Pranjanska razglednica - Širok Dunav

PIŠE Goran Trifunović

 

Nekoliko stanovnika Pranjana i okoline, odnosno, poljoprivrednika, ovih dana se obraćalo autoru ovog teksta da bi se žalili na jednu anomaliju u opštinskom funkcionisanju. Elem, ljudi su osigurali voće, useve, stoku… a, kad su došli u zgradu u Takovskoj 2, uljudno im je rečeno - „Što ste došli, kad nema para?“

„Kako nema para, kad ste rekli da ima?“, pitaju naivni poljoprivrednici. „Potrošena su sredstva“, objašnjavaju nadležne, ničim, osim klimanjem glave, krive državne službe. „Kako potrošena? Jel‘ obećano 40 odsto od države, a 40 od opštine? Pa, gde su te pare? Ko ih je potrošio, odnosno, ko nije dobro isplanirao budžet, pa je seljacima obećao ono što ne može da ispuni?“, samo su neka od pitanja poljoprivrednika pranjanskog kraja, koji su ozlojedjeni na, kako oni kažu, „očiglednu prevaru“.

„Uredu je“, kaže jedan seljak, „da država i opština propagira osiguranje i na taj način sa sebe skine odgovornost, odnosno, mogućnost plaćanja za štete izazvane velikim elementarnim nepogodama. Ali, kako je moguće da ja odem u opštinu, da predam sve potrebne papire za nadokandu štete, koja je bila pokrivena osiguranjem, a na licu mesta mi kažu da „Nemaju para u budžetu““.

Tragom vesti, otišli smo do opštine, ali, kao što je dobro poznato da naš portal odavno ne može, bar lako, dobiti informacije iz ove ustanove, nezvanično nam je rečeno da su „sredstva za ovu godinu potrošena, ali da će poljoprivrednici, koji su pretrpeli štetu tokom ovog leta, imati prioritet u isplati tokom naredne godine“!!! Mašala… Poverenje? Sigurnost? Saradnja? Sa kim? Kome? Kako? Vlast nas uporno ubedjuje da treba da se osiguramo, jer, eto, kako kažu, „nije mnogo dati nekoliko desetina hiljada dinara, ako ne moraš da misliš“.

Ma, izgleda da ovaj narod ne mora da misli o Svevišnjem, nego o nekim drugim, zemaljskim, pojavama. Kako narod da veruje u osiguravajuće kuće, kad ih sama država izda, kada im sam vrh vlasti kaže da „to nije to“, kada i pored osiguranja, raznih državnih garancija, seljak i dalje treba da gleda u nebo. A, nije golubar…

Da li je ikome u ovoj državi jasno da nam se smanjuje proizvodnja mleka, mesa, voća, povrća… Slučajno? Ma, da, za sve su krive devedesete i sankcije. Moje? Ili onih koji su početkom oktobra 2000-te godine, pravili barikade na lokalnim seoskim putevima? Onih koji su se obogatili švercom nafte i ostalih deficitarnih proizvoda tih godina (a, realno, ničega nismo imali)? Onih koji nam danas propagiraju „evropejstvo“, iako su nas do juče ubedjivali da to ne valja? Onih koji nas ubedjuju da je rijaliti dobar? Onih, koji kupuju kuće i stavljaju svetlosne znake, „sve iz miroivnih pobuda“?

Aman, ljudi, odreknite se politike, okrenite se životu, okrenite se seljaku, gledajte od čega živite, biće lakše i vama i nama...

 

 



Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(9 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top