Riznica

Rudničko-kačerski hroničari (8): Miodrag Jaćimović (1934- 2009)

Miodrag Jaćimović je rođen u Moravcima kod Ljiga, gde mu je otac Miloje bio sveštenik, mada su mu roditelji poreklom iz Belanovice i Dragolja. Zbog očevog premeštaja službe osnovnu školu je učio u Bresnici kod Čačka, osam razreda gimnazije u Čačku, a Filozofski fakultet u Beogradu. Od 1959.godine je srednjoškolski profesor srpskog jezika u Čačku, bio je i član Udruženja književnika Srbije. Mnogo je putovao, video celu Evropu (sem Albanije), severnu Afriku, Bliski istok, srednju Aziju, dva puta bio na hadžiluku u Palestini i Izrealu, kao i na Svetoj gori. Ceo život vikendovao u Belanovici kod Ljiga. Bio narodni poslanik u Narodnoj skupštini Srbije i jedan od osnivača Udruženja Rudničana, za čiji bilten „Rudničanin“ je redovno pisao.
Miodrag kao književnik piše i objavljuje mnoge knjige i zapise, a recezenti su mu akademici, doktori nauka, književni kritičari. Njegova bibliografija broji preko 250 naslova, od čega 30 knjiga. Najznačajnije: „Arsenije Loma“(1972), „Lazar Mutap“(1973), „Belanovica“ ( 1974), „Bez leta“ (1975), „Moji ljudi“ ( 1977), „Kačerske legende“ (1978), „Slovo ratnikovo“ (1980), „Lepopolje“ (1981), „Kačerski rodovi“ (1984), “Rudnička lična imena“ (1985), „Ukidanje budućnosti“(1986), „Usrećitelji“ (1989), „Znameniti Rudničani“ (1990), Kačer- predeli i ljudi(1997), „Urezi u pamćenju“ (1998), „Belezi Belanovice“ (2000), „Hram Uspenija presvete Bogorodice“ (2001), „Čačanske priče“ ( 2001)... Bio je najplodniji kačerski pisac, hroničar i patriota, odužio se svom zavičaju svojim delima i životnim primerom - tih, miran, malo nasmejan, zaljubljenik u toplu reč, ljudsko poštenje, istinu i pravdu. Oličenje pravog srpskog domaćina, zavičajnog pisca...

foto: Miodrag Jaćimović, Arhiv Dragana C. Milića

Zašto je knez Miloš uzeo Lominu pušku i Milovana Lomića konja!?


Milovan Lomić je rođen u Dragolju, a umro 12. marta 1854.godine . Još mu se poznaje spomenik na starom dragoljskom groblju. Njegov otac Milosav, svakako i sam ustanik, rođeni je mlađi brat vojvode Arsenije Lome...
Budući da je u času smrti vojvode Lome 1815.godine imao 22 godine života, mogao je, kao to i jeste, preuzeti komandu nad Lominim ustanicima, jer je od malena uz strica vojvodu učio ratnim veštinama. Kako Loma gine na Rudniku 10. aprila 1815.godine Milovan je već sutradan , 11. aprila , u Takovu, gde prisustvuje Miloševom oglašenju novog ustanka...
...Kad je Ćehaja-paša pošao sa velikom ekspedicionom vojskom iz Beograda da skrši novi ustanak , na međi rudničke i beogradske nahije “...Miloš pošalje Milovana Lomića i Milutina Savića Garašanina da iz svoje okoline iskrpe narod naoružan da izađe na Lipar i zauzme položaje dole u Potoku. Sukob se desio 19. aprila, na drugi dan Uskrsa. Turci su provalili ,i nešto kasnije, u Dragolju zaspalili kuću vojvode Lome i sinovca Milovana i izbili na Rudnik... U samom boju na Čačku Milovan Lomić se borio sa Lazarom Mutapom i bio svedok njegovog smrtnog ranjavanja u samom Čačku...

Poslednja knjiga  Miodraga Jaćimovića


Posle boja u Čačku Milovan Lomić sa svojim Kačercima odlazi u Dublje, gde je u boju i ranjen.
U predanju, u kačerskim selima, posebno u Dragolju, i danas se pripoveda da je Miloš Obrenović oduzeo Milovanu Lomiću vojvodsku titulu nasleđenu od strica Arsenije Lome i svu vlast već početkom 1816.godine, navodno zbog dobrog konja koga je Milovan zarobio na Rudniku od age Tokatlića, a u koga se bio zagledao Miloš Obrenović, a Milovan ga nije hteo nipošto dati. Ovom predanju ide u prilog činjenica da se već 1816.godine za knežinske starešine postavljaju Jovan (Đorđević) Kozeljac i knez Periša Rakić, inače Lomin zet, koji je bio stariji samo godinu od Milovana i dugo će živeti (1792-1863). Da li je Milovan Lomić smenjen zbog toga što je postao hrom, te nije mogao normalno da obavlja kneževsku dužnost, ili, pak, što je vojvoda Loma, mimo Miloševog znanja, počeo akcije u Jasenici protiv Turaka i pre Miloševog prihvatanja vođstva ustanka, teško je reći.
Ipak, najsigurniji dokaz smenjivanja Milovan Lomića treba videti u Zbirci Mite Petrovića, gde stoji da Lomina kćer Perunika 19.juna 1839.godine, odmah po padu Miloša Obrenovića i njegovog napuštanja Srbije, piše Avramu Petronijeviću i traži da joj se vrati očeva puška, koju je posle smrti prisvojio knez Miloš. To oduzimanje Lomine puške, i sukob Milovana Lomića i kneza Miloša ( oko konja), svakako je učinilo da Milovana Lomića knez Miloš smeni sa dužosti starešine kačerske knežine...
Ustanički starešina Milovan Lomić, iako za kratko vreme, kasnije osiromašuje, ali zato ostavlja brojno potomstvo u Dragolju, tako da danas u Dragolju ima preko 30 porodica Lomića...

* * *
Iz knjige „Znameniti Rudničani“, KPPZ, Beograd, recenzenti : dr Vojislav Koštunica, prof. Milutin Jakovljević, Rastko Zakić,1990.godine, str. 81-85.

Legendarna knjiga "Slovo ratnikovo"

Kako je Loma ubio žbira Marušića

Došao Loma na vašar crkvi u Šutce sa oružjem, turski uhoda, neki Marušić iz Živkovaca, upozori ga da će Turci već sutra znati da je Loma nosio oružje. U povratku sa vašara, Loma prečice preko Glogovice ode kući, ali ga žbir Marušić uhodio. Loma oseti i zavara uhodu kod Livadskog potoka i tu ga ubije, p r e t u r i! Zato se od tada Livadski potok nazva Preturica, a imanje oko Preturice Marušanka imanje.


Kako se baba iz Majdana obogatila posle Lomine smrti

Kada je Tokatlić- age sinovac ubio Lomu i bežao sa Rudnika, imao je na konju teške bisage s blagom. Da bi mogao bolje bežati u Užice, on iseče bisage, a jedna baba iz sela Majdana nađe te bisage dukata, i ta se familija u Majdanu tada obogati.

* * *

Iz knjige „Arsenije Loma“, Istorijski arhiv Čačak, 1972, god. , str. 79-80.


Priredio: Radovan Karaulić

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Pored manastira Vraćevšnica, u rudničko – gružanskom kraju nalazi se i manastir Ješevac. O ovom manastiru do sada nisu izvršena podrobnija naučna istraživanja, a sam narod je više puta želeo da se isti obnovi.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Rudničko-kačerski hroničari (7): Isidor Đuković (1927- )

Isidor Đuković, istaknuti srpski istoričar, jedan od najboljih poznavalaca Prvog svetskog rata i srpskog učešća u njemu. Najpoznatija dela su mu i posvećena tom periodu: „Nađmeđer – austrougarski logor za Srbe 1914- 1918“ (grobnica u Slovačko, oko 6000 Srba umrlo je u ovom logoru, koji se nalazio između Bratislave i Komorana, 2002.god.), „Pegavi tifus u Srbiji 1914-1915“ (2006.god.), „Takovci i Rudničani u oslobodilačkim ratovima Srbije od 1912-1918.god.“ (1996.god.)... Veliki prijatelj Kačeraca, Takovaca i Rudničana, jedan od osnivača Udruženja Rudničana 1997.godine, pisao za „Rudničanin“, gde su i objavljena ova dva članka...

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Rudničko-kačerski hroničari (6): Dragovan Bogdanović (1917-2006)

 

Dragovan Bogdanović rođen u Zagrađu podno Rudnika, osnovnu školu završio u rodnom selu, Gimnaziju u Gornjem Milanovcu, Nužu poljoprivrednu u Adi i srednju poljoprivrednu u Futogu. Vojsku služio pre rata u Kraljevoj gardi. Prvo se zapošljava u zagrađskoj Zadruzi, a zatim kao ćata i delovođa u Opštini Zagrađskoj i Rudničkoj do Drugog svetskog rata.Za vreme rata radi u Srezu Kačerskom u Belanovici, a po ukidanju istog prelazi u Opštinu Ljig, sve do penzije.
Uvek radi na stručnim poslovima iz poljoprivrede, ali istovremeno sakuplja pisano ili izrečeno iz starina sačuvano iz svoga zavičaja. Sačuvano je pažljivo zapisivao, borio se za prava solunskih i drugih boraca, bez obzira koju uniformu nosili. Obeležavao je groblja izginulih, posebno krajputaša i nestalih za svako kačersko selo.

Dragovan Bogdanović, Arhiv biltena „Rudničanin“

U penziji, od osamdesetih godina, aktivno se bavi umetničkom rezbarijom, stvorivši preko 200 radova. Izgrađuje i gusle javorove, na kojima peva narodne pesme na brojnim priredbama i susretima sa prijateljima.

Na Osnivačkoj skupštini Udruženja Rudničana Dragovan poklanja izrezbarenu bistu Arsenije Lome sa zaveštanjem za budući Rudnički muzej. Iako najstariji član Udruženja bio je najaktivniji – piše brojne članke za „Rudničanin“, koji su odabrani biseri iz zavičajnog blaga. Sada upravo objavljujemo takva dva kraća Dragovanova teksta...


KRSTONOŠE U ZAGRAĐU

Seoska proslava u Zagrađu je Beli četvrtak, prvi četvrtak po Trojicama. Posvećen je nebeskim silama koje grme i oblače da sačuva selo, useve i svu letinu. Proslava je u najkritičnijem vremenu, kada se pojavljuju gradonosni oblaci.

Bilo je uobičajeno da kmet sela sazove zbor građana i strogo naredi da na dan proslave bude opšta tišina, da se ništa ne čuje, ni dovikivanje, ni pesma, ni da se čuje sekira, da sa kolima niko ne putuje, pa ako bi se gde desio smrtni slučaj da se toga dana ne oglašava – a sve da se ne bi izazvale nebeske sile. Na održanom zboru saopštavano organizovanje krstonoša – tridesetak mladića koji će sa sveštenikom i jednim od odbornika obilaziti seoski atar i zapise.
Krstonoše oko 8 sati polazile su od zagrađanske crkve. Na čelu se nosi veliki crveni krst i crkveni barjak, a uz to i nekoliko velikih čiraka. Prvi zapis je u Brezovici, koja je do rata bila u sastavu zagrađanske opštine. Uz put često se pevalo i ponavljalo: "Krstonoše Boga mole da im polja bolje rode, aliluj, aliluj gospodi pomiluj".

 

„Krstonoše kraj Zapisa kod Crkvine“ - Jedinstvena fotografija iz 1938.godine koja prikazuje krstonoše za Dan litija kraj Zapisa kod "Crkvine", pored kuće Zdravka Vučetića na Rudniku.

Na slici: S desna na levo, gornji red : pop Boško, paroh Majdanski, Desa Dugalić-Nedeljković, kućna pomoćnica Desina, Mladen Čivović, Zdravko Vučetić, Zorka Zdravkova, popov klisar, donji red: Milka Zdravkova-Nikić, Boško, sin Dese i Milorada Nedeljkovića (sa ikonom), Slavka Zdravkova-Milić, Slavko Nikić - Milojev i Nada Slaviše Nikić - Stranjaković. Foto: D. Miletić

Prvi zapis beše u Lukića i Jocovića kraju. Čini mi se da je bio hrast. Tu sveštenik obavlja molitvu i na kori zarezuje krst. Kod zapisa sačekaše nas tamnošnji domaćini, momci i devojke. Sve što se za goste spremalo, to su doneli i za krstonoše, gde je obavljen doručak.

Drugi zapis beše na Srđevcu kod Đorđevića kuća. Bila je to kruška divljaka. Obavljena je kraća molitva i u raklju kruške urezan krst.

Putujući od Srđevca putem iza Ostrvice, koja ostaje u zagrađanskom ataru, dolazi se na plac Milorada Petrovića i tu ima jabuka divljaka – to je treći zapis. Od toga zapisa krstonoše glavnim putem idu do Šukinih kuća, a onda levo seoskim putem prema Grajskoj gori.

Četvrti zapis je na imanju, sada Milije Bogdanovića, to je velika kruška divljaka. Po obavljanju molitve i urezivanju krsta, tu nam je priređen i ručak.

Peti zapis je na imanju Velje Matića kod tri spomenika krajputaša. I tu je hrast.

Poslednji zapis je kod crkve. To je velika divlja trešnja. Stiže se u smiraj dana.

Zapisi se poštuju kao i crkve, a najveći je greh odseći zapis. Oni sami dotrajavaju.


OSTRVIČKA ČOBANIJA


Tereni podno Ostrvice u selu Zagrađe koriste se kao livade, koje daju dva otkosa kvalitetnog sena. Sve do drugog svetskog rata beše uobičajeno kada se pokosi otava, ostrvičke livade behu stecište čobanica iz sela Zagrađe i Varnica. Ovce su nedeljom puštane u sampas. Doteravane su iz mnogih torova, bez obzira da li vlasnik ima ili nema svoju livadu.

 

 Markova ravan pod Ostrvicom foto D. Miletić

 

Kako je ovaj običaj važio samo za nedelje i praznične dane tada su na čobaniju dolazili i momci iz okolnih sela. Pored Zagrađana i Varnica bilo je Rudničana, Vojkovčana i iz drugih sela. Beše nadmetanja u rvanju, bacanju kamena sa ramena, navlačenja klipa. Mlađi su igrali klisa, gudže, prstena i drugih igara. Čobaniji nisu nedostajali ni sviraći sa ćemanima i basom, Dobrosav Šuka, Ljubo Simov i dvojica iz Rašića - Dobrosav i Vujadin. Posle takmičenja igralo je kolo na «Markovoj ravni», gde je po predanju naš predak Marko prenoćio sa Jerinom!

Na čobaniji beše upoznavanja momaka i devojaka. Dok prošetaju i napiju se vode sa dva izvora ispod Ostrvice - Draguša koji se uliva u Zagrađansku reku - i rečice koja se uliva u Kačer. Nije daleko bivalo ni od svadbe.

Uveče u smiraj Sunca beše lepo gledati kako se razdvaja i luči stado iz krda više stotina ovaca. Kada se čobanica oglasi i počne da vabi, one se izdvajaju namamljene krušcom – komadom kamene soli! Jedino su ovnovi neposlušni – bilo je vreme parenja!

Dragovan Bogdanović

Priredio: prof. Radovan Karaulić

 

 

 

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

Rudničko-kačerski hroničari (5): Momir - Moma Kujundžić


Momir-Moma Kujundžić, rođen 24. aprila 1912.godine u Prijevoru kod Čačka. Osnovnu školu završio u Miokovcima, Gimnaziju u Čačku, Učiteljsku školu u Šapcu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Kao učitelj službovao u Trudelju, Jarmenovcima, Božurnji, bio urednik „Čačanskog glasa“, dopisnik Tanjuga, Politike, Novog vremena...

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Narodna vojska, koja je bila okosnica Kneževine Srbije pred ratove 1876 – 1878. godine, ne bi mogla da se uporedi sa formacijom narodne milicije, kakav je bio veliki deo vojske američkih pobunjenika u Američkom ratu za nezavisnost. Pored pešadije, jedinice Narodne vojske posedovale sui konjicu, artiljeriju, intendaturu i inženjerce.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Rudničko-kačerski hroničari (4): Vladimir –Vlade Petrović (1934)


Petrović Vladimir – Vlade, rođen 15.februara, 1934. godine u Prnjavoru kod Vraćevšnice. Osnovnu školu završio u Vraćevšnici, Nižu gimnaziju u Gornjem Milanovcu, gde i polaže malu maturu. Školske 1949/50. godine upisao Učiteljsku školu, koju završava 1952/53.godine. Odmah odlazi na službu, prvo u selo Miokovići, srez studenički (sada opština Leposavić). Zatim vojsku služi u Doboju, da bi se odmah vratio u svoj zavičaj. Godine 1962. godine upisuje vanredne studije na Višoj pedagoškoj školi, na kojoj diplomira 1964.god, grupa za fiziku - OTO. Prvo službuje u Boljkovcima, zatim u Klatičevu i na kraju u Gornjem Milanovcu (u sadašnjoj OŠ „Momčilo Nastasijević“), gde biva i penzionisan.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

Tokom Ratova za nezavisnost 1876 – 1878. godine vojnici današnje Opštine Gornji Milanovac najviše su bili zastupljeni u Narodnoj vojsci. Ona je bila podeljena u dve klase da bi se izbeglo da veliki broj ljudi u isto vreme bude odvojen od svojih poslova, kako tvrdi grupa autora u ,,Obuci srpske vojske (1804 – 1918)“. Prva klasa je bila spremna da odmah krene u rat po objavljenoj mobilizaciji, a činila ju je četvrtina poreskih obveznika počevši od dvadesetogodišnjaka pa do potrebnog broja. Drugu klasu Narodne vojske činili su ostali koji su se uključivali kasnije, ali i oni su bili dužni da se blagovremeno odazovu pozivu države. Uglavnom su je činili ljudi starijih godišta ili oni koji su jedini nosioci domaćinstva.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Srbi su vekovima za nama govorili da selo ne može bez učitelja, popa i kovača. U selima rudničko – gružanskog kraja slobodno se može reći da se bez kovača nikako ne može jer je u svakom selu postojalo po nekoliko kovača i njihovih radionica.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter


Hvala za satrudništvo, iskrenu ljubav, iz srca i duša naših nećete izaći dok postojimo, neka ste blagosloveni do vijeka...

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 2 od 7

 

 

 

 

 

 

Go to top