Pranjanska razglednica - Ustanak

PIŠE Goran Trifunović

 

U nekadašnjoj, velikoj, mnogi kažu i dobroj državi, postojala su dva praznika u julu mesecu. Prvi je bio četvrtog julskog dana i zvao se „Dan borca“. Drugi praznik se slavio tri dana docnije, a bio je poznat kad „Dan ustanka“. Kasnije, sa dolaskom pluralizma, ovaj drugi praznik će biti dovodjen u razne kontroverze, jer su, uglavnom bivši komunisti (a, i ko bi to bolje znao od njih), pričali kako je taj praznik napravljen „samo zato što je Srbin ubio Srbina na seoskom vašaru“.

Elem, za prvi praznik smo išli u obližnji Prijevor na turnir u malom fudbalu, i ostajali kasno da bi bili na vašaru. Sedmog jula, na „Ivanjdan“, drugi su dolazili u Pranjane. I, ne da su dolazili, nego su Pranjani bili puni ljudi, dečje graje na sve strane, mladih, starih, lepih, ružnih, dobrih... Čini nam se da nije bilo zlih i loših ljudi. Oni su došli kasnije. Dolazili su i oni isto onako kako smo mi odlazili kod njih. Dodju pre 10 sati, pa ostanu sve do kasno u noć.

Za to vreme se svi druže, pričaju, jedu, piju, igraju fudbal, pevaju, ponekad se i pobiju, ali uvek su svi jedni drugima na kraju pružali ruku, a nije bila retkost i da se „ljuti“ protivnici i izgrle. A, bilo ih je, na starom igralištu, na „Popović polju“. Kao na Svetskom prvenstvu, bivalo je i po 32 ekipa, pa se igralo na dva dijagonalna igrališta. I, to ne ovih sadašnjih „4+ 1“, nego onih sa još jednim igračem više, pa ti budi majstor, predriblaj odbranu koja sva stoji pred golom i ne reaguje na tvoje fore i finte.

A, da je majstora bilo, bilo ih je. Igrao je na tim turnirima i nekada prvi strelac prve lige SFRJ, „Suljo“ Milinković, a ipak nikako nije uspevao da bude najbolji. 'De, kad je tu igrao Žiko Jelić, „Rauš“, Jovica, Gašo sa svojim čuvenim „velikim prstom“, dok je branio jedan od najboljih golmana čačanskog „Borca“, Zoran Panić. I, niko nije imao ove „fensi“, odštampane majice, već su svi igrali u onome što su poneli od kuće.

Da bi sudije mogle da razlikuju ko za koju ekipu igra, uglavnom su igrali „goli protiv obučenih“, a nije bio ni najmanje redak slučaj da igrač igra bos (čik da vidim sad nekog fudbalera da kopačkom startuje na bosu nogu Milana Nikitovića iz Miokovaca). Za to vreme, Vunda je deci prodavao mekike („dvije banke komad, ko i nomad“- prvi reklamni slogan u istoriji Pranjana), a oni stariji su mogli da popiju pivo koje se hladilo, ili grejalo u buradima sa bunarskom vodom.

Danas? ... Kažu autoru ovog teksta da je vešt sa rečima, a on ipak ne zna šta da kaže. Oćemo na društvene mreže? Da li nas je proklela ona partija, jer smo se odrekli ustanka, ili nas je proklela crkva, jer smo se bili odrekli Ivanjdana? Na kraju krajeva, svejedno je.

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(6 glasova)

 

 

 

 

 

Go to top