Rudničko-kačerski hroničari (25): Dr Miladin Stevanović ( 1928 – 2014)

Korice Stevanovićeve knjige o Tanasku Rajiću Korice Stevanovićeve knjige o Tanasku Rajiću

 

Miladin Stevanović je rođen 15. januara 1928.godine u selu Velereč kod Gornjeg Milanovca. Učesnik je NOB-a, jedan od najmlađih učesnika i komandir voda na Sremskom frontu, gde je i ranjen u glavu, ali mu metak nikad nije izvađen. Po završetku rata završio je Pravni fakultet u Beogradu, a kasnije i doktorirao iz oblasti istorije.

 Dr Miladin Stevanović

Objavio je preko 60 knjiga iz istorije i oblasti prava. Najpoznatija dela: Na Sremskom frontu (1985), Drugi srpski ustanak (1990), Prvi srpski ustanak (1994), Dušanovo carstvo (2001), Despot Stevan Lazarević (2003), despot Đurađ Branković (2003), Kraljica Jelena Anžujska (2004), Vuk Branković (2004), Car Uroš (2004), Kneginja Milica Hrebeljanović ( 2005), Tanasko Rajić, Karađorđev barjaktar (2008)...Zabeležimo i: Narodna vlast i državnopravni razvitak Jugoslavije, Srpska despotovina, Nemanjići, Rudničke vatre ( sa suprugom Marijom), Brankovići, Rudničani u doba Prvog i Drugog svetskog rata, Nikola Milićević Lunjevica, Stanoje Glavaš, Pavle Orlović, rudnički vojvoda i kosovska legenda, Veliki Radič Postupović... Pisao je feljtone za Politiku, Politiku ekspres, Borbu, Večernje novosti...

Umro je 5. decembra 2014. godine u 86. godini u Beogradu.

 

Kraljica Jelena Anžujska, knjiga Miladina Stevanovića

Početak otpora Sali-aginom zulumu

Došavši u Staragare i prihvativši se ponovo kućnih i drugih poslova, Tanasko nije prestajao da razmišlja i da preduzima mere potrebne za organizovaniju borbu srpskog naroda protiv Turaka.
Tanasku i njegovim Stragarcima i narodu okolnih sela, posebno su bili dosadili stalni zulumi rudničkih janičara sa zloglasnim rudničkim muselimom Sali-agom na čelu i njegovim pomoćnicima.

Tako su oni na pijaci u Rudniku, gde je narod morao odlaziti da nešto proda ili kupi ono što sam nije mogao proizvesti (so, ulje, šećer, nešto tkanina, alat i dr.) pojedinačno i u racijama bez ikakve nadoknade otimali su ono što su na pijacu izneli; oduzimali su od seljaka bolje brvnare i gonili ih na Rudnik o narodnom trošku; vršljali po selima tobože zbog progona hajduka i pronalaženja oružja, a u stvari su pljačkali gde god su šta stigli; hapsili ljude, zatvarali ih u rudničku tamnicu i tamo mučili glađu i maltretirali, a puštali ih uz velike otkupe; koristili su staro tursko pravo „prve noći“, terevenčili po selima o narodnom trošku, prinuđivali seoske knezove da im obezbeđuju devojke za igru i pesmu kraj Sali-aginog konaka...

Posebno se bio uobičajio da dolazi i terevenči o narodnom trošku na narodnim skupovima kod manastira Voljavče, kao što je onaj o letnjem Svetom Arhanđelu, pa i u Stragare u drugim prilikama.

Radi spasavanja od ovog zla, narod je tražio od svojih prvaka u selu i harambaša hajdučkih družina koje su krstarile oko Rudnika, da se Sali-aga likvidira i da se zlu njegovih janičara i Turaka sa Rudnika jednom stane na put...

Pošto je družina Stanoja Glavaša u ovoj godini narasla na 22 hajduka, a u borbi protiv Turaka on je mogao da okupi skoro još toliko svojih pristalica, njihov zaključak bio je da se nasilja i zulumi Turaka mogu suzbiti samo masovnim otporom...

Zbog akcija Stanojeve družine Sali-aga je besneo na Rudniku. Naredio je starešini rudničkih Turaka Tokatliću da mobiliše sve za vojsku sposobne Turke i sa njima udari po Jasenici... 

* * *

Oslobađanje Požarevca

Tada je Karađorđe dobio pismo od Milenka Stojkovića koji ga je obavestio da su Turci u Požarevcu dobro pritisnuti, da im je ponestalo hrane i da se nalaze pred predajom. Međutim, na pregovorima su izjavili da bi se predali samo Karađorđu.

Čuvši to, Karađorđe je odmah za komandanta ustaničke vojske pod Beogradom postavio Mladena Milovanovića, a zatim je sa 1000 vojnika među kojima su bili vojnici iz odreda Stanoja Glavaša i Tanaska Rajića krenuo za Požarevac. Sa sobom su poneli i top. U blizini Požarevca Karađorđe je objavio dolazak pucnjem iz topa, što je bio znak za Turke Požarevljane da izađu pred njega i stupe u pregovore. Sporazumeli su se da iz Požarevca za Vidin ode svih 400 zatočenih naoružanih Turaka, a da se njihove žene i deca upute prema Nišu.

Prema ovom sporazumu Turci iz Požarevca bili su obavezni da ustanicima daju određen broj konja, pušaka, sablji, noževa, džebane, kao i 250.000 groša i oko 10.000 ovaca. Karađorđe je sve to podelio borcima i starešinama, izuzimajući ovce koje je ostavio za ishranu vojske...

* * *

Tanaskovo odsustvo i svađa sa Karađorđem

Ubrzo posle boja na Varvarinskom polju i slavnih ustaničkih pobeda kod Loznice i Crne Bare, neznano kako i zašto, došlo je do teških reči između Karađorđa i Tanaska Rajića, njegovog barjaktara. Plahovit i iznerviran, Tanasko je tada rekao Voždu da više neće da zna za vojnu i vojevanje i povukao se u svoje Stragare. Ostala je tajna kako je do ovoga došlo među njima, jer ni jedan ni drugi o tome nisu hteli ni reč da prozbore. Za ustaničke starešine i celu Karađorđevu i Tanaskovu okolinu ovo je bilo veliko iznenađenje. Znalo se da su oni bili veliki drugovi i prijatelji, da je Karađorđe na samom početku ustanka, u Orašcu, ukazao veliko poverenje Tanasku odredivši ga za svog barjaktara, da mu je poveravao veoma odgovorne zadatke i da je Tanasko Karađorđa pratio i podržavao do kraja – bez ikakve rezerve. Zbog tog sukoba Tanasko Rajić nije učestvovao na Skupštini ustaničkih starešina u januaru 1811.godine u Beogradu. Kada su, pored ostalog, mnoge ustaničke starešine proglašene vojvodama, Tanasko Rajić nije dobio ovo zvanje, iako ga je zaslužio pre mnogih koji su ga ovog puta dobili. Ovaj sukob je trajao sve do leta 1812. godine...
...Uz posedovanje zajedničkog prijatelja Janićija Đurića, Tanasko Rajić se pomirio sa Karađorđem Petrovićem...

* * *
Pogibija Tanaska Rajića na Ljubiću

Ustanički položaji na Ljubiću znatno su ojačani posle povratka Milića Drinčića i Jovana Mićića i njihovih boraca, a kada je posle oslobođenja Valjeva, 1. juna iste godine ovde stigao i Miloš Obrenović sa jednim brojem Posavaca, Valjevaca i Ljižana sa Lukom Grbovićem, ustanici su bili sigurni da mogu ravnopravno da se bore sa mnogobrojnom i dobro uvežbanom turskom vojskom. Radost je bila još veća zbog dva topa i dosta đebane što ih je Miloš ovde dopremio...

...Prema postojećim podacima, za ovaj ustanički položaj kod Čačka Tanasko Rajić je poveo najmanje 300 boraca. Kada su stigli Gornjojaseničani na ovaj front, svi su se obradovali. Posebno se Miloš Obrenović radovao dolasku starog Tanaska Rajića kome je odmah poverio dva topa, verujući u njegovo artiljerijsko znanje i iskustvo iz Prvog srpskog ustanka...

* * *

...Pošto su sišli sa Ljubićkog brda u polje, ustanici su tokom noći izgradili više šančeva u koje se smestio pretežni deo srpskih boraca sa sledećim rasporedom:
- Najbliži Moravi bio je veliki četvorougaoni šanac, u koji se smestio Jovan Dobrača sa svojim Gružanima;
- Nešto iza Dobrače bio je šanac u koji se smestila pešadija sastavljena od Rudničana i Valjevaca, koji su obezbeđivali ustaničku artiljeriju;
- Uz njih bio je šanac Tanaska Rajića u koji je on smestio svoje Jaseničane i dva topa;
- U ovaj šanac su se smestili i Posavci i Ljižani, koje je Miloš doveo sa sobom;
- Ono pešadije što se nije smestilo raspoređeno je po lugovima, šibljacima i jarkovima oko Morave i pored prokopanih šančeva u čačanskom polju;
- Miloš se sa svojim momcima i rezervnom džebanom smestio u podnožju Ljubićkog brda, a pokraj njega je u šumarku bila prikrivena Drinčićeva konjica.
Kada je video da se ustanička vojska sa Ljubića primakla uz sam Čačak i to sa topovima, Ćaja-paša je odlučio da je razbije i uništi. Lično je poveo svoju vojsku u napad...

* * *

...Nastao je veliki pokolj. Ginulo se na obe strane. Ipak, turska premoć je bila tolika da srpski borci tu više nisu videli mogućnost za uspeh, pa su počeli da odstupaju, odnosno da napuštaju ovaj šanac i spasavaju živu glavu.

Uzalud je hrabri i nepokolebljivi Tanasko Rajić hrabrio ustanike u šancu, pozivao ih da ostanu i sačuvaju topove, koje su teško stekli i koji su ih tako uspešno branili od neprijatelja.

Kada je shvatio da je u njegovom šancu preovladao strah i da će ostati sam, hrabri i neustrašivi junak iz Stragara opkoračio je jedan top, uzeo sablju u jednu, kuburu u drugu ruku, pa doviknuo preostalim ustanicima u šancu:

„Ovih topova ja neću ostaviti Turcima, dok me svega na njima ne iseku“.
Turci su nagrnuli na njega; nekoliko njih je zaustavio iz svog oružja, ali su ga turske puške i kubure oborile. Turski jurišnici su ga isekli na komade, a oba topa zarobili i prisvojili...

* * *
Navedeno nekoliko najlepših delova iz Stevanovićeve poslednje knjige „Tanasko Rajić, Karađorđev barjaktar“, u kojoj je predstavljen hrabri stragarački vojvoda.

Priredio: prof. Radovan Ž. Karaulić

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(3 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top