Pranjanska razglednica - VLADIMIR

PIŠE Goran Trifunović

 

Početkom oktobra, pre 19 godina, i iz Pranjana je išao jedan autobus da se sa vlasti skinu Aleksandar Vučić i Ivica Dačić. Ovoga puta je spisak putnika bio sličan, iako je bilo opravdano odsutnih. Ovoga puta se išlo na “vidjenje” sa predsednikom Rusije.

Neko je išao što voli, neko što mora, a neko i zato što je dokon u ove zimske dane.

Bilo kako bilo, tek u autobusu su se našli i trubači iz našeg kraja, inspirisani, valjda, onim kulturno umetničkim programom “Sto truba”, koji je projektovan zajedno sa onima čiji smo jezik učili u osnovnoj školi. Sviraju se, ipak, naše pesme, ruske još nisu dobro izvežbane…

Autobus pun, raspoloženje na nivou. U Milanovcu, ispred stranke, a ne ispred nevladine organizacije koja je organizovala skup, čekaju ostali autobusi i ostatak rukovodstva. Trubači izlaze, grme, Cigo plaća, ostali se konsoliduju, svaki autobus dobija svoju porciju sendviča… Pranjanci ostaju bez ovog prezenta.

“Mi smo domaćini, poneli smo šta nam treba”, kazuje naš Predsednik i spašava nam obraz. Konačno i mi sami da kažemo nešto lepo o nama.

Kreće se za prestonicu. Beograd ili Moskva, svejedno je. Od polazne postave, u Milanovcu su odustali Džoja i Ćiva. “Bate, bate, dosta je i dovde, ajmo u kavanu”, predložio je Džoja, a Ćivi je samo ostalo da se složi.

U autobusu atmosfera počinje da se otkravljuje… U zadnjem delu autobusa se igra zuce. Savo, Krcalo i Juja, s tim što Juja izvlači deblji kraj, mada se situacija rapidno preokrenula kada su Krca maligani uzeli pod svoje. Posledica svega toga je da bi, umesto na slavi, Jovandan najradije proveo na nefrologiji.

Pojedinci već žale za sendvičima, dok je, recimo, Buco, kao iskusan mitingaš, sa sobom poneo flašu sa rakijom, čanak sira, pršutu i crnu luk. Žunja kao iskusni… hm… seo je pored njega i izvadio svoju britvu, i gozba je mogla da počne. Pošto je sedeo prekoputa, gostio se i čuveni pranjanski “brkadžija”. “Žunjo, gde ti je ona vešalica što ti je Mara spremila kad smo pošli od Ustaše?”, pita Brć, ali Žunja “tvrda srca osta”.

Dolazak u Beograd. U autobusu postaje sve tiše. Ipak, Beograd, Putin, ozbiljnost situacije… Autobus je parkiran na, uskoro, bivšoj autobuskoj stanici, pa kao u popularnoj emisiji, uzbrdo, Balkanskom ulicom, onda desno do GAK-a, pa uz stepenice, do ispod prozora predsednikovih odaja. Neki su iskoristili šansu i skrenuli u prvu kafanu, pa su tu i proveli ostatak dana, uz “bogat televizijski program”.

Ispred Hrama Svetog Save, pretres kao na aerodromu. Ipak, i pored svih senzora, Gič je uneo pljosku. Pokušaji izlaska su bili onemogućeni. Stani i čekaj.

Sredo i Garov su se zatekli u pekari kada je Vladimirovič stizao na lice mesta. Ključ je učinio svoje, mada se ni oni nisu nešto žalili zbog toga. Susret sa Putinom je, za Pranjance izgledao kao kada gledate trke formule i sa lošim kartama. “Prodje li?”… Povratak je bio malo duži, jer su se na Orlovači čekali oni koji su posetu shvatili olako…

Buco i Žunja i dalje jedu sir i pršutu, a Brću, koji pripoveda o tome kako je “Brezak” kupio televizor da bi radnici mogli da gledaju Titovu sahranu, daju ostatke luka. “Žunjo, gde ti je vešalica”, uporan je Brć. Žunja iz svoje čuvene “vijetnamke” izvadi vešalicu u lepinji, uze britvu, preseče ne pola, jedan kraj Bucu, drugi njemu i kraj priče. A, sa zvučnika, kao poručena se čula pesma Djordja Balaševića- “I ja sam video”...


P.S. Potpisnik ovih redova nije bio u pomenutom autobusu, tako da su ovo informacije iz druge, ali proverene ruke…

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(12 glasova)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Go to top