Pranjanska razglednica - TEROR MEDIOKRITETA

Piše GORAN TRIFUNOVIĆ

 

Ekskluziva!!! U Pranjanima je sve toliko dobro i toliko sjajno da je najveći problem ova rubrika. Nije šala. Mislim, kad se sedam dana priča o nečemu što „niko ne čita“, šta onda drugo pomisliti. U, redu je, za razliku od nekih, potpisnik ovih redova shvata i prihvata da se može razmišljati i na neki drugi način, pa, makar on bio i pogrešan.

Ipak, neka se javi onaj ko je u ovoj kolumni ikada vredjan, proglašen lopovom, muljatorom... A, nije da takvih nije bilo, da ih nema i da ih neće biti. Ipak, zakon i kućno vaspitanje su mi grčili prste kad god bih rešio da nečije ime otkucam u tom smislu. E, sad, ko se kad, gde i u kom svojstvu prepoznao, nije moja krivica. Ništa slagali nismo za sve ove godine, mnoge stvari smo prećutali, jer nismo imali dokaze, mnogi su nam ostali dužni i u materijalnom i u moralnom smislu... „Bjelo dugme“ je davnih dana opevalo Duškov stih „Šta bi dao da si na mom mjestu?“.

Da li se to potajni ljubitelji ovog spisateljstva kriju iza nečega? Da li žele da se čuje i njihov glas? Da li na društvenim mrežama vežbaju pisanje, jer, nekome je i jedna rečenica mnogo, ali, valjda će, vremenom, savladati i osnove gramatike... Hoće li neko da preuzme ovu kolumnu od mene? Misli li neko da je ovo pisanije lako po mozak, dušu, srce?

Uočava li još neko u pranjanskom kraju neke stvari ili se svi prave da ne vide ono što je svakome normalnome jasno? Koji i koliki su interesi u pitanju, kada niko ne želi da progovori o nekim, svakodnevnim stvarima, koji truju naše, nekada, dobre odnose? Zašto i od kada nam je tudjin postao bolji od komšije, rodjaka, prijatelja? Da li su ljudi svesni da nisu, i nikada neće biti „prvi u selu“? O, za to treba mnogo toga. Mnooogooo više nego što oni misle da imaju, još više od onoga što stvarno poseduju.

Mnogobrojni analitičari, istoričari, društveni i kulturni poslenici se bave pojedinim tekstovima ovog tipa u nekim drugim medijima. Mi imamo privilegiju da se nama bave ovi, naši, svakodnevni ljudi sa kojima se susrećemo i pričamo. I, sad bi svako od njih hteo da se raspita „Šta je pisac hteo da kaže?“, ili da iznese svoje tumačenje. Ali, džaba... Možda da probaju na nekim drugim adresama, tamo gde su oni mediji što pišu po njihovim taktovima, gde se objavljuju stvari koje više prijaju njihovoj inteligenciji, razumu, srcu... Što bi rekao Zoran Djindjić- „Tamo negde, u budućnosti, srešćemo se“...

P.S. Svake godine, već više od jedne decenije, na Gospojinu se u Pranjanima održavao skup porodica sa troje i više dece. Ove godine, skup je izostao...

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(16 glasova)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Go to top