Pranjanska razglednica - Lešinari

 

PIŠE Goran Trifunović

 

U svakom žitu oduvek je imalo kukolja, pa je, tako, i ovo naše pranjansko, bilo da smo ga sami uzgajali, ili uvezli sa tudjih njiva, podložno istom problemu. Ipak, poslednjih godina, kukolj osvaja žito i postaje gazda u ambaru. Posebno je zanimljivo da ga je na rast i osvajanje i kvar žita, najviše pospešila pojava pluralizma koja se, eto, pre tri decenije, pojavila čak i u našem selu. Od tada se taj kukolj u ljudskom obliku toliko okuražio i toliko uzeo maha, da je pošten narod počeo da brani žitu da dolazi u dodir sa ovom pošasti.

Elem, uzeše oni partijske knjižice prve partije na vlasti, dobiše funkcije, plate, benefite i ostale prinadležnosti kao partizani sredinom pete decenije prošlog veka. Veličaše oni svog vodju, širiše njegove ideje, teraše nas u propast uporno i istrajno, kao da im je to jedina misija na ovoj kugli zemaljskoj. Kada su videli da su priterani u ćošak, počeše oni da se okreću nekim drugim, nekada alternativnim strankama i idejama, za koje, iskreno, niti su čuli, niti ih je bilo briga dok im je bankar iz Požarevca obezbedjivao sve ono što im je trebalo i što su tražili.

Kao kec na 10 legao im je, medijski iskopan podatak, da je budući narodni vodja naš komšija, iz susednog sela, koga smo, jel' te, čekali kao ozebli sunce. Govoriše oni tad da „konačno na vlast treba da dodje Srbin iz srca Šumadije“, da je „dosta došljaka“, da ćemo, konačno, „sami sebi da krojimo kapu“. Išlo je to tako, opet, godinama, ali, sreću i planove im je kvario, sada već pokojni, premijer, jer nije baš dao da bagra svašta radi, a „njihov“ vodja se više bavio maženjem mački, nego punjenjem njihovih džepova.

Kada je premijer ubijen, videli su sa koje strane duva vetar, pa su se okrenuli ka toj strani, jer, znate šta sve ne valja raditi uz vetar. Bili su evropejci, osvešćeni korisnici pristupnih fondova i donacija sa „trulog zapada“, koji su sa gnušanjem govorili o svemu onome što su do juče bili. E, konačno im je svanulo kada su seli na stiropor ispred Skupštine i postali i nacionalisti i evropski orijentisani, kada su se okrenuli istočnoj „majčici“, ali i zapadnim parama. I, ne, nisu oni tu bili usamljeni. Ne, da bi kukolj napredovao, potrebno je da žito nazaduje, a to je zahtevalo širu, kapilarnu mrežu saradnika. Tako su oni uzeli one koji su isti kao oni, samo imaju manje intelekta od njih, što je jako važno, a činilo nam se i retko, jerbo, treba misliti da će neko pametniji postaviti i neko pitanje na koje oni neće imati odgovor.

I, tako, napreduju oni i dalje, sve misleći da im kraja nema, ali, to je životna neminovnost koju niko ne može da promeni. Jedan meštanin našeg sela je davno gledao jedan ruski film na televiziji. Rusi ko Rusi, nisu znali da skrate priču, pa je zbunjeni čovek sutradan komšijama pričao- „Gled'o sam prva tri sata da vidim o čemu se radi, a druga tri sata da vidim dokle će da teraju“.

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(5 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top