Pranjanska razglednica - LAZA

PIŠE Goran Trifunović

 

“Jao, što je lepo ovde kod vas na selu. Ovo je bogatstvo, ovaj mir i tišina nema nigde, kako bi mi voleli da možemo ovde da živimo”. Ovo su kurtoazne reči gostiju koji dodju iz grada u posetu rodjacima na selu. A, u stvari… Da se ne lažemo, u selu, svakom, pa i ovom našem, živi samo onaj ko mora. Kakva je razlika izmedju bilo kog dela Pranjana i, recimo, Mirijeva.

Dobro, osim što u Pranjanima žive Pranjanci, a na Mirijevu stanuju svi, samo ne Beogradjani. Pa, eto, u Pranjanima morate po ovako kišnoj godini da gazite blato, ili da skupljate pare da asfaltirate put, ili da danima jedete sendviče da bi vam sokak nasuli tvrdim materijalom.

U Pranjanima ako živite, morate da idete do Milanovca da završite svakakvu vrstu posla, od administracije, zdravstvenih problema, do vidjanja sa rodbinom (uvek je veća razdaljina od Milanovca do Pranjana, nego obratno). U Pranjanima ako živite, vi živite “čak tamo”. Ako stanujete na Mirijevu (tu se ne živi, nego stanuje), vi živite u Beogradu, plata vam je veća, sve vam je na dohvat ruke, sve sija, travu vidjate samo kad gledate prenos sa Vimbldona, a i rodbina iz unutrašnjosti vam zavidi, jer ste uspešniji od njih.

“Ma, koji Beograd, ne bih ti ja tamo živeo ne znam kol’ko da mi plate”, kazujemo mi, seljaci. Aha, kiselo je groždje. Prvo, znamo da nam niko neće platiti, jer da su nam platili, mi ne bi živeli u Pranjanima. Takodje, kao što jedna tačna izreka kaže- “na bolje se čovek lako navikne”, tako bi bilo i sa nama. Ne bi, u tom slučaju, gledali leti u nebo da li će da padne kiša, kad ćemo da pokosimo, poplastimo, da li je rodio krompir, ne bi zimi morali da pravimo voze za čišćenje snega i da stavljamo lance na traktore, pa čak ni da kupujemo zimske gume.

Ne bi morali da posečimo, pečemo rakiju, slavimo, preslavljavamo, dočekujemo i ispraćamo. Ne bi jeli kornet jaja, dva kila krompira i kilo mesa svaki dan, nego bi na posao, koji počinje kad mi već drugi put muzemo krave, poneli “smuti” (e, dobro, troškovi za novi blender nisu uračunati), a popodne bi kupili dve- tri stotine grama nekog kuvanog jela (bez ‘leba, obavezno) i to bi bilo to.

Umesto praseta u oboru, u stanu bi imali psa ili mačku, a ako smo dobri domaćini, možda i neku pticu, dok bi oni najvredniji imali čak i ribice. Dok se, kod nas, ljudi iz Katrića i sa Tolića kose i ne poznaju, onaj iz Borče Iionaj iz Ripnja se, kada se sretnu u prodavnici, oslovljavaju sa “komšija”.

Kod nas, ako ne orete i ne kopate po ceo dan, ako dva puta godišnje ne izvučete po 30 prikolica djubreta, ako na proleće ne bacite 50 tegli zimnice, vi ste neradnik i nikogović. Na kaldrmi su vam potrebni samo “tašna i mašna”, naravno i dobra priča, i svet je pod vašim nogama.

U poslednjih 10-ak godina u modu (da li?) ušla je praksa da ljudi nastanjeni u selu kupuju nekretnine u gradskim sredinama. Kažu, “zbog dece”. Zašto, ako je kod nas toliko lepo da smo mi izabrali da živimo u tom istom selu? Lepi su mir i tišina. Imaju, čak i neke institucije koje su za to zadužene…

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(8 glasova)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Go to top