Kolumna - KALAUZ ZA „VRATA OD UTROBE“

ilustracija, foto: pixabay.com

Piše BOŠKO LOMOVIĆ

Prisećam se, dok na bankomatu podižem novac, Mirka Kovača i njegovog romana „Vrata od utrobe“ koji je, 1980. godine, bio najčitanija knjiga u SFRJ. Sadržaj romana nema veze sa mojom karticom i bankomatom, ali sâm naziv Kovačevog dela „Vrata od utrobe“ ima. Verovali ili ne, moja bankovna kartica je kalauz koji otvara, a da na to i ne pomišljam, vrata od moje utrobe. Naravno, služim se stilskom figurom, a hoću da kažem da nepoznati i nepozvani, blagodareći mojoj komformističkoj potrebi za ponašanjem „ukorak s vremenom“, mogu da saznaju mnogo o meni, o svemu onome što bih, inače, da sakrijem od sveta, čak i od svojih najbližih.

Pođimo redom. Podižući karticom novac iz bankomata, ostavio sam trag o iznosu. Neki NEKO, prateći duže vremena iznose koje podižem, saznaje moje imovno stanje. Plaćajići karticom u trgovinama i servisima robu i usluge, taj NEKO će doznati sledeće: koju vrstu proizvoda ili usluga koristim; u kolikoj količini i koliko često; kuda se krećem, tj. u kojem gradu sam obavljao kupovinu. Znaće, na primer, da li kupujem „koka-kolu“ ili „kvas“, pa će tako odrediti moj politički profil. Koliko sam kupio neophodnih stvari, a koliko kojekakvih „drangulija“, podosta će pomoći u definisanju mog karaktera. Koliko sam platio odelo i cipele, ručni sat (recimo „rolex“) – e, biće dovoljno NEKOM da utvrdi moj ukus i sklonost da se manje ili više luksuziram.

 

Da ne zaboravim još jednu stvar zbog koje me NEKO može „držati u šaci“. Putujem radi poslova u razne gradove, možda i u razne zemlje. Naravno, odsedam u hotelima. Kartica provučena kroz aparat na recepciji otkriva u kojem sam gradu noćio; sa koliko je zvezdica hotel; koliko sam dana i noći sobu koristio; da li sam platio sobu za jednu osobu ili za dve (jaoj si ga meni!).

Svi ti podaci se lepo saberu na jednom mestu, pa taj NEKO, koji ne zna ni kako izgledam, ni koliko sam visok i debeo ili mršav, zna o meni više nego moji prijatelji, često više nego i sam što o sebi znam. Onda procenjuje da li sam pogodan i podoban za određene NJEGOVE poslove, koliko sam podesan za manipulisanje i tome slično. A već me „ima u šaci“.

Pisano je o tome dosta kako smo „izvrnuli utrobu“, to jest, svoju intimu svetskim manipulatorima „na izvol’te“ zahvaljujući mobilnim telefonima, internetu i društvenim mrežama i koje to sve, katkada i tragične, posledice donosi. Jedan španski novinar je pisao o postojanju „big date“, goleme kartoteke o stotinama miliona stanovnika planete u koju su upisani, između ostalih, i podaci koje sejemo za sobom putem upotrebe bankovne kartice. Vlasnik „big date“ je gorepomenuti NEKO. Ne pitajte me, ne znam ko je TAJ.

Globalizam nam je naturen ne samo kao način ponašanja u ekonomiji, nego i kao način za kontrolu misli, svesti, postupaka, želja, snova. Cilj je ovladavanje dušama.

Naravno, milom ili silom, prihvatamo ga. Čak se oduševljavamo koliko nam je univerzalni globalizam olakšao svakodnevni život. Što bih pola sata čekao u redu pred šalterom banke da bih podigao penziju kad to na bankomatu, sa nekoliko „klikova“ završim kad hoću: u ponoć, u neradni dan, u bilo kojem mestu. Što bih nosio novčanik pri kupovini i postajao meta džeparoša, kad mogu bezbedno – provučem karticu i gotovo! Ali, sve ima svoju cenu, svoje dobre i loše strane. Valja izvagati kojih je više i čiji tas preteže. Neosporno je da je, u vremenu špijuniranja, uhođenja, denunciranja i bitke za sveopštom kontrolom nad ljudima, bankovna (kreditna) kartica ključ za ulazak na „vrata od utrobe“, kao što to jesu spomenuti mobilni telefon i internet. Dobro je to znati, a ostalo je na vama.

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

 

 

 

 

 

 

 

 

Go to top