Pranjanska razglednica - Jesen u mom sokaku

 

 PIŠE Goran Trifunović

Nekada smo u školi, sa prvim oktobarskim, a kod ambicioznijih učiteljica, sa poslednjim septembarskim danima, pod obavezno (za mladje čitaoce- „po difoltu“) imali pismenu vežbu sa jako inventivnim naslovom- „Jesen“. Svake godine. Pa ti piši… Još ako ostaneš neocenjen jer si „promašio temu“… Dodje ti roditelj u školu i u otvorenom razgovoru sa nastavnim osobljem postigne konsenzus- „Ti udri ovde, ja ću kod kuće“.

Takodje, u sastavu je, bar kod onih kreativnijih učenika, morala da se nadje rečenica u kojoj se pominju „zlatne boje jeseni“. Dečja naivnost je pominjala i „reski zvuk testere“, blatnjave sokake kojima su „gacale male dečije nogice“, branje mnogobrojnog voća, kukuruza, kraći dan, dužu noć… Ajoj, kakve greške.

Poslednji put sam „zlatne boje jeseni“ video u filmu „Jesen u Njujorku“, i to, verovatno, zahvaljujući moćnim kamerama i raznim filterima za slikanje. Reski zvuk testere je, u stvari, nemoć da se obezbedi ogrev po ceni od 40 evra po metru, pa moraš da ideš u šumu, da se mučiš, da neuk sečeš drvo, koje, verovatno, i nije zrelo za seču, i da se, uz to još moliš Bogu da te neka grana ne klepi po glavi ili neko drvo prebije nogu, pa kad se zaračunaš, ispadne ti da ti je bolje da si drva platio 50 evra. Ali, odakle? Tako se reski zvuk testere pretvara i u mašinu za, koliko- toliko otplaćivanje kredita, plaćanje dažbina i vraćanje dugova.

Blatnjavi sokaci su sada, uglavnom asfaltirani, ili bar nasuti, ali ima jedan mnogo veći problem. U sokacima ima sve manje dečijih nogica koje trče istima. Možda bi ih i bilo da ima kakve vajde brati gorespomenuto voće, kukuruz i ostale kulture. Jabuke pet dinara, kukuruz se bolje isplati kupovati nego sejati, rakiju prodajemo po četiri, a viski kupujemo po 12 evra. Izgleda da smo bežali sa časova matematike…

Jesen je problem i kada su svinje, koje smo ubacili u tor, znatno porasle, pa im je potrebno i više hrane, ovce se ne jagnje, pa da možeš da ih prodaš, nafte za oranje ne možeš da „navašeš“, a njivi, prema staroj izreci, nikad dosta oranja… Treba antifriz za traktor i kola, trebaju gume, servis, treba spremiti lance za traktor za zimu, jer, i zimi stoci treba stočne hrane… Ma, milina.

Zimnica je posebna priča. Paprika 150 dinara, a kilogram žive vage prasetine 180 dinara. „Neko voli crne oči, neko plave boje“, ali, ipak… Kraći dan, duža noć? Samo vas iznervira što tokom dana ne možete da stignete sve što ste planirali i sve što treba da uradite. A, noć? Postojala je priča da je nekada žene „bolela glava“. Sada, zbog problema, svi imamo glavobolju (apropo onih blatnjavih sokaka). Da se razumemo- nekada je postojala izreka „Lako je biti jesenji domaćin“. Sad to nije baš tako. Pa, čak ni tamo, negde, oko Arandjelovdana. Čini se da su nam prethodne godine, pa, čak i decenije, donele neko novo vreme. Vreme kada jedva čekamo zelje, koprivu, sremuš, kiselicu… Takodje, nekada se govorilo i da Djurdjevdan ne može svako da slavi, jer, preko zime se sve zalihe potroše, pa je neophodno sve iznova spremati. Pametnom dosta, a stari domaćini su, kažu, iako nisu pisali pismene vežbe, bili umni ljudi…

 

Goran Trifunović

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(11 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top