dela, već naprotiv da su ljude spasavali...U to vreme je bila dovoljna samo jedna istinita reč od nekih, naročito Brke, pa da ih puste iz zatvora.

- Umesto toga, posle deset dana, Milomira i Leke više nije bilo u valjevskom zatvoru. Nikada nismo saznali šta je bilo sa njima, zašto su streljani, kako i gde, niti gde im je grob. Možda na Petom puku ili u Maljevačkim jarugama...tu strašnu i tužnu vest saopštio nam je baš Milenko Brka. Zao čovek, želeo je da baš on bude taj koji će majci Seleni zadati bol...

- Sećam se dobro, ulazi majka Selena i staje ćutke pred astal za kojim sedi Brka. Tako je grubo saopštio da joj je sin streljan kao narodni neprijatelj da je to mogao da uradi samo mnogo zao čovek. Majka Selena je prekrstila ruke i samo tiho rekla: „Hvala vam“...

- Ali nije im bilo dosta što su ubili Milomira nego u proleće četrdeset pete Sreski sud u Ljigu donese presudu da se Seleni Savić oduzme žito i stoka, jedan voćnjak od hektara i dve njive u Kačeru, sve pod obrazloženjem da je njen sin bio narodni neprijatelj...

„Maloletnici u kanđama UDBE“ (iz „Preživeli govore“)

Nenad Vujičić, Dolovo: Oca Draga su zatvarali skoro svako drugo veče. Znali smo da ga je najviše tukao Radoslav Rakidžić...Posle jednog takvog odvođenja, otac se ujutru nije vratio...Neki Sava mu je prvi ugledao opanke pored školskog bunara.

Darinka Simeunović, Liplje: Oca Tihomira stavljaju na vrzć šporet. Tuča, kuknjava...Očevo su sve pokupili, a njega poterali bosog. Ostade u kući nas šest ženskih glava: baba, majka ja i moje tri sestre...

Milena Đurić, Komanice: Čula sam majku kako moli:“Pustite me kažem ovom detetu dve reči, da se obučem“. Nisu joj dali, samo su vikali: „Izlazi, izlazi, ne treba da se oblačiš, nećeš daleko“. Ne prođe dugo, učini mi se kao majčin jauk; onda tišina, pa rafal...

Priredio: prof. Radovan Karaulić

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(5 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top