Pranjanska razglednica - PESMA

PIŠE Goran Trifunović

 


Pranjani i okolina, odnosno, meštani ovog kraja, oduvek su slovili za duhovit, vrcav narod, koji je sklon da se našali, pre svega na svoj, ali i na račun svog komšije, prijatelja, rodjaka… U neprijatelja nikad nije dirano. Sad, šta se u medjuvremenu desilo, ostaje nepoznanica, bar za šire narodne mase, ali, uprkos činjenici da smo i dalje medju duhovitijim pripadnicima narodnih masa, bar u rudničko-takovskom kraju, fakat je da šala “čili” u Pranjanima. Situacija? Sigurno. Brzi život? Verovatno. Vlast? Nedvojbeno. Nemaština? Šta o tome…

Ipak, ostaje pitanje- gde su se duh i vrcavost izgubili u pranjanskom kraju? Jesu li otišli ka Čačku, Milanovcu, Požegi, Divčibarama, Beogradu? Beogradu? Da li je centrala toliko jaka, da li su nacionalne frekvencije sve nas svele na isto mišljenje, da li su tabloidi toliko jaki da nam ubiju sive ćelije, da li nam je lakše da drugi misli našom glavom?

Da li je moguće da se jedna šala, itekako duhovita, nakon nedavne posete velikog Vladimiroviča, a koja se odnosi i na našeg velikog, od strane pripadnika stranke shvata kao atak na dostojanstvo, kako kažu, “oba predsednika”? Nismo znali da imamo dva predsednika, ali, eto, i to nam valja… Ako bi centrala rekla da će u “sledećih dve do dve i po godine”, drugu Titu da izraste noga, i to bi se, izgleda, shvatilo zdravorazumski. Pa, mislim…

Kafane u Pranjanima su bile osnov druženja, šale, šege… Sve su praznije, odnosno, tačno znate kad je ko od stalnih gostiju u kojoj kafani. A i ti gosti uglavnom igraju domine, piju rakiju i ćute, ili pričaju iste, bezazlene priče da se neko ne bi naljutio. Da li je standard kriv za to? Naravno, ali ne snosi on glavnu krivicu. Stanje u društvu? Bingo.

Ako vi hoćete da se našalite, a znate da će onaj ko sedi sa vama da tu šalu pogrešno shvati, naravno da ćete ćutati. Ćutite vi, oni pričaju svoje priče, vi znate da lažu i vas i sami sebe, oni misle da su vas ubedili, i tako prolaze dani. Ostaju priče iz starih Pranjana i starih ljudi , jer, kao što se u odjavnoj špici jedne domaće serije kaže, “odnose godine draga lica”, pa tako i naša današnjica postaje sve siromašnija i beskućnička sa sve istim pričama, lažima i prepravkama istorije, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Ono, stoji da smo mi i dalje duhovitiji deo ovog dela Srbije, ali, zamislite, tek, koliko su ostali nisko pali. Šta li se u drugim sredinama radi, komentariše, priča… Da li se tamo šaljive dosetke čekaju samo prilikom “obraćanja” ili se crpe kada neko sidje do grada, pa kupi neke novine, recimo one koje imaju kupon koji obezbedjuje popust na jednoj benzinskoj pumpi? Da li ćemo, kao deficitarnu robu, morati da uvozimo duh odnekle? Odakle? Da, ipak, ima nade za nas, govori i nedavna priča sa slave kod Koja (ne bojte se, nije taj Kojo).

Naime, kada su goste maligani donekle uzeli pod svoje, povela se politička diskusija i rasprava koja je pretila da pokida mnoge prijateljske i rodbinske veze. Ipak, domaćin je presekao jednom tačnom, odsečnom, istinitom i lepom rečenicom- “Politika je za ovom trpezom zabranjena tema. Slava je da se jede, pije i peva”, i prvi “zateže” pesmu. “Oj, oraje, oraje”…

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(10 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top