Pranjanska razglednica - DRAGIŠA

PIŠE Goran Trifunović

Kada je, sada već, davnih dana preminuo bivši čelnik pranjanske opštine, kao što red i nalaže, u kući su se okupili rodbina, prijatelji i komšije. Dvojica najbližih komšija su uzeli flašu rakije i, nakon što su popili „za pokoj duše“, nastavili su sa „pripremama“ za sahranu. Naravno, uz rakiju… „Šta će tu naroda biti… Šta ćemo mi za poslugu? Pa, tu će Bato Knežević da drži govor...“, bile su njihove reči.

Na kraju, kada je u flaši ostalo rakije za jednu čašicu, komšije su se nepomirljivo posvadjale, a sutradan, na sahrani, naroda je bilo jedva za pogrebni kvorum. Da li zbog veličine samog sela, da li zbog toga što smo nekada bili veliki, silni, moćni, megalomanija je ostala neizlečiva bolest Pranjana i njenih meštana.

Oh, kako umemo da se pravimo plavokrvni, kako smo sposobni da na rečima budemo jaki, dostojanstveni i veliki, kako smo sposobni da Simovac, u rečima, pretvorimo u beogradsku „štraftu“. Zašto? Nemojte da autor ove kolumne uvek i za sve u Pranjanima bude kriv. Pardon… za sve loše. Za dobro su… ček, ček… dobro… pa dobro. Kada ste odgovorni za sve, a neko vas najdobronamernije priupita za dalje korake, da li ćete odgovoriti napadom na istoga? Naravno da hoćete.

Niste iskreni, niste dobronamerni, ne znate svoj posao, a nekoga morate da okrivite. Pa, zar nije lakše nemati svoj mozak, nego koristiti tudji? E, sad, ko ima, ko mu je kriv.

Takodje, imamo i jednu ekskluzivu iz Pranjana. U modu su ušla kriva ogledala!!! Jesu kriva, ali prikazuju nam sliku kakvu mi volimo da vidimo i kakva se nama svidja. E, sad, što to nije tačno… neka misle buduće generacije, koje budu plaćale naše greške.

Poštovani čitaoci, moramo da vas obavestimo i da se u Pranjanima šije „Carevo novo odelo“, a premijera će uslediti vrlo brzo. Mole se nesmotrena i iskrena deca da ne dolaze na promociju, kako ne bi „kvarili premijere“. Ima ko će se ushićeno i uzvišeno diviti. Bar Pranjani ne oskudevaju u tim kadrovima, oho-ho decenijama unazad.

Što bi se reklo, te, 1982. godine, odigrano je svetsko prvenstvo u Španiji, ali, i snimljen je film „Idemo dalje“, u režiji Zdravka Šotre. U jednom delu filma, učitelj i djaci od dede jednog od djaka na poklon dobijaju prase koje nazivaju Dragiša. Kad je vreme, odnosno hrana, učinilo svoje, Dragiša je morao da podnese svoju svinjsku sudbinu. Direktor, odnosno, kako se tad zvalo, rukovodilac škole pitao je učitelja- „Čekajte, kako ja ovo da knjižim? Čiji su čvarci, čija mast, čija kavurma?“. Učitelj mu je lakonski odgovorio- „Idemo dalje“.

I, stvarno, kako neke stvari knjižiti, kako pravdati, kako objasniti kome pripadaju? Što bi rekao učitelj- „Idemo dalje“. Kuda? Dokle? Gde je svetlo u ovom tunelu?

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(6 glasova)

 

 

 

 

 

 

 

 

Go to top