Kolumna

   

PIŠE Goran Trifunović  

Kako nazvati sve prisutniju pojavu kojom neki ljudi žele naneti štetu onima oko sebe, makar oni nemali nikakve vajde od toga, ili, ukoliko imaju korist, to pokušavaju da ostvare na najprizemniji mogući način? I to je ova pojava najčešće kod onih koji nisu materijalno ugroženi... Pakost? Zloba? Nekorektnost? Samoživost? Ili, možda, sve to sublimirano u jednu narodnu reč, pomalo „nezgodnu“, ali tačnu... Jajarisanje!!!

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

 

 PIŠE Goran Trifunović

                        

 

„Nešto ti je blednula Razglednica“, „Nemaš više ništa oštro u tekstovima“, „Šta je, sad ti valja vlast“, „Kupljen si“, i tome slični komentari mogu se čuti po pranjanskom kraju ovih dana na račun potpisnika ovih redova, a sve usled jednog, rekao bih, sasvim normalnog dogadjaja na nedavno održanom zboru gradjana za izbor članova Saveta mesne zajednice Pranjani. Kako imam tu mogućnost da ne moram da idem od kuće do kuće, od pojedinca do pojedinca, nego pustim prste po tastaturi, pa, šta se kome zalomi, tako, eto i ovi redovi.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

 

 PIŠE Goran Trifunović

                            

Smatra se da je ono najvrednije što čovek stvori i, što suštinski, jedino i može da zavredi u svom životu, jesu prijatelji. Ekstremno bogat čovek može imati, kažu, najviše 10 prijatelja. Sve preko toga je foliranje, neiskrenost, interes i šta sve ne. Nekada se fotografija najboljeg prijatelja nosila u novčaniku, uz sliku najuže porodice. Nekada su se prijatelji poštovali i cenili, posećivali, savetovali jedni druge, deca su im se družila, imali su ista interesovanja i poglede na svet.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

PIŠE Goran Trifunović

 

         Kada vam se poslednji put dogodilo da vas neko pita kako ste, a zatim, učtivo i kako red nalaže sačeka odgovor? Ko zna kad. Možda ni tad. U poslednje vreme sve je prisutnija pojava da vam sagovornici uskaču u reč u pola rečenice, nastavljajući ili započinjući neku svoju novu priču koja nema nikakve veze sa predjašnjom.  

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

PIŠE Goran Trifunović



Ne znam da li je nekada na selu bilo toliko idilično (bolje je svakako bilo), ili su Obren Pjevović i Dobrica Erić imali neko drugo vidjenje sela ili su za sve krivi ravnica Mrčajevaca i pitomina Gruže u odnosu na ova naša brda, ali, nikako nisam uspeo da u Pranjanima vidim „besnog vranca“ kojem je „mokra griva dok luduje ispod šljiva“, kao ni „pokraj reke sve dvoje i dvoje“.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 1 od 40

 

 

 

 

 

 

 

Go to top