Pranjanska razglednica - AN ŽENERAL

PIŠE Goran Trifunović

 

„Sličan se sličnom raduje“, kaže narodna poslovica. Kaže ona, sa druge strane, da kumovi ne treba da se često vidjaju, da nam je komšija najpreči, da treba da drugima činiš i ono što želiš da drugi tebi čine... Pitanje je, samo, ko se i koliko pridržava ovih narodnih umotvorina i koliko su one, uopšte, umotvorine, jer su, ipak, nastale u neka davna, bitno drugačija vremena, kad se, što bi Gidra rekao- „Vo oslanj'o na vola, a čovek na čoveka“. Ili je, po sredi nešto sasvim drugačije.

Naime, ništa ne treba generalizovati, pa, tako ni narodne mudrosti, pogotovu one koje su preživele više od jednog veka, ko zna koliko država, osvajača i vlasti.

Zašto sam ja, recimo, obeležen kada predjem granicu samo zato što imam srpski pasoš? U Srebrenici, recimo, nikad nisam bio, a zbog osudjujućih pogleda stranaca, ni kriv ni dužan osećam, ako ništa drugo, ono bar posramljenost. Takodje, uvek i doživotno (potpisujem) uvek ću više voleti Hrvata Iva Nakića od, recimo, Nebojše Čovića. Srbina.

A, generalno, ipak imam mnogo lepo mišljenje o našem narodu. Mislim, svom. Za to su zaslužni, recimo, izvesna braća iz susednih Miokovaca, koja su se lepo oženila, podelila, žive na 50 metara jedan od drugih, pa ipak, svako jutro u jednoj ili drugoj kući sa ženama i decom piju prvu jutarnju kafu i, pretpostavljam, dogovaraju se o radovima i planovima. Imamo takav primer i u Pranjanima (znate već svi), a ima i onih dobrosusedskih odnosa koji uvek mogu da vrate veru u narušene porodične, komšijske i ljudske vrednosti.

Sa druge strane, imamo primer ljudi koji su prve komšije, rodjaci, bivši najbolji prijatelji, pa ne govore. Ne samo da ne govore, nego, po dobrom, starom (da li srpskom?) običaju i druge podgovaraju da „onaj ničemu ne vredi“, ogovaraju mu ženu i decu, žele mu propast na svaki način(a, za njih je najbolniji način, finansijski, odnosno, poslovni način). Takodje, utrkuju se oni ko će se u javnosti pokazati u što moćnijem i bahatijem svetlu. Ko je jači, bogatiji, slavniji, spremniji na sve... K'o da su iz Draginja. Kad bi se utrkivali u humanitarnom radu, „Zvečanska“ bi bila kao kuća neke narodne pevaljke.

I, ne, nema to veze da li je neko iz Katrića, Ridova, Dugog Brda, Ljetovnika... Ne, to je samo i isključivo u individui. Dobro, ima, ipak, malo i u kućnom vaspitanju, ali, kako objasniti da dvoje dece iz iste kuće različito gledaju na iste stvari, a bila su, navodno, istovetno vaspitana. Individualizam. E, zato nam se dešava da pogrešno „mudrujemo“, pogrešno razmišljamo, pogrešno radimo. Uostalom, koliko puta ste (vi stariji), od uvodjenja višestranačja čuli „Ma, za vlast se uvek glasa“. Jel? Čini se, ipak, da smo svi, konačno, generalno, slabići, pa volimo da se skrivamo iza nekoga i da očekujemo da nam neko drugi reši naše probleme. Al' ne biva...

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

 

 

 

 

 

 

 

Go to top