foto:pixabay.com

PIŠE Miloš Mijatović

 

Muva je bila velika i umorna. Poput moje žene u trudnoći. Pokušavala je preostalom snagom da se izmesti na suprotni kraj ležaja kad god bih joj se primakao. Najčešće bezuspešno. Vremenom je potpuno izgubila potrebu za bekstvom. U ređim slučajevima, kada bi prikupila iole volje, odlazila je da satima ostane prikovana uz prozor piljeći u slobodu. Baš kao i muva. Nazvao sam je Džek.

Džek je vrlo lako mogla biti starosedelac. Sasvim je verovatno da se, mnogo pre nego što sam došao, u nekom od onih smolastih kutaka ispod kadice za kupanje i izlegla. Osim toga, letela je posve bešumno i nijednom nije pokušala da se upljuje na mojoj koži. Dva dovoljna razloga da joj ukažem poštovanje time što sam odustao od prvobitne namere da je ubijem starim oglasima. Možda je naprosto i ona bila bremenita? Utoliko je pitanje da li će otići čim se razmnoži ili ne, svakim danom postajalo važnije, budeći uporedo vrlo neprijatna sećanja.

One noći kada je Marta - izašavši naglo iz iscrpljujuće, letargične hibernacije - na svet donela našu kćer, pomahnitala je bila do neprepoznatljivosti. Ubeđen sam ostao da je s plodom bespovratno prosula i svoju čovečansku dušu, pretvorivši se u nakazu radi kakve nisam imao želju ni da tugujem. Čim se Džek bude oslobodila jajašaca, negde u nedostupnom kutku klozeta, otići će s prvom promajom da odživi na nekom boljem mestu. Jedina razlika pokazaće se u tome što ću, sva je prilika, zbog Džek koliko bilo propatiti, i što će sreću morati da uživa bez benefita od moje uvredljivo male zarade i imovine.

Hladnokrvno posavetovan umirujućim šapatom njene besprekorno ondulirane majke da se zrelo strpim dok zloćudni hormoni ne prestanu da natapaju mozak prvorotke, pristao sam da se ponašam kao da u kući ne obitava histerični monstrum izopačen od nekadašnje ljubavnice i šišti iz spavaće sobe pri najmanjoj naznaci da će iko, osim te moje tašte, hteti da uđe kod deteta. Računao sam da se iza zatvorenih vrata odvija nekakav proračunat ženski proces izlečenja i da ne moram ništa znati ni zahtevati dokle god vreme prolazi bez potrebe da u svemu laički učestvujem. Potpuno sam bio zanemario posao; ignorisao upozorenja pretpostavljenih da mi je odmor uveliko istekao, slabo jeo i sedeo satima paralisan na stoličici za obuvanje, slušajući naizmenično plač ćerke i njihova nerazumljiva kikotanja.

Nakon prvog, ili čak drugog meseca od porođaja, jednog jutra probudio sam se iscrpljeniji i ranije nego inače, čitav u znoju usled zagušljive žege, zahvaljujući zvucima ni nalik onima s kakvima sam se saživeo. Kikotanje je u stvari preraslo u gromoglasan zadovoljan smeh nekoliko osoba, od kojih je barem jedna gotovo sigurno bila muškarac prezrelog, dubokog glasa i velikog trbuha. Budući da su nam se očevi odavno upokojili, a da o dolasku lekara odskorašnja baba nije dozvoljavala ni da razmišljamo, rešio sam da ne tumaram više okolo kao potrošen trut, nego da pošto-poto prekoračim zabranjeni prag i otkrijem kakvog su to čoveka i zašto doveli.

Vrata su bila jedva pritvorena, pa sam odlučio da ih prvo samo dodirnem kako bih oprezno stekao prednost iznenađenja. Tako je jednostavno bilo ovo učiniti, da mi je iznenada postalo krajnje nejasno zbog čega ništa slično nisam probao da uradim ranije. Osetio sam vazduh ustajao, rezak od možebiti amonijaka i otužan vonj nedovoljno očišćenog bebećeg povraćanja. U sobi je imalo jedva dovoljno svetla da jasno prepoznam taštu gde sedi kraj kreveta, stiskajući u grču cerekanja rubove haljine, i moju tobožnju ženu, do brade slojevito zamotanu u debelu ćebad, kako gledaju naviše u trbatog gospodina koji je stajao s druge strane ležaja, ljuškajući bebu u naručju. Ličio je na ogromno jaje s dugačkim nogama. Bio je odeven u sivo odelo s prslukom i zalizan tamnom kosom, kao majordom u filmovima iz pedesetih. Njegova glava imala je pretvoren oblik tela, samo u neumereno manjoj proporciji. Oči su mu bile vrlo sitne i težile da se maltene sastave u korenu nadutog nosa. Gledao se s detetom licem u lice i brbljao nešto preko crvenih, debelih usana. Stekao sam utisak da spada u one ljude kojima uopšte ne izrasta brada. Nikada ga pre nisam sreo, što je - imajući u vidu prirodu mog posla - kudikamo ispalo neobično. No, još je neobičnije bilo to što bebu nije ljuškao položenu, već uspravno i bezmalo u jednoj ruci, kao da se radilo o detetu koje odavno ume sigurno da se drži u vratu. Odrastanje odojčadi gotovo da uopšte nije bilo predmet našeg istraživanja; Marta mi tokom trudnoće o tome nije govorila, kao što ni o čemu nije govorila. Ali sam toliko znao. Koliko sam onda dugo dremao izolovan i neosetljliv na vreme u bunilu ove nesvakidašnje porodične krize? I zašto?

Marta je do te mere bila zacenuta zadovoljstvom što se čovek dobro slaže s mojom kćeri, da sam joj i s pristojne udaljenosti, bez posebnog upiranja, pregledao čitavu unutrašnjost usta, primetio pobeleo jezik i sasvim požutelo naličje zuba. Njenih, u doba ženstvenosti besprekorno belih, održavanih, zagledanih, četkanih, kontrolisanih češće od brojila za struju. Jer moja je žena još i velika štedljivica, takoreći neizlečiva cicija! Bio je to jedan od brojnih pogrešno odabranih razloga da je zaprosim. Budući da se nisam u pohvalnom smislu snalazio s novcem, zamerajući sebi po svršenom činu na rasipništvu i dugovima, mislio sam da će me Martino preterano oprezno trošenje taman uravnotežiti i osigurati zajednicu od onih povremenih, malih finansijskih propasti koje podmuklo razjedaju brak. Kada sam shvatio da nas upravo njena pasija prema šparanju na svemu i svačemu, od svetla u sobama do odevanja i hrane, stalno drži u nepotrebnoj, tihoj oskudaciji, već sam je uveliko prezirao zbog niza drugih prenaglašenih osobina, uglavnom fobija od nekakvih neobjašnjivih nesreća i ljudi iz mog prijateljskog okruženja, naročito žena. Dakle, trebalo je da pretpostavim. Ali nisam. Da će tek prema vlastitoj krvi spolja, tom bespomoćnom detetu, osećati destruktivno, gotovo religijsko zaštitništvo, koje će čudnom, radikalnom podrškom svesrdno pothranjivati i majka sa onom uglađenom jajastom personom.

Levo oko nisam otvarao pošto od bolova u vratu nije bilo izvesno da ću ga skorije podići van jastuka, ali sam drugim pomno pratio kako se Džek šeta duž ivice čaše za mleko i pitao se: kako je ispalo da posle toliko žrtava i patnji usled svesno propuštenih ponuda da se uporodičim, ovako završavam u najgorem zamislivom scenariju? Proklinjao sam čas kada mi je na pamet pala procena da što kasnije učinjen izbor ujedno mora biti bolji. Neki dečačić je plakao pod prozorom, otac je vikao kroz stisnute zube, vukao ga očito da požuri, da što pre prođu pored ovog prokazanog mesta, kao da je čuo moje misli koje su ga podsetile na vlastitu omašku. A baš sam odsanjao kako mi iz kupovine donose samoubistvo. Dva litra vodke, dva litra vinjaka, litar sone kiseline i kutiju loših cigareta. Spasao me tup udarac s one strane zida. Bio je to prvi znak da se Aleksandra trgla iz narkoze i da je dan našeg pažljivo osmišljenog susreta sve bliži.

 

kraj prvog dela

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

 

 

 

 

 

 

Go to top