Kolumna

PIŠE  Goran Trifunović

Kada je okupljeni narod tog sunčanog šestog oktobarskog dana, pre 17 godina, pozvan sa postavljene bine da pozdravi pun autobus Pranjanaca koji su aktivno učestvovali u obaranju tadašnjeg režima, niko ni slutio nije da će to biti tad i ko zna kad, da se meštani „gornjih sela“ u gradu pod Rudnikom pozdrave ovacijama.

Naravno, niko se nije nadao, a pogotovu ne oni na tim istim autobuskim sedištima, koji su u glavni grad išli da bi bacili stare i zadužili nove, pogodne partijske knjižice, da će u narednim godinama još mnogo puta morati da biraju „pravu stranu“. Da su znali, verovatno ne bi ni išli, niti bi bilo šta menjali, jer, evo, osim onih opravdano odsutnih (čitaj- preminulih), i dalje je ista klika na vlasti.

Ali, nakon nekoliko godina u kojima su bili manji od makovog zrna, opet su moćni i opet sebi dopuštaju neke stvari koje ni „u ono vreme“ nisu baš toliko otvoreno radili. Tako, recimo, „prvi“ diplomata Srbije, govoreći o uzbudljivim i nemirnim danima od pre više od jedne i po decenije, bez imalo griže savesti (šta to beše?), osećaja stida i morala, izjavi nešto u stilu one novije crnogorske- „Dje je Dejo, dje sam ja“. Može mu se, pogotovu kod naroda koji ima kratko pamćenje, koje ne doseže ni do ratova ni do sankcija, nestašice benzina, cigara na kartonskim kutijama. Pamćenje koje ne prepoznaje čak ni osnovno ljudsko dostojanstvo, kupovinu hleba i mleka u prodavnicama.

Da je drugačije, ne bi isti ti i dalje bili na vlasti, ne bi „padeži i mladeži“ bili dočekivani na nacionalnom aerodromu kao Džimi Karter, ne bi promoteri šunda, kiča, prostakluka, neukusa, golotinje i „sposobnosti“ bili popularniji i omiljeniji u društvu od brojnih književnika, slikara, pametnih i umnih ljudi. Ali, zato svi snosimo odgovornost. Novinarska profesija najviše. Ni manjih plata, ni većih podanika od novinara. Da ima istraživačkog novinarstva, valjda bi se neko setio, recimo, da poseti ono promrzlo dete iz smetova Feketića, da vidi kako je, koliko je, oseća li posledice nošenja...

Setio bi se neko i da vidi kako je onaj mladić koji redovno pada u nesvest u studijima, pa da lekari u tročasovnoj emisiji zaključe da li se unervozi od prisustva odredjenih osoba u studiju, vrućine reflektora uperenih u njega, ili, jednostavno, nije slušao portparolku i oblačio se slojevito i nosio flašicu vode uz sebe. Možda bi nekome palo na pamet da proveri zašto je zaustavljena migracija na relaciji Beograd- Bajčetina, jer, nikad se nije desilo da državničku vilu zaposedne neki predsednik nekog beznačajnog saveta, dok i dalje ne znamo gde nam predsednik živi- jal' je u Blokovima, jal' u Krunskoj, jal' u Jajincima... 

Iskreno govoreći, i da neko „Peru iz kontrole leta“ i postavi neko od navedenih pitanja, verovatno bi ga dobrano napsovao i krenuo sa svojim već dobro poznatim tiradama. U suprotnom, Pranjancima sa početka priče ne bi najlepša uspomena na čuveni peti oktobar bilo pečeno prase po povratku, na Ustašinoj terasi.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

PIŠE Goran Trifunović


Špijuni su uvek i oduvek bili deo društva. Nikad voljeni, naročito oni koji su vas špijunirali, ali, ipak, deo. Verovatno su i pećinski ljudi poznavali tu grupu, ako ništa drugo, bilo je, verovatno, bar ono- „Zamisli kakav je onaj intelektualac kad ne bije svoju ženu“. Ili su se, možda, te iste žene ogovarale po pećinama koja je više obučena. Kako bilo, tempora i mores su uvek drugačiji, pa, tako je i dan danas.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

PIŠE Boško Lomović

Možda ministri i poslanici, predlagači i donosioci zakona, iz kancelarija, konferencijskih sala i automobila, ne vide najbolje stanje na terenu. Možda društva za zaštitu životinja selektivno presuđuju, pa zvone na uzbunu kad neko premlati psa lutalicu, ali „mudro ćute“ kad lutalica rastrgne ovcu.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

Piše Goran Trifunović

 

Vic pripoveda o tome kako je „prognano lice sa Kosova i Metohije“ odlučilo da pozove svoj kućni broj u, kažu, „južnoj srpskoj pokrajini“, pa kada mu se glas sa druge strane javio sa „Aljo“ i rekao da je sve u redu i da on vodi računa i o kući i o svemu što se tamo nalazi, Srbin je, nakon kraćeg razmišljanja, upitao- „Je li, bre, jel' ti mene zezaš?“, a glas sa druge strane mu je odgovorio „Pa, prvi si poćeo“. Tako je i sa nama. Moram da priznam da mi je čast što se na pojedinim stranačkim kružocima prepričava Razglednica, pa čak i to što je pojedini beogradski mediji preuzimaju.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 1 od 36

 

 

 

 

 

 

Go to top