Pranjanska razglednica - FEJK

        

 

PIŠE Goran Trifunović

 

 

Koliko puta vam se desilo, pogotovu vama starijima, da kažete - „Oni su prava porodica intelektualaca“. U poslednje vreme? Teško. Ne zbog vas. Postalo je, naime, uvreženo mišljenje da je intelektualac svako ko ima „ćagu“ o završenom kakvom fakultetu- državnom u Prištini, Kragujevcu, Jagodini, raznim trendovima, junajtedima i ostalim internet čudima. Da li je baš tako? Hm... Nekada su državne firme isključivo tražile diplomce sa beogradskog Univerziteta, dok su se kao drugopozivci osećali ovi sa „perifernih“ fakulteta, pa su se, shodno tome, morali zadovoljavati poslom u nekim manjim, platežno slabijim, i za napredovanje u karijeri nezahvalnijim firmama.

Ali, ništa to nije ni čudno, jerbo se na te „okolne“ univerzitete upisivao samo onaj ko nije mogao u Kapitol City, bilo po ocenama, bilo, što je bilo mnogo redje, po platežnim mogućnostima. Ipak, bilo, pa prošlo. Sad je novo vreme, bitno je, kažemo, da imate „ćagu“, a za ostalo će se partijska knjižica već pobrinuti. Danas ova, sutra ona, prekosutra ooona... A, šta ćemo sa intelektom? Ma, ko po ovoj cikovini misli o tim glupostima, kad ima prečih- kupi jedan stan, drugi, jer su i „oni“ kupili, daj decu na što više treninga i privatnih časova, a još kad bi ukapirali šta su solfedjo i esperanto, decu ne bi ni vidjali.

Pilates smo odavno „izguglali“, redovno prosledjujemo one univerzalne „poučne“ poruke po Fejsu, Viberu, Instagramu, Milan Kundera je veliki srpski pisac... Šta ono beše još ima? A, da, kuće i stanovi su nam totalno namešteni po Feng- šui-u, imamo svog psihoterapeuta, idemo redovno u teretanu, samo nikako ne možemo da nadjemo svog lajf-kouča (ma šta to bilo). Svake godine idemo na sajam knjiga, i obavezno kupujemo najskuplje knjige, one koje nam se po boji uklapaju uz nameštaj, kao i one „poučne“.

Na tv gledamo samo „History“ i obrazovni program, ako ga negde ima, a ima ga(šifra 106 i 107). U suštini- ćutimo, gledamo svoja posla i boli nas uvo za sve. Boli nas uvo i za sve veći broj sirotinje oko nas, jer, eto, moramo ove godine na Tajland da „napunimo baterije“. Boli nas uvo za ljudska prava oko nas, jer, eto, „mi gledamo svoja posla“. Baš nas briga za stranačka zapošljavanja i otpuštanja, dok god nas ne diraju. Ne zanima nas ni to što nas očekuje sudbina gora nego pre skoro tri decenije, jer, eto, „mi imamo pasoše, a, naši se poslovi traže u svetu“. A i glas nam je nekako utanjio, pa ne možemo da se pobunimo protiv svakodnevne današnjice...

Sredinom 70-ih godina prošlog veka, snimljen je partizanski film „Doktor Mladen“, u kojem se govori o lekaru iz bosanskih vrleti, koji predvodi svoj narod u borbi protiv okupatora. Što se okupatora tiče- u redu je. Nego, šta ćemo za „Mladena“?

 

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(5 glasova)

 

 

 

 

 

 

 

Go to top