Pranjanska razglednica - SLUŽBA

PIŠE Goran Trifunović

 

Ukusi i mišljenja su različiti, ali, od kad pamćenje autora ovog teksta služi, u pranjanskom kraju (Koštunići, Pranjani, Družetići), nije, u isto vreme, bilo tri bolja sveštenika od sadašnjih. Dejan Rakić, Vojislav Risimović i Dalibor Milošević su osvetlali obraz, ne samo SPC, nego i čitavom kraju.

Bilo je i ranije dobrih paroha, ali, u isto vreme, i na istom mestu- teško. Dobri ljudi, normalni, ispravni, spremni da sa narodom rade, da se podruže, popiju, zaigraju fudbal, zapevaju... Ali, spremni i da iskritikuju „stado“ kad ne isključe telefon na službi ili kakvom drugom prigodom.

I, kuka, tako, narod na crkvu, a ne gleda na sebe... Recimo, za Ilindan, ove godine, pod šatrom u porti crkve u Kamenici, okupilo se u dve sofre oko 600 ljudi. Bravo. Domaćini i sveštenik su bili oduševljeni odzivom. Možda bi bili još zadovoljniji da na samoj službi nije bilo više od 100-tinu ljudi. Naravno da oni to nisu prigovorili, ali... Sveštenik Dejan Rakić u Koštunićima slavi Svetu Petku, a u Brezni Mitrovdan. I jedan i drugi praznik su ekstremno posećeni. A, u Pranjanima?

Joj, Pranjani, Pranjani, Pranjani... Moji Pranjani! Otac Vojo zove i saziva, i za Badnji dan, i za Božić, i za Spasovdan, i za Preobraženje... Džaba. Narod je to. Ma, šta narod, Pranjani su to.

Pre dve i „kusur“ decenije uspešne igranke su se održavale u, skoro razrušenim domovima u Koštunićima i na Gojnoj Gori, dok je seoski dom u centru Pranjana zvrjao prazan. Igrači su, izgleda, bili zauzeti. Ma, ljudi, Pranjani su to...

Ruralna legenda kaže da su Pranjani, sredinom 30-ih godina, jedno vreme bili bez sveštenika, jer je crkvenjak, iz ljubomore, ubio i sebe i popadiju, pa je, tadašnji, Vladika žički, Nikolaj, kao kaznu propisao da naše selo ostane bez popa. Takodje, ima i još jedna, lascivnija anegdota o susretu Pranjanaca i Vladike, ali... Ma, ljudi, Pranjani su to!

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(5 glasova)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Go to top