LjUBAVNI PROBLEMI, #04, blog

Ilustracija, foto: pixabay.com

piše Miloš Mijatović

„Previously on Desperate Housewives!“

- Moramo li ovo da gledamo?

- Umukni. – procedila je kroz upaljeno grlo i istresla sadržaj sinusa.

Veoma je bolesna. Praktično je stigla do ivice bez povratka da u potpunosti izgubi imunitet i pretvori se cela u želatinastu masu, sličnu onoj koju sada izbacuje iz gotovo svih svojih šupljina. 

U danima kada Marina ne leži samo dok sedi u klozetu, moja servilnost, umesto da se ugasi u gađenju, postajala je, iz nekog perverznog i nepojmljivog razloga, izraženija nego ikad. Išao sam zorom do ugla na pijac i još žustrije posle botovao, prinosio joj krem supice i juvitane, tek pomalo kuvane junetine, a na podnevnoj žezi rashlađivao mokrim peškirima i trljao stopala rakijom ako bi predveče zapala u groznicu.

I što sam brižnije anticipirao njene potrebe, ona je akumulirala i pokazivala sve veći prezir prema mom učinku. Ali nije imala kud. Shvatala je da se niko o njoj ne bi tako temeljno starao, čak ni Forum žena, taman joj porasli treći brkovi i guka na nosu. Zato sam se neprekidno osećao poput nevladine organizacije, razapet između neophodnosti i apsolutne nepoželjnosti.

Nije htela da prihvati, ali ja sam pouzdano znao da njeno telo na ovaj način zapravo daje sebi oduška kroz tipičnu post-traumatsku reakciju. Uzalud sam je gladio po kosi i šaputao: „sve je ostalo isto, dušo“; da sam joj još onomad govorio kako od fluktuacije neće biti ništa, da je najgore prošlo i zaboravljeno kao predizborni slogan SPO-a. Nije vredelo. Uporno je bolovala u poricanju i neverici, na mahove potpuno unezverena strahom od toga da će svakoga časa, i pored ostavke, lično Malović grunuti na vrata i oteti je u nekakav naprednjački limbo!

Tako je Marinina bolest u stvari odložila moju istragu njenog neverstva. Nisam imao srca onako bespomoćnu i razlivenu ispod pokrivača da je propitujem i teretim, barem dok čvrsto ne stane na noge. U čemu sam, osim toga, vrlo brzo otkrio i ostvario jednu krucijalnu korist. Naime, Marina uopšte nije imala snage da se odupire mom seksualnom oportunizmu, pa mi je pasivno dopuštala s vremena na vreme da je ponovo obljubljujem. Odvratnost koju je gajila više prema sebi i svom zapuštenom stanju, nego prema meni, pokušavala je da zatomi nastavljajući da gleda seriju preko mog ramena. Iako se ceo događaj mogao eksperimentalno opisati kao bacanje vijagre u šolju broma, odlazio sam na počinak kud i kamo ospokojen uverenjem da za nas još ima nade.

No, baš kao kod najboljih poslastica - žena i majoneza, najgore su kada se pokvare. Nema kratkotrajnih posledica. Ubrzo su počela da me bude njena buncanja i roptanja, prepuna nerazumljivih glasova, škripanja vilicama i bacakanja po jastuku. Gorela je od vrućine i kupala se u hladnom znoju, koji je mirisao na sumpor. U ono malo jasnijih rečenica čulo se kako pominje pijane roditelje, ispadanje zuba, ali i Tomu Nikolića, Đuku Molera, te Boža Vučetića, Desimira Čađa i izvesnog Zlouma Džukelića, jedinog o kome ništa nisam znao.

Aha, dakle, tu smo! Da li je upravo on bio remetilački faktor čija se nesumnjivo lepljiva, otrovna gnusoba zavukla Marini pod kožu i učinila da me na fundamentalnom nivou odbacuje kao kineski bubreg? Ko je taj Zloum Džukelić? Odakle je, kojoj partiji pripada, ima li para? Ova pitanja su me grizla i razdirala do te mere da sam se odlučio na krajnje dripački potez: pretragu društvenih mreža i brljanje po Marininom telefonu.

nastaviće se...

prethodne delove pratite OVUDA.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(7 glasova)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Go to top