LjUBAVNI PROBLEMI, #02, blog

 

piše Miloš Mijatović

 

#02

Isprva mi nije smetalo. Naprotiv. Čitav dan bih provodio u Marininom stanu radeći jedino što umem: kuvao i gledao televiziju čekajući da se vrati. Iako mi je neprekidno nedostajala, bili su to dobrodošli sati predaha od njenih svakojakih nezasitih prohteva, koje sam u početku više nego voljno ispunjavao, a kasnije da ne bih pao iz milosti.

Za to vreme, ona je putovala sa glasačkim telom SNS-a na mitinge podrške našem predsedniku kad god bi trebalo pokazati zube na izborima u nekoj vukojebini ili otvoriti kakvu tvornicu autodelova. Šta je tačno tamo radila, ne znam, niti mi je govorila; samo sam uspevao ponekad da je zapazim na četiri tv-kanala sa zadrškom, gde u prvim redovima maše dvema partijskim zastavicama kao leptirići krilima u mom stomaku.

Dolazila bi kući odveć po mraku, umorna, ali srećna; i skakala mi u zagrljaj s pitanjem šta ima da se jede. Posle celodnevnog akanja u autobusu i obilnog trodelnog obroka u deset uveče, čovek bi očekivao da će se kao klada strovaliti u krevet i zaspati debelim snom ispunjenog zadatka. Ali ne!

Kao perspektivan, odgovoran i samosvestan dužnosnik SNS-a, Marina je oštro osuđivala nasilje, ali mu je itekako pribegavala u postelji. Naročito dok su joj se predsednikovi govori još držali sveži u pamćenju. Pošto bi se nakratko osnažila pod tušem, bila je u stanju da do duboko u noć devastira moje ljubavničko samopouzdanje, svodeći me na razinu roba, ne ostavljajući prostora da se imalo pomeram, a kamoli preuzmem dominantan položaj. Tako je činila, svesno ili ne, da se unapred odreknem svih žena dok sam živ! Ne zato što mi je taj njen sadistički tretman donosio bogznakakve neponovljive užitke, niti su ožiljci od korbača pretili da ostanu trajni, već od realne bojazni da ću ikad više s drugom leći, a da me istog momenta ne obuzme histerična želja za smehom. Prvi put mi od pomisli na slična odricanja nije odmah pripalo muka.

Onda je sve krenulo nizastranu. Predsednik je iznenada pošao na turneju "Budućnost Srbije" i zakucao prvi klin u Marininu i moju budućnost. Njeni povremeni odlasci pretvorili su se u povremene dolaske. Jedanput je ni na televiziji nisam video čitavu sedmicu! A kad bi nam bilo najzad dozvoljeno da prenoćimo zajedno, udostojila bi me u svega desetak minuta nekakvim njanjavim uzdasima, što se više nije dalo smatrati slučajnim, a nekmoli porediti s vremenima kad je u potpunosti istrajavala kroz sve uspone i padove moje erekcije.

Kao nađavola, ubrzo je dobila i značajnu funkciju u organizovanju cele te šarade. U ono oskudnih, prolaznih razgovora, odmahivala bi da sada nije trenutak za glupiranja, da se velika borba vodi protiv sila tame i bezumlja, te da od toga kako se na isturenom položaju bude pokazala, zavisi ne samo njena, nego i moja sudbina. Ritam koji je neumorna mašinerija lupala s vrha broda, moju čeličnu kraljicu stigao je da izlomi do te mere, da je pravo iz autobusa padala pod ćebe, zaobilazeći čak i večernju toaletu. Na korbač u uglu navlačila se paučina, sotirano voće, kari od pečuraka i restovan krompir s mlevenom junetinom, koji je najviše volela, sve učestalije ostajali su ohlađeni, nedirnuti, taman kao i ja.

 

prethodni deo pročitajte OVDE

 

nastaviće se...

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(8 glasova)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Go to top