Riznica

Srpska istorija beleži velike potrese, diskontinuitete i prelome, uslovljene najčešće ratovima i migracijama stanovništva. Rekonstruisati prošlost na ovim prostorima je veoma otežano, čak i događaje vezane za noviju istoriju. Ipak, istorija XIX i XX veka je još uvek ,,živa“, a samim tim je lakše saznati biografije ličnosti koje su je stvarali. Za selo Donju Vrbavu, najznačajniji je svakako brigadni general Spasoje Tešić.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Na Teodorovu (Todorovu) subotu rođeni su Miloš Teodorović Obrenović 1783. godine i njegov najmlađi brat Jevrem, 1790. godine. Miloš je rođen u martu a Jevrem u februaru. (Praznik Todorova subota je pokretan praznik, i praznuje se prve subote Vaskršnjeg posta).

Miloš Obrenović, najstariji od tri sina Teodora Mihailovića i Višnje Urošević, rodonačelnik dinastije Obrenović. Zajedno sa polubratom Milanom istakao se u Karađorđevom ustanku, posebno tokom Bitke na Ravnju. Postaje vođa Drugog srpskog ustanka i posle uspešnih vojnih akcija naLjubiću, Paležu, kod Požarevca, Kragujevca, itd. Pristupa pregovorima koji će trajati pune dve decenije i dovesti do konačnog oslobođenja Srbije. Izdejstvovao je autonomiju zemlje i značajno proširenje teritorije. Umire u Beogradu 1860. godine i sahranjen je uz najviše počasti u Sabornoj crkvi. Smatra se velikim zadužbinarom a posebno je bio vezan za rudničko-takovski kraj, odakle je započeta istorija slobodne Srbije.

Najmlađi brat kneza Miloša Obrenovića, Jevrem, rođen je u Dobrinji 9/20. februara 1790. godine. Tokom svoje karijere bio je upravnik nahija, komandant Podrinsko-savske komande, zatim predsednik Sovjeta kao i namesnik.

Najmlađi od braće Teodorović-Obrenović bio je jedini koji za to vreme stekao solidno obrazovanje. Takođe, prvi je od značajnijih ličnosti koji se u svakodnevnom životu počeo oslobađati istočnjačkog duha i navika. Posedovao je ličnu biblioteku, a u kućnom domu je imao klavir.

U braku sa Tomanijom Bogićević dobio je sina Miloša, oca budućeg srpskog kneza i kralja Milana. Upokojio se 8/20. septembra 1856. godine u Vlaškoj, tačnije tamošnjem mestu Manasiji, a grob mu se nalazi u manastiru Rakovici.

 

(Muzej rudničko-takovskog kraja)

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter


Manastir Vujan sa crkvom posvećenom Sv. Arhangelu Gavrilu nalazi se na istoimenoj planini, južno od Rudnika, u ataru sela Prislonice. Ranija svetinja, pod imenom Obrovin, nalazila se nešto južnije od današnje.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter


ŽIVOT DADE - NIKOG NE ODADE


Slavko Cvetić je rođen 1916. u Majdanu. Posle osnovne škole otišao je u podoficirsku akademiju iz koje je izašao kao narednik. Raspoređen je na službu u kraljevu gardu. Bio je među vojnicima koji su se starali o bezbednosti prestolonaslednika kralja Petra Drugog Karađorđevića. Posle sloma jugoslovenske vojske aprila 1941. Cvetić se razočaran i tužan vratio u svoj Majdan.Tu se i oženio lepom i naočitom seoskom devojkom Grozdanom, iz ugledne porodice starog seoskog solunca i rezervnog narednika Milića Mišovića, inače uglednog zemljoradnika. Ali, Slavko nikako nije mogao da se pomiri sa kapitulacijom vojske i nemačkom okupacijom. I čim je čuo da je na Ravnu goru, maja 1941.godine sa grupom oficira došao, tada pukovnik, Dragoljub Draža Mihailović i da stvara pokret otpora protiv Nemaca, odmah mu se pridružio. Draža ga je poslao u Majdan da od seljaka iz sela ispod Rudnika, koji žele da se bore, formira četu i krene u akcije protiv Nemaca, Ljotićevaca i Nedićevaca. Cvetić je sa svojim tastom Milićem Mišovićem skupio tridesetak seljaka i počeli su sa akcijama i diverzijama.

 

 

U selu Stragarima, s one strane planine Rudnik, još od pre rata nalazila se barutana koju su tada čuvali Nemci. Jedne noći 4.oktobra 1941.godine Cvetić ih je iznenada opkolio i po svom emisaru poručio da se predaju, inače će svi biti pobijeni, jer su okruženi „jakim i brojnim ustaničkim snagama”. Nemci, njih četrdesetak, posle kraće borbe položili su oružje. Cvetić nastavlja sa akcijama i u toku 1942.godine. Prvo oko Ljiga, a zatim na pruzi uzanog koloseka Beograd – Čačak. Izabrao je jednu pogodnu okuku kod železničke stanice Ljutovnica i tu je sa svojim vojnicima postavljao zasede i zaustavljao vozove i sa njih skidao nemačke, Nedićeve i Ljotićeve vojnike i razoružavao ih. Nemački komandant Beme je ponovo pobesneo. Naredio je da se iz aviona nad Srbijom bacaju leci na kojima je pisalo: „Grupa bandita, pristalice Draže Mihailovića, napala je voz na pruzi Beograd-Čačak u blizini sela Ljutovnice. U tom razbojničkom prepadu poginula su tri člana nemačke oružane sile i pet vojnika srpskih oružanih odreda. Za odmazdu streljani su u logoru na Banjici pristalice Draže Mihailovića.“ Zatim slede imena stotinu streljanih talaca. Zbog ovako teških represija, Draža je Cvetiću i ostalim svojim komandantima izdao naređenje da ubuduće uhvaćene nemačke vojnike razoružavaju, a potom da ih puste. Ovo nije odobrovoljilo Nemce. Draža je Cvetića zbog njegovih uspešnih akcija protiv Nemaca unapredio prvo u čin potporučnika, zatim poručnika, a onda kapetana. Postao je komandant Drugog takovskog bataljona, Prvog ravnogorskog korpusa, kojim je komandovao kapetan Zvonimir Vučković, Cvetićev kum. U februaru 1942. godine krstio mu je sina i dao mu ime - Petar. Nemci su svakodnevno po Rudniku i okolini tragali za Cvetićem i njegovim vojnicima. Ali, sve je bilo uzalud...

Nemci su se zato poslužili lukavstvom. U jesen, 1942.godine u njegov bataljon vešto su ubacili svoga špijuna, nekog Kostića iz Beograda. I, on ga je izdao. Cvetić je pored ljudi koji su stalno kao dobrovoljci bili kod njega u bataljonu, napravio i spisak oko dve stotine seljaka, vojnih obveznika iz Majdana i okolnih sela. Kad su ga Nemci uhvatili, našli su kod njega taj spisak. “Jesu li ovo“, upitao je islednik, tvoji banditi?“ „Ne. Ti ljudi nemaju veze sa mojim odredom.Taj spisak sam napravio na svoju ruku, bez njihovog znanja. To su mirni seljaci koji obrađuju svoja imanja i ni dana nisu bili u šumi“. Nemci su, ipak, kamionima otišli u Majdan i ostala sela pod Rudnikom i uspeli da pokupe više od stotinu seljaka sa spiska i doveli u Topolu. Cvetić je uspeo da im preko nemačkih vojnika, folksdojčera iz Banata, javi šta je rekao Nemcima i da oni tako govore. Posle ovoga Nemci su Slavka osudili na smrt vešanjem. Odlučili su da se kazna izvrši u centru njegovog rodnog sela Majdana.

Povezli su iz Topole svih onih stotinu uhapšenih seljaka i uz put pokupili i staro i mlado i poterali ih da i oni posmatraju Slavkovo vešanje. U sred sela, gde je crkva u školskom dvorištu, postoji jedna lipa. Odlučili su da ga obese o to drvo. Nemački komandant mu je preko tumača uputio poslednju poruku: „Cvetiću, ako nam daš spisak ljudi koji su sa tobom učestvovali u zarobljavanju naše posade u Stragarima i skidanju i razoružavanju naših vojnika iz vozova, bićeš pomilovan“. Slavko je odgovorio: „Ne znam njihova imena i nemam taj spisak.“ „Vešajte ga !“- uzviknuo je ljutito nemački komandant. Iz stroja su izveli jednog svog vojnika da Slavku stavi omču oko vrata i izmakne stolicu. Nemac je odmah odbio, pa su ga odveli u školsku zgradu. Odredili su drugog. Švaba je stao pred Slavka i drhtao kao prut. Dovedoše još jednog i ovaj se isto tresao. Na kraju Slavko sam sebi namače omču oko vrata i odgurnu nogama stolicu. Bilo je to 13. decembar1942.godine.

Seljaci iz sela pod Rudnikom, a naročito oni iz Majdana, stalno su pokretali akciju da se Slavku Cvetiću u sred sela, gde je obešen, podigne spomenik sa bistom. Ali, stalno je neko iz (komunističke) vlasti iz Gornjeg Milanovca to ometao. Rudničani su u svom zahtevu bili energični i odlučni. Opštinski odbor SUBNOR-a u Gornjem Milanovcu bio je i dalje uporan, odbio je da u svemu tome učestvuje. NJegove podružnice na Rudniku i Majdanu su to prihvatile. Izlivena je bista Slavkova i napravljen je spomenik na kome je uklesano:
„ Život dade, nikog ne odade! Njegovi Majdanci.“

Radovan Karaulić

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter


Škola u Takovu - zadužbina Kralja Aleksandra Obrenovića

Podizanjem Drugog srpskog ustanka, pod stoletnim hrastovima u dolini rečice Ljeskovice, Miloš Obrenović je 1815. od Takova stvorio simbol nacionalne borbe za oslobođenje i stvaranje nezavisne države. Poput svog osnivača i ostali vladari dinastije Obrenović sa ponosom su čuvali sećanje na ovo nemirno ali uzvišeno doba, ističući Takovo kao „vrelo svih velikih preobražaja nastalih u Srbiji posle 1815. godine“.

Iz tih razloga svako od njih se trudio da nečim zaduži ovo mesto. Tako je na primer, kako smo već naveli, gospodar Jovan, neposredno nakon okončanja vojnih sukoba sa Turcima, poklonio crkvi brvnari posvećenoj Svetom Đorđu carske dveri, koje su sačuvane do danas.
Pedeset godine kasnije, knez Mihailo je nakon posete Takovu, avgusta meseca 1865, otkupio od meštana celokupan prostor sa koga je njegov otac poveo narod u novu bunu i pretvorio ga u javno dobro, popularno nazvano „Kneževe livade“. Istovremeno, videvši da se stari grm polako suši i da mu se približava kraj, srpski vladar je odlučio da jedan, tada mlađi samonikli hrast, u blizini postojećeg proglasi za naslednika. Recimo i da je prvom srpskom odlikovanju iskovanom upravo 1865. godine, u čast pedesetogodišnjice podizanja ustanka, dat naziv „Takovski krst“.

Mihaila je nakon ubistva u Košutnjaku 1868. nasledio knez a potom kralj Milan Obrenović. Prilikom posete Takovu, na Cveti 1883, začudio se da u selu ne postoji spomenik, niti škola. Obrativši se okupljenom narodu koji ga je sa oduševljenjem dočekao srpski kralj je poručio da će se nepravda ispraviti, i da će njegov sin, prestolonaslednik Aleksandar, sagraditi zgradu škole, gde bi se „budući naraštaji vaspitali u ljubavi za otadžbinu“.
Kako je i obećano, godine 1887, u znak sećanja na kneza Miloša Obrenovića, otkriven je „Spomenik pod takovskim grmom“. Po skici inženjera Jozefa Manoka, vajar Mihailo Čebinac iz Kraljeva izradio je četvorostrani obelisk od crvenog poliranog mermera, postavljen na šestougaono podnožje i ograđen sa šest stubova povezanih lancima. Sa druge strane, gradnja škole se odužila.

Nakon povratka iz Takova, kralj Milan je 14. maja 1883. pisao tadašnjem ministru prosvete Stojanu Novakoviću, moleći ga da sa svoje strane ispuni sve propisane formalnosti potrebne za izbor odgovarajućeg mesta gde bi se podigla škola. Takođe, zahtevao je da ministar „primi na sebe“ i samu izradu plana. Na kraju, obavezao se da će sve troškove izbora lokacije, izrade plana kao i gradnje snositi on lično.
Poštujući vladarevu želju ministarstvo prosvete naložilo je načelniku Rudničkog okruga da formira što je pre moguće komisiju koja bi izabrala najpodesnije mesto za građenje školske zgrade. Krajem juna 1883. doneta je odluka da to bude visoravan kod crkve brvnare, odakle se video grm i spomenik. Meštani Takova prihvatili su ponuđeno rešenje, dok su se žitelji Sinoševića i Ločevaca zalagali za prostor neposredno ispod crkve, na putu kroz selo.

Punih sedam godina trajale su nesuglasice oko mesta gde bi se zidala škola. Nakon ponovnog pregledanja ponuđenih lokacija vršilac dužnosti načelnika Rudničkog okruga izvestio je ministra prosvete da je mesto pokraj puta podvodno i samim tim nepovoljno za bilo kakvu gradnju. Međutim, kada je krajem 1889. po treći put većala komisija, na insistiranje novog načelnika Bralovića, odlučeno je da se škola ipak podigne na podvodnom tlu. U međuvremenu, kralj Milan je abdicirao u korist svog sina Aleksandra, a njegova buduća titula glasila je: „Milan Obrenović, nekadašnji srpski kralj i grof od Takova“.
Nakon puno peripetija i nesuglasica zidanje školske zgrade počelo je 31. maja 1890, a rok za njen završetak bio je godinu dana. Sve potrebne radove, kao i komplentno finansiranje neophodnih učila preuzeo je kralj Aleksandar. Početkom leta 1891. preduzimač Nikola Nastasijević zvršio je građevinu koja je imala dve prostrane učionice, tri stana za učitelje i poslužitelja, sobu za noćevanje đaka, kuhinju, knjižnicu i učiteljsku kancelariju.
Dvovodnog krova sa 12 prozora i jednim ulazom, zgrada je odavala izgled skladne arhitektonske celine sa jednostavnom fasadnom dekoracijom. Ukupna cena gradnje iznosila je 42169 dinara.

Kada je obavešteno da su završeni radovi, ministarstvo prosvete poslalo je komisiju da pregleda zgradu. Dobivši izveštaj da je sve u najboljem redu, ministar je septembra meseca 1891. poslao učitelja Vojislava Savatijevića u Takovo. Prve školske godine učio je 54 đaka.
Međutim, još iste jeseni kada je škola počela sa radom pojavila se voda u njenim podrumskim prostorijama. Pošto je pretila opasnost da se tek sagrađena zgrada sruši, pod hitno se morala sanirati šteta i trajno rešiti problem podzemnih voda. Stanovnici Takova i okoline prikupili su potrebnih 8000 dinara za radove, i tako trajno osigurali građevinu.

Kralj Aleksandar nije prisustvovao svečanom otvaranju škole. Ipak boraveći u Takovu 1891, odnosno 1901. godine obišao je ovo zdanje neskrivajući zadovoljstvo što je on njen zadužbinar.
Pored mnogobrojnih sakralnih objekata Obrenovići su na ovaj način podarili rudničko-takovskom kraju i jedan školski objekat. Time su omogućili generacijama dece da baš tu steknu prva znanja, i odatle krenu dalje.
Godine 1994. zgrada osnovne škole je renovirana i danas se u njoj nalazi Muzej drugog srpskog ustanka sa svojom stalnom postavkom „Drugi srpski ustanak i srpska revolicija 1804-1839“, dok savremeni školarci pohađaju nastavu u većoj i podesnijoj građevini, podignutoj neposredno uz staru.

Aleksandar Marušić

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Bolest nadjačala Mila i Rada

Rat prođe, stiša se sve, vratiše se i svakodnevne obaveze u familiju Svete Karaulić. Pre svega redovni radovi na imanju, pa školovanje dece... Znao je domaćin Sveto šta znači imati obrazovano dete, koje treba da nasledi ogromno imanje i imetak svoje još uvek bogate porodice. Mijajlo – Mile po završetku škole na Rudniku poslat je u Beograd, na nastavak prosvetnog usavršavanja, i kao sva deca rudnička, koja su se školovala u velikom gradu, otišao je na stan i hranu kod rođaka. Mile je utočište našao kod svog strica, kafedžije Ljuba...

Bez obzira kakvog su imovnog stanja ova deca su morala sama da se finansijski obezbede. Mile je stanovao u jednoj od prostorija kafane svoga strica, gde je spavao, učio, hranio se, ali i redovno čistio celu kafanu. Nije nimalo bilo čudno da su tadašlje beogradske kafane bile memljive, prljave, zagušljive... I dogodilo se nešto, za ono posleratno vreme, očekivano – Mile se razboleo od tuberkuloze. Dugo je krio to od roditelja, tek kada ga je bolest potpuno ovladala i bila okom vidljiva, roditelji reaguju – vraćaju ga kući na lečenje. Leka za najkasniji stadijum ove tada opake bolesti nije bilo, čak je bilo zabranjeno i da ga neko obilazi i neguje. Naravno, sem majke Emilije.
I pored očeve i majčine, ali i lekarske zabrane da prilazi bolesnom bratu, jer je tuberkuloza prelazna, Radosav – Rade, ne odvaja se od bratove postelje, pomaže mu, hrani, neguje... Strašna bolest 1949.godine odnosi Mila, a zatim „prelazi“ i na Rada, posle dvogodišnje nege i lečenja, 1951. godine umire i najmađi sin... Sahranjeni su, jedan pored drugog, uz svog brata Raja. Sveto je, u porodičnoj grobnici, „zagrlio“ svoje sinove 20 godina kasnije. Tugovao je što smrt neće da ga uzme ranije...

 

 


Tetka Emilija – rudnička „Majka hrabrost“

Supruga Emilija zavila je crnu maramu početkom rata, kada joj je poginuo mezimac Radojica – Rajo, odličan učenik gimnazije. Nije ni slutila da je neće skinuti narednih trideset godina! Umirali su njeni muškarci, prvo sinovi, pa suprug... Kod nje vreme nije lečilo rane... Patila je za njima, ali sudbina joj nije dala da se nikada nasmeje, proveseli, zapeva, zaigra, kao ni Brehtova „Majka hrabrost“.

Skupljala je decu iz komšiluka, pa i potpisnika ovoga teksta, i na „umrli dan svakoga svoga“ davala im bombone, delove od čokolade, pite, kolače... I stalno je pričala:“ Za mog Rada...“ ili“ Za mog Mila...“. Ipak, činilo se da za najstarijeg, najranije stradalog Raja nije imala utehe... Nikada nije dala da je neko, pa i kada je bila u velikoj starosti, zovne „Baba Emilija“!? Stalno je govorila, ali oštro i bez pogovora, da je zovu „Tetka Emilija“, strogo objašnjavajući da joj sudbina nije podarila da ima potomstvo, da ima unučad.

Posle Svetove smrti (1971.godine) dugo je živela sama, govoreći da ne zna zašto je kažnjena ovako! Tragedija ju je osnažila, nije se predavala, borila se s nedaćama i tugom, i tako godinama. Ipak, do zadnjeg dana bila je pokretna, išla je iz prizemlja, u kojoj joj je bila dnevna soba, bolje reći kuhinja, na prvi sprat, u sobu svojih sinova, da sve to održava u savršenom skladu i čistoći... Umrla je tiho, nečujno...

I potpisnik ovih redova sa najbližom komšijskom decom bio je „zamena“ za Raja, Mila i Rada, ne seća se kada je to tačno bilo... Početkom osamdesetih godina minulog veka?! Sve što je ostalo da seća na tragičnu sudbinu familije Svetolika Karaulića su porodična kuća, sa zajedničkom slikom tragično nastaradalih mladića, u ulici koja nosi ime po njegovim sinovima - „Braće Karaulić“, i porodična grobnica na lokalnom „Nikića groblju“.

Radovan Karaulić

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Crkva Svetog Dimitrija u Brezni – još jedna Miloševa zadužbina

Brezna se nalazi dvadesetak kilometara zapadno od Gornjeg Milanovca na putu koji vodi za planinu Suvobor. Prema sačuvanoj tradiciji selo je dobilo ime po velikom broju breza izraslih na ovom prostoru. Kao tipično naselje tzv. razbijenog tipa, sa zaseocima na okolnim brdima, Brezna je vremenom postala središte kome su gravitirala sva mesta počev od Beršića pa do Srezojevaca. Inače, ljudi ovoga kraja imali su važnu ulogu tokom ustanka. Među njima isticali su se kneževi Vasa Popović, brat od ujaka kneginje Ljubice kao i Atanasko Mihailović, oba rodom iz Beršića. Bliski Miloševi saradnici ujedno su bili ljudi od njegovog najvećeg poverenja.

Negujući tokom čitave vladavine poseban odnos prema kraju odakle je ponikao i započeo borbu za nacionalno oslobođenje srpski knez je odlučio da u Brezni sagradi još jednu zadužbinu. Njeno mesto odredila je želja kneginje Ljubice da se uz postojeću crkvu brvnaru iz 1817, podigne nova bogomolja posvećena Svetom Dimitriju.
Materijal potreban za izgradnju prikupljan je tokom 1836. godine. Tako je na primer siga kopana u Beršićima. Pod rukovodstvom majstora Dimitrija Sotirovića, u proleće sledeće godine počelo je zidanje. Usled određenih nesporazuma i nezadovoljstva njegovim načinom rada, knez Miloš je veoma brzo smenio Sotirovića i za glavnog neimara svoje zadužbine odredio Nastasa Stefanovića.
Gradnja crkve trajala je naredne dve godine, a završni radovi na njenom ukrašavanju vršeni su verovatno i tokom 1839. U nekim istorijskim izvorima kao vreme osvećenja nove crkve pominje se 1840. godina. Ovom činu nije prisustvovao Miloš jer je godinu dana ranije napustio kako kneževski presto, tako i Srbiju.

Po arhitektonskim rešenjima crkva Svetog Dimitrija spada u red karakterističnih seoskih bogomolja nastalih u Srbiji do godine 1836. To je jednobrodna građevina, bez kupole, zasvedena poluobličastim svodom, sa prostranom polukružnom apsidom na istočnoj strani i manjim polukružnim bočnim pevnicama, što joj daje oblik trikonhosa.
Zidana je od kamena i krečnog maltera koji prekriva spoljne i unutrašnje zidove. Dvoslivni krov nekada je pokrivao crep, a danas lim. Bogato profilisana dekoracija prozora i dva portala izvedena je pod uticajem južnjačke graditeljske tradicije. Takođe, primetni su i elementi karakteristični za crkve brvnare.
Ispred glavnog ulaza, na zapadnoj strani, dozidana je nešto kasnije visoka kula – zvonik. Međutim, ona odudara od ostatka crkve i ne čini sa njom skladnu arhitektonsku celinu.

 

 

Drveni ikonostas nastao je 1851. godine. Prema koncepciji i stilskim obeležjima pripada klasicističkom umetničkom pravcu. Visoka drvena pregrada ima skromnu rezbu, tek nešto bogatiju na carskim dverima. Pozlaćeni duborezni ukrasi baroknog su stila.
Ikone, kao i ostalu dekoraciju na ikonostasu radili su tokom 1851 i 1852. godine živopisci – braća Konstantin i Dimitrije Anastasijević, poreklom iz južnih krajeva. Ovi slikari postvizantijskog pravca istovremeno su primenjivali tadašnje savremene barokne obrasce, stvarajući dela sa puno zlata, šarenila i mnoštva detalja. Zidne kompozicije koje ukrašavaju naos i oltarski prostor takođe su delo braće Anastasijevć.
U brezanskoj crkvi do danas je sačuvan veći broj slkarskih dela iz XIX veka. Među tim dragocenostima ističu se tri ikone i jedna slikana darohranilnica, rad poznatog srpskog slikara Dimitrija Posnikovića. Konačno, posebnu i nadasve vrednu celinu ove bogomolje čine stare bogoslužbene knjige, u kojima se nalaze mnogi zapisi iz XVIII i XIX veka, dragoceni za proučavanje istorije Brezne i okolnih naselja.
Kneginja Ljubica prenela je 1840. godine telo svog rođaka Vase Popovića iz beogradske crkve Svetog Marka u portu brezanske svetinje, o čemu svedoči spomen ploča na južnom zidu. Navodno, još za života nekadašnji knez požeške nahije odvojio je određenu sumu novca za podizanje crkve. Kada je 1832. umro deo njegove zaostavštine u iznosu od 4000 dukata prisvojio je kneževski par i kasnije upotrebio za radove u Brezni. Iako su sredstva iskorišćena u ktitirske svrhe, Miloš je 24 godine kasnije vratio i taj deo nasledstva potomcima Vase Popovića, pravdajući to željom da „niko od Popovića ne uzdiše na pomen njegovog imena ili njegove počivše supruge“.

Brezanska bogomolja delila je kroz svoje bezmalo dvovekovno postojanje sudbinu naroda i države kome pripada i služi. Kako smo videli za sve to vreme nije ozbiljnije stradala. Nažalost, sudbina brvnare bila je posve drugačija. Do danas, od jedne od najlepših crkvi ovakvog tipa u Srbiji, ostala su samo vrata i časna trpeza.
Smena Miloša Obrenovića i njegov odlazak iz Srbije istovremeno je značio prekid ktitorske delatnosti na ovim prostorima. Takvo stanje zadržalo se u naredne dve decenije kada će povratkom na vlast isti taj Miloš započeti u tek osnovanoj milanovačkoj varoši svoju poslednju zadužbinu – Crkvu Svete Trojice.

Aleksandar Marušić

fotografije: Saša Savović

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Svetovo političko putešestvije tokom rata


Što zbog popaljene zgrade sreskog nadleštva, što zbog lokalnih i ličnih interesa, sedište sreza se seli u Belanovicu. Tako Rudnik postaje prolazno mesto za razne vojske: partizane, ravnogorske četnike Draže Mihailovića, Zvonka Vučkovića, Nikole Kalabića, Pećančeve nacionalne četnike, Nemce, Nedićevce, Ljotićevce, Bugare, rusku Crvenu armiju...

Sveto Karaulić sredio je svoje popaljeno domaćinstvo, koliko je mogao, nastavio familijarni život, ali rat je nosio svoje... Njegov otac Milan, predsednik opštinske uprave, radikal, izabran 1936.godine, dekretom je smenjen u drugoj polovini januara 1942.godine i na njegovo mesto postavljen Kosta Košutić, zakupac kamenih majdana na Rudniku, inače rodom iz Beograda, simpatizer i aktivista četničkog pokreta do kraja rata. Sveto je izbegavao mešanje u politiku, ali su ga prilike na to terale. Sredinom novembra 1942. godine Nemci uhapse grupu meštana Rudnika, njih desetak, između ostalih i Svetu Karaulića, pa ih preko Stragara sprovedu u Topolu. Tamo su ih mučili oko 15 dana, tukli, ne bi li im odali partizanske jatake, pa ih posle neuspešnog ispitivanja pustili kući.

Aprila 1943.godine četnici poručnika Mihaila - Maje Batrićevića, načelnika štaba prvog ravnogorskog korpusa, uhapsili Adama Nikića, uglednog zemljoradnika. Sveto Karaulić je bio među grupom viđenijih meštana koji su pokušali da spasu Adama. O tome detaljno piše Milosavljević u svojoj hronici: „Znajući Adama kao jako dobrog, poštenog, vrednog, uglednog zemljoradnika i jako duhovitog čoveka u selu, dođe Milan Danilović, Sveto Karaulić, Dragija i Miloje Nikić, Marijan Marjanović, Grujica Vučetić, David Beraha i još mnogo starijih ljudi, među kojima je bio i predsednik opštine Dragoljub Ivković, da mole da Adama oslobode. Kada je Sveto Karaulć prvi počeo da moli, Maja je samo pogledao u Kostu Kljajića, a ovaj ga tako jako udari da je namah pao...“. Dalji tok priče svi Rudničani znaju: Po Majinom naređenju Adam je zaklan kod Lučine česme, a Zdravko Mirković, koji je sa njim uhapšen, ubijen je pre toga kod Lomine česme u Varošici.
Početkom maja 1943. godine, u okviru propagande četničkog pokreta, a pod direktnim naređenjem lokalnih komadanata Vlaja Vukajlovića i Milosava Popovića, formiran je „Ravnogorski odbor“ na Rudniku, u koji su morali da uđu svi viđeniji meštani: Vojin Nikolić (predsednik), Dragija Nikić, Sveto Karaulić, Dragija Ivković, Svetolik Gavrilović, Radovan Radojević, Miloš Nedeljković - Konzul...Sem Miloša Nedeljkovića, svi ostali su izbegavali ovu dužnost, nisu išli gde je trebalo da se ide, ali ostali su u ovom odboru do juna 1944.godine, kad su poslednji, stalni, izvorni četnici sa Nemcima otišli put Slovenije, a jedna grupa upućena na Lim, gde je i stradala.

„U jesen iste godine vlast na svim nivoima preuzimaju pobednici, partizani. Sredinom septembra izabran je prvi Sreski narodni odbor sa sedištem u Belanovici, gde je za predsednika izabran Bogdan Krstić iz Jarmenovaca, a za članove sa Rudnika Milivoje Nikić i Svetolik - Sveto Karaulić. Ovaj odbor odmah je počeo da funkcioniše u Belanovici kao legitimna narodna vlast.“ – piše Milosavljević.
Zabeležimo i da je, sedam dana kasnije, Emilija Karaulić izabrana u mesni odbor AFŽ (Antifašistički front žena), sa nekolicinom meštanki.

 Nastaviće se...

(Radovan Karaulić)

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Crkva Svetog Nikole u Brusnici - zadužbina Gospodara Jovana Obrenovića

Na nižim obroncima planine Rudnik, zapadno od Gornjeg Milanovca nalazi se selo Brusnica. Ime je dobila po brusniku – kamenu za izradu brusova i tocila. U istorijskim izvorima prvi put se pominje 1354, kada je 14. avgusta te godine car Dušan izdao hrisovulju „na Brusnici pod Rudnikom“. Ne postoje pouzdani podaci koji bi svedočili da je tada na ovom prostoru postojala bilo kakva bogomolja. Ipak, narodno predanje beleži da se na potesu Vrblje nalazio manastir.
Po okončanju Drugog srpskog ustanka ovo naselje potiskuje Rudnik i postaje administrativni centar istoimene nahije. Više razloga je uticalo da do ovoga dođe. Pre svega, knez Miloš je želeo da uzdigne mesto gde su rođena njegova braća i sestra po majci Milan i Jakov i Stana, ali i da izbegne podsećanje na doba robovanja pod Turcima kada je Rudnik bio jedno od poznatijih mesta janičarskog zuluma.

Vremenom, Brusnica se razvijala i postepeno poprimala odlike manje varoši. Tako se i nametnula potreba za izgradnjom crkve. Budući da je prema ovom mestu gajio posebne simpatije, „knjaz“ je tridesetih godina XIX veka naredio da se na temeljima stare crkvice – kapele, koju je nepune dve decenije ranije sagradio Jovan Obrenović, podigne nova.

Kamen temeljac brusničke crkve postavljen je 22. maja 1836. godine, baš na dan Svetog Nikolaja, zaštitnika kuće Obrenovića. Opisujući ovaj događaj, „Novine serbske“ su, između ostalog, zabeležile da je tada srpski vladar posle punih 10 godina posetio „mesto u kome je svet video“ i da je to izazvalo ogromnu pažnju okolnog stanovništva. Osvećenje temelja obavio je episkop užički Nikifor.

Izgradnja svetinje bila je poverena iskusnom Nastasu Stefanoviću, jednom od najpoznatijih neimara tadašnje Srbije, i tekla je bez većih problema. Do kraja septembra crkva je bila ozidana do svodova, a 11 meseci kasnije završeni su svi radovi. Osvećenje bogomolje obavili su, na Veliku Gospojinu, zajedno episkop užički Joanikije i brusnički paroh Toma Milenković. Gospodar Jovan naručio je u Pešti dva zvona težine 380 kilograma. Ona su 1838. dopremljena i postavljena na zvonik. Iste godine obrađena je i crkvena porta.

Pored Miloša, o podizanju bogomolje, kako smo videli, starao se i njegov mlađi brat Jovan. On je do 1834. godine živeo u Brusnici kada se preselio u Čačak gde je postavljen za načelnika tamošnjeg okruga. Pošto mu je par godina ranije umrla supruga Kruna i dvoje dece, Jovan je poželeo da njihove ostatke prebaci sa Savinca u portu novoizgrađene crkve i tu ih pokopa. Motivisan ovakvom idejom zamolio je Miloša da mu ustupi svoju zadužbinu u Brusnici. Knez je prihvatio molbu, pa se za ktitora crkve Svetog Nikole smatra Jovan Obrenović. Njegova namera bila je da bogomolju opremi predmetima potrebnim za bogosluženje kao i da je oslika. Međutim, skori odlazak sa vlasti Obrenovića onemogućio je realizaciju ovog nauma.

Crkva Svetog Nikole svakako spada u red najlepših sakralnih objekata rudničko-takovskog kraja. Zidana je od lomljenog i poluobrađenog kamena, žutog peščara, i pokrivena ćeramidom. Po svojim karakteristikama to je jednobrodna građevina pravougaonog oblika sa polukružnom apsidom na istoku i trospratnim zvonikom na zapadnoj strani, koji se ističe visinom i dominira nad ostalim delom građevine. Postoje dva ulaza, glavni - zapadni i sporedni – severni, i oba su veoma bogato dekorisana. Iznad zapadnih vrata isklesan je ornament sa dva grifona. Oko njih se plete stilizovana loza, a nešto više su tri rozete i dva cveta. Iako skroman, ovakav rad predstavalja svojevrsno remek delo kamene plastike. Sporedni portal ukrašava kamena rozeta i biljna ornamentika karakteristična za crkve-brvnare. Pet prozora koliko ih ukupno ima, veoma su lepo oblikovani, ali nisu baš u srazmeri sa postojećom arhitekturom.
Unutrašnjost crkve veoma je jednostavna, sa tek naglašenim pevničkim prostorom. Nažalost, nikada nije živopisana. Tek 1851. godine dobila je visok i masivan ikonostas sa skromnom rezbom. U to vreme naslikane su i potrebne ikone, ali one do danas nisu sačuvane. Ko je autor tih ikona ne može se sa sigurnošću tvrditi. Postojeći snimci, inače jedino što je ostalo od originalnog ikonostasa, kazuju da bi ga trebalo tražiti među najistaknutijim slikarima koji su sredinom XIX veka radili u Srbiji.

Uopšte gledano, sudbina baš i nije bila naklonjena brusničkoj svetinji. Smena dinastije, bacila je nedovršenu „obrenovićevsku zadužbinu“ na marginu dešavanja, i to samo neku godinu pošto je podignuta. Kada se napokon krenulo u njeno dovršavanje došlo je do izmeštanja Brusnice u novoizgrađenu varoš Despotovicu. Podizanjem milanovačke bogomolje 1862. godine dodatno je umanjen značaj Brusnice i njene crkve. Sačuvani izvori beleže da se od 1896. služba obavljala jedino na „letnji Nikoljdan“. I tokom najvećeg dela XX veka crkva je bila potpuno zapostavljena. Tako zapuštena pretvorila se u pravu ruinu. Usled dugotrajnog prokišnjavanja propao je ikonostas sa ikonama, kao i veliki broj bogoslužbenih predmeta poput starih crkvenih knjiga, kandila, putira, kadionica i drugih vrednih stvari. Tek početkom sedamdesetih godina prošlog veka pristupilo se obimnijim restauratorskim radovima, koji su ovoj bogomolji vratili prvobitan izgled.

Godine 2003, posle bezmalo veka pauze, u Brusnicu je stigao stalni sveštenik. To je omogućilo redovno obavljanje službe. Istovremeno, pristupilo se uređenju porte i unutrašnjosti samog hrama.
Kada su 1995. godine iz Rumunije, tačnije sa nekadašnjeg Miloševog imanja - Hereštija, premešteni zemni ostaci vojvode Milana Obrenovića, i uz najviše državne počasti sahranjeni zajedno sa ostacima njegove supruge Stoje, brata Jakova i snahe Đurđije u porodičnu grobnicu koja se nalazi u južnom delu crkvene porte, ovo mesto je dobilo dodatnu istorijsku vrednost i značaj.
I na kraju recimo i to da kao jedina sačuvana građevina popularne „stare čaršije“ i svojevrsna porodična grobnica najstarijih Obrenovića, crkva Svetog Nikole u Brusnici zasigurno zavređuje pažnju i poštovanje nas i onih koji će tek doći.

Muzej rudničko - takovskog kraja

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

RUDNIK KROZ ISTORIJU: U zimu , pre 75 godina, stradao je Radojica - Raja Karaulić, prvi antifašista našeg kraja

 

Tragedija porodice Svete Karaulić započela u Majdanu 1941.godine , kada je od nemačkog aviona, stradao Radojica – Raja Karaulić, šesnaestogodišnjak , gimnazijalac, partizanski kurir...

 Povod da se ova „priča“ napiše je 75-ta godina od smrti člana porodice Svetolika - Svete Karaulić, Radojice – Raja, 16-godišnjaka, koji je poginuo u oktobru 1941.godine, kao prva žrtva antifašističkog otpora u našem kraju. Smrt mladog gimnazijalca Raja bio je početak tragedije ove vredne, ugledne i bogate rudničke porodice, čija tragedija se smatra jednoj od najvećih u poslednjem veku u rudničko-takovskom kraju. Sve je krenulo početkom poslednjeg svetskog rata...

 Srez kačerski, koji je obuhvatao 36 sela formiran je davne 1830. godine i bio tu do 1941.godine. Sedište sreza kačerskog bilo je na Rudniku, koji je u to doba važio za veliko naselje. Karaulići su bili starosedelačka familija i živeli su u zaseoku Ćeramide. Siromašni su ostali na selu, a oni imućniji preselili su se u varošicu i tu formirali svoja domaćinstva. Bavili su se najunosnijim poslovima: Milan, predsednik opštine, kafedžija, Slobodan (Dušanov), Ljubo (Milanov) kafedžije, Svetolik – Sveto (Milanov) kočijaš i prevoznik, Desimir (Miladinov) potkivač... Mnogi su se odselili, krenuli “trbuhom za kruhom“, pa u velikim gradovima ili u inostranstvu pravili karijere (npr. Dragomir - Dragan (Brankov) je bio profesor beogradskog Univerziteta, njegov sin Branislav atletski prvak države, Aleksandar i Višnja filmski stvaraoci, itd...)
 Svetolik - Sveto Karaulić (rođen 1897.godine od oca Milana i majke Darinke) je bio kočijaš i prevoznik, što je u to doba bio izuzetno isplativ posao. Ne zna se da li mu je veću dobit ostvario konjski prevoz kamene kocke u Ugrinovce, na voz, ili redovni kočijaški zanat. Treba tome dodati da je imao ponajbolju vodenicu na Jasenici, kao i ogromno imanje (od Varošice do Kelje, od Rakića groba do Mezulane), šume, kamenolom... Sa Emilijom (rođena 1904.godine u Crnući u familiji Marinković) imao je tri sina: Radojicu –Raja ( 1925.god.), Mijajla – Mila ( 1928.god.) i Radosava – Rada (1931.god.). Tako je i dočekao Drugi svetski rat...

 

 

Rajina pogibija

 „U kući Dragije Danilovića, oko 20. jula, sazvan je omladinski sastanak pošto je potpuno proverena Dragijina žena Leposava i pošto su stekli u nju poverenje. Na ovom sastanku bio je drug Dušan Petrović – Šane, član Pokrajinskog štaba, Branko Rakić i Lepa Radosavljević – Mojić. Na sastanak su pozvani do tada provereni omladinci, za koje se računalo da će sačuvati strogu konspiraciju sastanka: Leposava Danilović, Slavko M. Nikić, Predrag V. Nikić – Beli, Dragiša Miletić, Joso Prpić, Miloš Ž. Sretenović, Radomir Jovanović – Cigareta, Radomir V. Danilović, Ljubica Radosavljević, Ljubomir D. Nikić, Zdravko Mirković, Radojica D. Mirković, Radojica S. Karaulić i još neki...“. Tako o pripremama za početak ustanka piše Milorad Milosavljević u svojoj legendarnoj hronici „ Rudnik u borbi za slobodu“, da bi nekoliko stanica kasnije opisao i drugi sastanak:

 „Oko 20. septembra pozvan je i drugi omladinski sastanak u kući Svetolika Karaulića. Mile Jovanović, sudijski pripravnik, koji je u ovoj kući stanovao, imao je zadatak da izdejstvuje da Sveto odobri ovo održavanje u svojoj kući. Na ovom sastanku prisustvovali su i stariji, pristalice NOP-a... Od starijih ovom sastanku su prisustvovali: Savo Radaković, radnik na kamenolomu, Risto Konstatinov, berberin, Miladin Mijailović, opančar, Josa Prpić, kamenorezac i još neki. Od omladine bili su pozvani: Mile Jovanović, Novica Milošević, Gradimir Veljković, Trifun Petrović, sudijski pripravnici, Leja Maksimović, službenik suda, Kosta Petković, poreznik, Dragiša Miletić, opančar, Slavko Nikić i Radojica Karaulić, učenici gimnazije. Tu su bile i Luna Koen i Ljubica Živković. Bilo ih je svega oko 20 na sastanku... Cilj sastanka bio je da se organizuje grupa za diverzije, koja će postepeno da preraste u borbenu jedinicu...Za kurira ove jedinice određen je Radojica S. Karaulić, na šta je on rado pristao.“

 O daljem toku početka rata na Rudniku i prvoj antifašističkoj žrtvi saznajemo iz iste knjige učitelja Milosavljevića:
„Trećeg oktobra četnici su krenuli za Šatornju, a odatle odu za Stragare sa namerom da tamo napadnu nemačku stražu i dođu do oružja i opreme. Na prevaru zarobe 42 Nemca, pokupe im oružje i opremu i 4. oktobra, u subotu, sprovedu ih preko Rudnika i Milanovca na Ravnu Goru..."
Nemačke „štuke“, prateći ovu kolonu Nemaca na njihovom putu, u Majdanu ugledaju na biciklu Radojicu – Raju Karaulića, kurira Rudničke partizanske čete, koji je nosio nekakav izveštaj sa Rudnika u bataljon u Svračkovce i teško ga rane mitraljirajući. Prenet je odmah u bolnicu u Milanovac, gde je ubrzo umro, kao prva žrtva ustanka protiv okupatora...“
 Akcija četnika izazvala je (ne)očekivano veliku odmazdu – paljenje Rudnika! Zapaljeno je 38 od 74 kuće. U požaru su sagorele i zgrade raznih nadleštava, a mnoge su bile oštećene i od bombardovanja aviona.
 Sveto Karaulić, čuvši da mu je ranjen sin, odlazi u Milanovac, ali samo po mrtvo Rajovo telo. Po povratku nailazi na zgarište od svojih kuća, koje su Nemci popalili, a zatim se vratili u Topolu i Milanovac. Detaljno to opisuje i učitelj Milosavljević:
„Sutradan, 7. oktobra, izvršena je sahrana kurira Radojice Karaulića. Za ovu sahranu Luna Koen i Milica Živković spremile su posmrtnu pesmu sa omladinom: „ S bolom te spuštamo u hladni grob“, kojom je otpraćen do groblja. Svečanoj sahrani prisustvovao je i Veljko Tomić sa celom svojom partizanskom četom i omladinom iz mesta. Održao je dirljiv posmrtni govor, pozivajući omladinu da osveti svoga druga, a njegova četa će to primiti da izvrši...“

nastaviće se...

Radovan Karaulić

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 5 od 7

 

 

 

 

 

 

Go to top