Porodične tajne - VIDOVDAN

PIŠE Goran Trifunović

 

Budućnost Srbije i danas danji sedi ispred prodavnice, pije pivo i raspreda o tome da su na Vidovdan zvona crkve “Notr dam”(čiju smo obnovu, jel’ te, tako domaćinski podržali sa miliončetom) u Parizu zvonila u čast naše pobede na Kosovu. Stiže se i do 1914. godine, kada je na današnji dan, Gavrilo Princip, u Sarajevu izvršio atentat na Franca Ferdinanda. Šta mislite, ko je heroj u tim pričama?

Idemo dalje… Sećaju se Srbi, kako koja flaša odmiče, i odlaska na Gazimestan, pre tačno tri decenije, na poklonjenje novom “voždu”. E, onda otvaraju sledeće i kreće gorčina. Setiše se da je na Vidovdan punoletstvo izručenja Miloševića haškom tribunalu. Psuju i kunu one koji su ga izručili, kao da su uradili nešto protiv države i naroda. Ipak, predsoblje prodavnice nije sav narod Srbije, ma koliko i ostatak bio takav kakav jeste.

Oni koji nešto znaju, znaju da su se na Vidovdan Srbiji dešavale i lepe stvari. Takodje, znaju da je Murat hteo dogovor sa Lazarom, ali, ili je ovaj bio tvrdoglav, ili mu je neka druga strana sila (nisam rekao Rusija) obećala pomoć. Znaju i da je Obilić, mimo svakog dogovora i zajedničkog plana, na svoju inicijativu ubio Murata.

Znaju i da Vuk Branković nije izdajnik, nego je, jednostavno, bio odsečen i ostavljen bez komunikacije sa ostatkom srpske vojske. Takodje, znaju i da zvona crkve u Parizu nisu zvonila u čast naše pobede, odnosno, pobede hrišćanstva. Sve drugo je pokosovski ciklus.

Pre nekih 15-ak godina, u studiju Televizije Gornji Milanovac (one prave i jedine), istoričar, Borisav Čeliković je, u jednoj emisiji, koja je bila posvećena preimenovanju ulica u Milanovcu, rekao da “Gavrilo Princip ne zaslužuje ulicu i našem gradu, jer je najobičniji terorista”.

O, na kakva je to sve zvona izašlo, ali, čovek je, samo, baratao činjenicama. Ako ubijete svog vladara, koji, usput budi rečeno, ne da je bolji od svih naših, nama poznatih, naravno da ste Zveki.

Gazimestan od pre tri decenije je ekvivalent sadašnjoj turneji koju aktuelna vlast vodi po celoj državi. Besplatan prevoz, sendviči, voda za osveženje, i “pavlovićeva mast” kad podjete kući, rezultat su ondašnjeg i današnjeg Vidovdana.

A, šta reći o današnjem datumu od pre 18 godina, kada je Milošević, prilikom ulaska u helikopter, pitao stražare- “Srbi, znate li da je danas Vidovdan?”. Ma nemoj? Valjda se setio Gazimestana, pa da evocira uspomene…

Ipak, najveća tragedija za naš narod je što se takvom… pa, ‘ajd’ da kažemo čoveku… nije sudilo u Srbiji, za sve ono što nam je učinio, a konačna kazna nas je stigla njegovom smrću, jer nismo dobili potvrdu da je kriv za sve ono što nam se, tih 90-ih dešavalo, a evo, dešava se i dalje.

Umesto toga, on je dobio status heroja, mučenika, simbola otpora “zloglasnom zapadu”… Onaj koji je klimnuo glavom da on bude isporučen u Hag, i dalje je, i pored svega, omražen u Srba, ali, mirno može da počiva, jer, on je učinio sve da budemo bolji, i da idemo napred, a mi, evo, opet vidovdanskom trasom. Kosovo via Sarajevo, do Požarevca. Eh, kakvi smo…

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(7 glasova)

 

 

 

 

 

 

 

 

Go to top