Riznica


Stećci su nadgrobni spomenici u obliku velikih kamenova često ukrašeni sa slikama, bordurama ili krstovima. U manjoj meri poseduju i natpise, od kojih su većina napisani ćirilicom. Sama reč stećak (množina su stećci) može označavati stojeći kamen. U nauci je prihvaćen ovaj naziv, a nazivaju se još i mramor, kam i biljeg. Najzastupljeniji su u Hercegovini, pa ih zato svojata BiH kao deo svog kulturnog nasleđa i pripisuje im poreklo od srednjevekovnih bogumila. Stećci su prisutni i u Crnoj Gori, Dalmaciji i zapadnoj Srbiji (zlatiborski kraj).

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Na današnji dan 1844. godine u Beogradu rođen je Kralj Petar I Karađorđević.
Bio je kralj Srbije od 1903. do 1918. godine, kao i kralj Srba, Hrvata i Slovenaca od 1918. do 1921. godine.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Posleratna istorija varošice Rudnik 

 

Posle Drugog svetskog rata, kad su ućutala oružja i nastao mir u celoj Evropi, došlo je do velikog poleta u obnovi i izgradnji naše porušene zemnje. U tom entuzijazmu uzeli su učešća i pioniri „Maloga raja“, dela rudničke varošice od Osnovne škole do Lučinog potoka.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter


Tokom XIX veka, u Kneževini i Kraljevini Srbiji postojao je organizovan kriminal u vidu hajdučije. Hajdučija se posle proterivanja Turaka pretvorila u razbojništvo i pljačku domaćeg stanovništva. Najenergičniju borbu protiv hajdučije vodili su knez Miloš i kralj Milan. Po ovome su pojedini krajevi postali po ovome poznati, kao što je Užički kraj, gde su se čitave familije bavile razbojništvom kao porodičnim poslom.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter


Posle borbi za Korušku 1919. godine i sukoba sa albanskim kačacima 1920. godine, konačno je okončana demobilizacija vojske. Preživeli vojnici od Rudnika do Zapadne Morave krenuli su svojim kućama i porodicama posle toliko godina ratovanja. Mnogi nisu zatekli svoje porodično ognjište jer im je porodica pomrla tokom rata. Oni koji su zatekli nekog živog, zatekli su i zapušwene njive, nepokošene livade, prazne torove i štale. Trebalo je sve početi iz početka.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

,,Ono što je retko, skupo je. Voda kao najvažnija stvar na svetu, naprotiv, nema cenu“, rekao je Platon. Problem javne dostupnosti zdrave pijaće vode problem je čovečanstva do danas. U Srbiji, jedan od prvih vidova savremenog korišćenja vode bile su javne česme. Naročito su bile značajne u gradovima zbog nepostojanja drugih načina korišćenja. Ipak, ne mali problem vode bio je prisutan i na srpskom selu. Voda se nosila sa izvora ili sa bunara (najčešće u privatnom posedu) u kofama i bardacima na obramači ili u ibricima. Naročiti problem je taj što dugo nisu postojale nikakve provere bakteriološke ili hemijske provere ispravnosti vode, pa je ona bila često i uzrok raznih bolesti. Jedan od vidova dezinfekcije vode bilo je i dodavanje vina u vodu, ali bi trebalo napomenuti da su samo domaćinske kuće posedovale vinograde.

 

Sa ciljem omogućavanja javnog korišćenja pijaće vode, u Beogradu 1924. godine osnovan je Centralni higijenski zavod (danas ,,Institut za javno zdravlje Srbije ,,Dr Milan Jovanović Batut“). Ova institucija je postizala zavidne rezultate tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka, iako su sredstva kojima je raspolagala bila vrlo ograničena. Ipak, pristup i podrška ove ustanovi bila je uslovljena priloženim sredstvima meštana i opštinskih i sreskih uprava, kao i političkim vezama, uticajima moćnika i tome slično. Sela Takovskog sreza imala su tu sreću da su imali Srećka Tešića na čelu Glavne finansijske kontrole Kraljevine Jugoslavije, jedne vrlo jake ustanove, čija je nadležnost bila jača i od ministarstva finansija i guvernera Narodne banke. Već je pisano o ličnosti Srećka Tešića u jednom od prethodnih članaka u Riznici, pa je dovoljno reći da je to bio čovek spreman da sve učini što je bilo u njegovoj moći za opšte narodno blagostanje, naročito kada su u pitanju bili njegovi zemljaci.

 

 

Znajući da se može osloniti na njegov uticaj, Čedomir Isailović, muž Srećkove sestre Radoslave Raše koji su živeli u Grabovici, obratio mu se za pomoć. Ostalo je nepoznato šta je bilo napisano u molbi, ali se zna šta je Srećko odgovorio. Ovo pismo se do sada nalazilo u posedu Vlade Isailovića, kome se autor ovom prilikom srdačno zahvaljuje na ustupanju ovog priloga za istoriju rudničko – takovskog kraja. Pismo prenosim u originalu, koje je napisano ćirilicom, a čiji pravopis ne odgovara sadašnjem.

Beograd 2. maja 1934.

 

Dragi Čedo,

Radi se pretračun za izradu česme, - močilo će se samo zakopati tu ispod česme u njenoj blizini. Sa tim će se ubrzati, ali i vi treba da budete spremni da potreban materijal prevučete. Da bi se ti radovi mogli izvesti treba da od banovine tražite pomoć za sprovođenje vode i izradu česme. Vi tražite 10 000 din. pa koliko vam odobre. Molbu neka potpiše seoski starešina i u njoj neka naznači da je se selo obratilo centralnom higijenskom zavodu za ovaj posao i da je radi premera i skice bio na licu mesta inžinjer i sada radi pretračun, pa s njome i dodeljena pomoć selu za ovaj cilj da se pošalje preko centralnog higijenskog zavoda.

            Molbu pošlji meni pa ću je ja dostaviti kome treba.

Pozdravljam tebe, Savu i sve vaše,

Srećko

Poslednja rečenica fino ilustruje kako odgovarajuća veza završava sve poslove u kratkom vremenskom periodu. Već 8. avgusta 1934. godine, novine ,,Pravda“ izveštavaju o radu Centralnog higijenskog zavoda, gde navode da je česma u Grabovici završena, uz fotografiju iste. Na česmi je postavljena bela mermerna ploča sa natpisom: ,,Za vladavine NJ. V. Kralja Aleksandra I Karađorđevića Kraljevska banska uprava Novi Sad u saradnji sa Centralnim higijenskim zavodom u Beogradu i meštanima sela Grabovice podiže ovu česmu ,,Zadužbinu“ 1934 god.“

Česma u Grabovici, fotografija je objavljena 1934. godine u časopisu ,,Pravda"

 

Danas ova česma je u delimično istom stanju kao nekad. Močila koja su bila izgrađena od kamena, gde su žene prakljačom prale veš, više ne postoje. Sama voda, po svedočenju meštana, nije za piće zbog neodržavanja čistoće izvora, kao i zbog nesavesne čovekove delatnosti oko česme. Prostor ispred česme je neuređen i prepun lokvi. Izgleda da voda sa ove javne česme više nema vrednost za Grabovičane kao u vreme izgradnje.

 

Nikola Petrović

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

Ofanziva 3. decembra izvedena je vrlo energično i sa kolosalnim uspehom. X puk II poziva napadao je kroz Pranjane, održavao je vezu sa levim krilom I armije vojvode Mišića. Tog dana X puk je zauzeo celo selo Pranjane i zauzeo položaje severno od Pranjana i time zatvorio desnom boku trupa neprijateljskih koje su se uporno držale prema I armiji. Sjajnim uspehom X puka stvorena je mogućnost levom krilu I armije da i ono krene napred.

Prvog dana ofanzive kod Užičke vojske, samo X puk je imao uspeha. Centar je nešto malo napredovao, a deo koji je napadao preko ,,Šiljkovice“ naišao je na takav otpor neprijateljski da je tek trećeg dana, uz pripomoć drugih delova napadnih trupa, uspeo da zauzme utvrđeni položaj ,,Šiljkovicu“. Po zauzeću ,,Šiljkovice preduzeto je gonjenje, ali više nije došlo do borbe. X puk II poziva nastupao je prvacem Zajčica – Subjel – Tometno polje – Ržana – Povlen – Debelo brdo. Dalje je nastupilo rasulo Austrougara. X puk preduzima gonjenje i svuda nailazi na raštrkane grupe vojnika koji panično beže ka Drini. Sam puk se zaustavio na Jelovoj Gori severno od Užica, gde je ostao do aprila 1915. godine. Potom je bio uz reku Drinu od Tare do Višegrada, gde je čuvao granicu.

Na jesen 1915. godine, X puk II poziva biva premešten na bugarsku granicu. U pokoravanje Srbije kreću udruženim snagama istovremeno Nemačka, Austrougarska i Bugarska. X puk je bio u okolini Knjaževca. Borbe su žestoke, a gubici kod obe vojske veliki. Ipak, Bugari pošto poto žele da se osvete za poraze iz 1913. godine i da uzmu one teritorije koje je trebalo da im pripadnu Sanstefanskim mirom 1878. godine. X puk se sve vreme pod borbom povlači ili prelazi u kratke kontranapade radi zauzimanja pozicija za što efikasniju odbranu. Uskoro, 6. novembra pada Niš, pa se X puk povlači preko Žitorađe ka Leskovcu. Tada učestvuje u poznatom Leskovačkom manevru Nevađanina Ljubomira Milijća, za koji će dobiti generalski čin. Ovim manevrom je omogućeno odstupanje glavnine srpske vojske ka Prištini.

Posle ovoga, nastavljeno je povlačenje ka Prištini. Tada je Vrhovna komanda donela odluku da se krene u povlačenje preko Crne Gore i Albanije, poznato kao Albanska Golgota. Put povlačenja X puka bio je Peć – Čakor – Andrijevica – Podgorica – Skadar – Lješ. Poznato je pod kakvim uslovima se povlačilo preko Albanije. Moral vojnika je bio jako slab. Svaki dan povlačenja donosio je smrt nekoliko vojnika. Vojnici su neprekidno napuštali puk i dezertirali. Jedan zanimljiv fenomen je zabeležen u ovom dezerterstvu. Obično vojnici dezertiraju bežeći od neprijatelja, a ovde je bio suprotan slučaj. 

Po svedočenju Spasoja Tešića, vojnici su počeli da dobijaju hranu tek oko Lješa. U San Đovaniju je 14. januara otpočelo ukrcavanje vojnika X puka II poziva na italijanski teretni brod. Uz pratnju dva topiljera, brod je stigao u italijansku luku Brindizi. Zbog opšte iscrpljenosti i bolesti vojnika i oficira, prekrcani su na francusku krstaricu ,,Žil Mišle“ koja ih je prevezla do Bizerte u Tunisu.

U Bizerti se iskrcalo samo oko 700 vojnika i oficira X pešadijskog puka II poziva. Francuzi su odmah započeli bolničko lečenje ovih ljudi. Nije poznato koliko njih je umrlo od posledica iscrpljenosti, gladi, tifusa i malarije. U februaru 1916. godine rasformiran je X puk II poziva zbog malog broja vojnika i donošenja odluke o reorganizaciji srpske vojske. U Bizerti je spuštena poslednji put pukovska zastava i time je ratni put ovog puka bio okončan. Oficiri i vojnici su pridodati drugim jedinicama i uskoro upućeni na Solunski front. Ovi malobrojni vojnici učestvovali su u Bici za Kajmakčalan 1916. godine i u proboju Solunskog fronta 1918. godine i konačnom oslobođenju Srbije.

 

Nastaviće se...

Nikola Petrović

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Iz istorije Rudnika/Na današnji dan: U susret vidovdanskom obeležavanju 90 godina od podizanja spomenika u centru varošice


Ovih vidovdanskih dana Rudničani će obeležiti 90 godina od podizanja spomenika vojvodi Arseniji Lomi i stradalim ratnicima iz Prvog svetskog rata. O ovom dogadjaju najbolje se može videti iz raznih “rudničkih knjiga-hronika”.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Rodoljub Ristanović iz Gornjeg Milanovca nam je doneo fotografiju staru 86 godina koju je nasledio od majke Sibinke. Snimio ju je Simo, sin Dragoljuba Skubice, milanovačkog apotekara između dva svetska rata na trasi kasnije Ibarske magistrale, u selu Semedraž. Na fotografiji je apotekar pored svog auta, jednog od prvih u Milanovcu.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Na terenu SC “Takovo”, u subotu i nedelju 16. i 17. juna 1990. godine, održano je prvenstvo Srbije u konjičkom sportu.

Nastupilo je 11 konjičkih klubova iz Srbije, (“Beograd”,”Bečej”, “Sava”, “Čegar”, Karađorđevo”, “Zobnatica”, “Milicionar”, “Graničar”, “Aleksa Dundić”, “Konjanik” i “Kekec”.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 8 od 13

 

 

 

 

 

 

Go to top