Kolumna

foto:pixabay.com

 

PIŠE Goran Trifunović

Znam Vladu jako dugo. Od svojih tinejdžerskih dana, moglo bi se reći, dok se intezivno družimo od mog punoletstva. Nismo se, u suštini, nikada slagali, ali smo stari poznanici, pa je Vlada, svako malo, na svaku godinu-dve meni nudio da mu budem žirant za njegove brojne narodne kredite i zaduživanja. Nisam nikad pristajao, ali, morao sam da mu to i napismeno dostavim, pred komisijom, koju bi on izabrao.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

PIŠE Goran Trifunović

Na Preobraženje, pre oko jedne decenije, u Pranjanima je održan prvi, a vrlo verovatno, i jedini „Zavičajni skup“. Bilo je, mora se priznati lepo organizovano, brojno posećeno, bogato osmišljeno, pa čak i kvalitetno realizovano. Krenulo se ozbiljno, ambiciozno, pa su se, čak, u nekim nagoveštajima mogli videti neki obrisi buduće monografije Pranjana i okoline. Na žalost, tu se i stalo...

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

foto:pixabay.com

PIŠE Goran Trifunović

Mija Aleksić je bio dobar glumac. Neki kažu, „doajen“ jugoslovenskog glumišta. Dobro, u redu. Ipak, bard našeg teatra nije bio. To su bili neki drugi ljudi, drugi glumci. Ipak, kao jedan od najpopularnijih glumaca u bivšoj Jugoslaviji, svakako je zaslužio da mu se rodni kraj oduži nekom manifestacijom. I to će se, ovoga septembra i dogoditi. Ipak, ono što nije zaslužio, to je da se iza njegovog imena i njegove manifestacije vuku „repovi“. A, biće ih, kako da ih ne bude...

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

foto:pixabay.com

U Holivudskom „blokbasteru“ „Hrabro srce“, mladi Škoti se tajno žene sa svojim dragama, a sve da bi izbegli da engleski plemići iskoriste svoje „pravo prve bračne noći“. Bilo je tih slučajeva i kod nas, za vreme turske vladavine, ali, pošto smo mi „nebeski narod“, čik neka se neko usudi da snimi film o tome.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

foto:pixabay.com

 

PIŠE Goran Trifunović

 

U jednom selu, preko sedam gora i mora, nekada davno, živeo je jedan čovek, koji, iako je bio dobar i pošten, nije uživao neko poštovanje svojih meštana. Gledao je on, naime, da se svima skloni sa puta, da ispoštuje svačiju sreću, i da istuguje sa svačijom nesrećom. Trudio se da pruži utehu svakome u nevolji, da pomogne, onoliko koliko, kako i kad je mogao. Nikome nije odbio poziv na piće u seosku kafanu, ali, i nikome nije ostao dužan to isto piće.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 1 od 18

 

 

 

 

 

Go to top