Zbunjen, ali zasluženo ogradio svoje selo Zagrađe

Sken originalnog teksta objavljenog u Glasniku Etnografskog muzeja 1936. Sken originalnog teksta objavljenog u Glasniku Etnografskog muzeja 1936.

Bezobrazno narodno predanje o imenu sela Zagrađe

Verovatno ne postoji ni jedan meštanin Zagrađa i Trudelja koji ne znaju zašto im se sela tako zovu. Ipak, sasvim sigurno niko ne zna kada su te legende o imenima ovih mesta nastale, kao i ko ih je zapisao. Ovaj tekst ima zadatak da to osvetli, jer veoma mali broj ljudi iz našeg okruženja (samo nekolicina hroničara, etnografa i istoričara) to zna...


O Branku Milakoviću, zapisivaču ovog predanja, malo se zna ( ili skoro ništa, čak ni na Internetu). Bio je tridesetih godina prošlog veka naučni saradnik Etnografskog muzeja u Beogradu, koji je osnovan velikim radom dr Borivoja M. Drobnjakovića. Kao „rukovalac Narodne biblioteke“ javlja se 1933. i 1934.godine, kada je kataloški izgradio Bibliografiju Etnografskog muzeja za ove dve godine.

Jedan deo tih popisanih radova objavljen je i u Glasniku 1933.godine, dok su se drugi nalazili u muzeju i planirani su da se kasnije objave. Verovatno je i tekst o Zagrađu ( i Trudelju) bio u toj građi, arhiviran, verovatno sa nekog „naučnog putešestvija g. Milakovića“ i objavljen tek 1936.god. u Glasniku Etnografskog muzeja, knj. 11, str. 171.(Reprint: KAČER, Naselja, poreklo stanovništva, običaji, priredio B. Čeliković, Službeni glasnik, SANU, (Biblioteka Svedoci epohe, Edicija Koreni, knj. 9), Beograd, 2010, str.539.)

 

Naslovnica Glasnika Etnografskog muzeja iz 1936.

Iako, za današnje pojmove, ovo predanje je pomalo i neukusno, bezobrazno, u neku ruku i vulgarno, ipak, kada ga je pionir srpske etnografije dr Borivoje Drobnjaković objavio u svom Glasniku onda znači da puno vredi. Zato ga i mi objavljujemo u originalu, bez skraćivanja i „pravopisno-lektorskog friziranja“.
„U podnožju Ostrovice je selo Zagrađe. Od Nikole Petrovića, starca od 84 godine, rodom iz Mutnja, koji sada živi u Rudniku, čuo sam ovu priču o postanku imena Zagrađu.

U gradu na Ostrovici živela je jednom Prokleta Jerina. Ona je mučila narod na razne načine. Iz Smedereva su joj iz ruk u ruku morali donositi vruć „somun“ (hleb). Zatim je terala trudne žene da uz strm breg nose kamen za grad koji se zidao, i tu je selo Trudelj. Ali najgore je bilo to što je ona bila toliko strasna, da niko nije mogao da zadovolji njenu strast. Ona je bila „toliko vrela“, da kad bi sela na travu, trava bi ispod nje izgorela. I zato je ona bila „besna“, pa je mučila narod. Ali jednog dana, kad se šetala, ona sretne jednog čoveka iz tog sela i namora ga da pokuša da je zadovolji. I on to i uspe. A ona sva srećna, upita ga šta želi da mu učini. Zbunjen, nije se setio ničeg drugog, nego reče:“Zagradi nam selo“, po čemu, vele, da je Zagrađe dobilo ime.“

Nećemo ulaziti u istorijsku realnost i istinitost kako je i zašto „Prokleta Jerina“ (devoj. Irena Kantakuzin), supruga despota Đurđa Brankovića, bila omražena u srpskom narodu, da su joj bezrazlošno pripisivani razni grehovi i radnje (izgradnja Smederevske tvrđave i ostalih gradova (Maglič, Golubac, Ostrovica...), uz mučenje naroda, posebno trudnih žena, dece...), želimo da ovo predanje bude objavljeno za širu javnost, ali ne i da bi se proširila „legendarna mržnja prema srpskoj - grčko vladarki“.

p.s. Jerina je bila druga supruga Đurđa Brankovića, u braku dužem od 40 godina, rodila mu je četiri sina i jednu kći. Narod je nije voleo, jer je bila Grkinja. Nakon Đurđeve smrti vladala je Srbijom kao despotica-regent. Umrla je 3. maja 1457.godine u manastiru na Rudniku, navodno otrovao ju je (ili u Ostrovici ili u Majdanu), zbog prestola, sin Lazar. Za Jerinu se može reći da je bila tragičan lik, kome je narodno predanje učinilo veliku nepravdu, mada je ona žrtvovala kći (Maru) i dva sina (Stefana i Grgura) ne bi li spasila Srbiju od nadolazeće jake Turske...
Priredio: prof. Radovan Ž. Karaulić

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(4 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top