Blog / Čemu da se nadamo?

Blog / Čemu da se nadamo? foto: Ivica Milošević

Početkom ove godine, osmog i devetog januara, milanovački bendovi, nevladina organizacija „GM Optimist“ i muzički studio „Radionica“, uz podršku Crvenog krsta i Kulturnog centra, ostvarili su prvu humanitarnu akciju „Muzikom za naš grad“ kojom je sakupljeno 52.570 dinara. Novac je doniran dečijem odeljenju bolnice u Gornjem Milanovcu za kupovinu pulsnog oksimetra za bebe, aparata neophodnog za merenje hemoglobina u krvi novorođenčadi.

Nakon uspešno sprovedene akcije objavio sam tekst u kojem sam detaljno objasnio sve probleme sa kojima se sreće muzička scena našeg grada i izneo sam nadu da će nadležni organi prepoznati potencijal koji postoji u milanovačkoj omladini i njenoj alternativnoj kulturi i da će stoga u novoizgrađenom Domu kulture obezbediti prostor za svirke i probe. Tim činom bi opština uzvratila za godine i godine korišćenja milanovačkih bendova u popunjavanju kulturnog programa i obeležavanju raznoraznih manifestacija. U svojoj naivnosti nadao sam se da će iko od nadležnih organa prepoznati značaj i ulogu milanovačkih bendova u identitetu Gornjeg Milanovca i pružiti im podršku i bolje uslove za rad. Mi smo se nadali da je Dom kulture namenjen nama koji smo publika i učesnici kulturnih programa, nama koji smo volonteri i entuzijastični saradnici u realizovanju tih programa, nama koji smo pre svega građani Gornjeg Milanovca i zbog kojih Dom kulture i mora da postoji.

Uzalud smo se nadali, jer ne samo da u novom Domu kulture nema namenskog prostora za bendove, već je i sama zgrada zaključana i njena dalja upotreba u bilo koje svrhe je pod znakom pitanja, a priča o rušenju se povlače tako olako kao da je reč o zgradi od plastičnih kockica. Izgleda da smo toliko obuzeti željom da ličimo na prestonicu da smo po uzoru na stanje Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i mi naš glavni kulturni objekat stavili van upotrebe izgovarajući se birokratskim problemima i dozvolama. Ali u Beogradu postoji dovoljno drugih kulturnih sadržaja i manifestacija da se nemanje jedne tako važne institucije ne primećuje toliko, dok u našem gradu ne možete da ne vidite veliko zdanje u centru grada, objekat koji je renoviran od poreskog novca, od novca naših roditelja i nas, a sada stoji bez ikakve upotrebe i koristi.

Ono što ne shvataju političari ustoličeni u prestonici, a izgleda ni ovi naši lokalni, je činjenica da danas nije toliko teško promeniti mesto življenja i da je uloga i posao političara da se izbore za što bolje životne uslove svojih građana. Mi smo dovoljno obrazovani i sposobni da odemo negde drugo i koristimo bolje uslove života, pa ne samo da je razumljivo što se mnogi mladi Milanovčani ne vrate u svoj grad po završetku studija, nego je logično i što napuste ovu zemlju u kojoj samo politika i stranačko laktanje imaju perspektivu. Hoćemo li svi da se preselimo u Beograd ili možemo da se nadamo nekakvom životu ovde? Znate li koliko naših sugrađana živi van Milanovca, a koliko je samo onih koji su otišli u inostranstvo?

Mi koji smo se dobrovoljno vratili u rodni grad sa željom da tu živimo i utičemo na bolju budućnost svakoga dana se, kao i svi građani Srbije, suočavamo sa jezivom realnošću u kojoj političke spletke uslovljavaju svaki naš korak. Zapošljavamo se preko političkih linija, odlazimo na preglede i lečimo se uz blagoslov stranačke veze, planiramo brakove i osnivamo porodice kalkulišući kada će biti sledeći izbori i koliko vremena imamo do promene vlasti. Niko od učesnika humanitarne akcije „Muzikom za naš grad“ nije u njoj učestvovao zarad svoje reklame, niti sa željom da dobije nešto kao nagradu. Verujem da nijedan od naših sugrađana koji sviraju u tim bendovima nije član neke stranke, niti se priključio akciji iz političkih razloga. Mi smo uložili svoje vreme i energiju za korist čitavog grada, svih nas. Ohrabreni odzivom publike i pozitivnim reakcijama sugrađana, želeli smo da ova ideja raste i da što češće pravimo slične akcije u koje bismo uključili sve građane nudeći im kulturan, zabavan i edukativan program, ne samo kroz rokenrol koncerte, već i kroz pozorišne predstave, bioskopske projekcije, izložbe i sve drugo što bi nam se javilo kao ideja. Nadali smo se da ćemo zajedno učestvovati u kreiranju bolje i srećnije budućnosti za život naše dece i svih nas.

Čemu sada da se nadamo? Dom kulture je samo povod za ovo pitanje, postoje i mnogo veći problemi , ali ovo je najsvežiji i najočigledniji primer koliko smo mi kao građani nevažni u spletkama i svađama stranaka i njihovih funkcionera. Mi smo samo resursi u njihovom poslu, oni na nas računaju jednom u četiri godine kada je potrebno da se odazovemo na glasanje i zaokružimo broj sa imenom nekog od njihovih pulena, a sve ostalo vreme su zauzeti prepucavanjem i borbom za svoje astronomske plate i položaje. Domovi kulture, mostovi, fabrike i gradovi na vodi su samo makete koje nam prodaju kao njihovo lično dostignuće, a ne kao podrazumevano vršenje dužnosti svakog od njih. Načinom kako rade svoj posao i svojim ličnim primerom pokazuju nam da nemamo čemu da se nadamo ako nismo deo neke stranke i ako nismo uključeni u neku od njihovih organizacija. Svi mi koji nismo stranački opredeljeni potpuno smo odsečeni od svih tokova života, jer se čini da nemamo apsolutno nikakav uticaj na našu realnost i naš glas je potpuno nevažan (do onog famoznog trenutka glasanja, jednom u četiri godine). Čak i ako se svi učlanimo u stranke, ako svako od nas izabere pod čijim imenom i sloganom će kaljati svoj obraz i biti deo političkog tora, nijednog trenutka nećemo moći da potpuno živimo po našoj volji, jer svake četiri godine ćemo brinuti da li će se vlast promeniti i da li ćemo izgubiti stečene privilegije. To znači da su mladi u Srbiji ograničeni na trajanje mandata jedne stranke, možemo da zamišljamo i planiramo našu budućnost samo četiri godine unapred! To nikako nije motivišuće za zapošljavanje, samorazvoj, a pogotovo za stvaranje porodice i odgajanje dece.

Poštovani rukovodioci, ne sumnjam da je vaša budućnost izvesna i obezbeđena, ali šta je sa nama? Svojim delovanjem uništavate svaki naš napor i gasite svaku iskru nade da možemo da učinimo nešto za naš grad i naše bivstvovanje u njemu, a time nas demotivišete za život i gurate nas u lenjost, nezainteresovanost i otupelost, iz kojih tražimo izlaz u alkoholizmu i narkomaniji. Umesto što se prozivate preko lokalnih novina i samo produbljujete našu ogorčenost prema svima vama, molimo vas da shvatite da dok vi brinete kako da iskoristite vaše četiri godine mandata, mi brinemo kako da preživimo u ovakvom svetu iz dana u dan, a svake godine nam je sve teže i sve češće se opredeljujemo da odemo odavde, prvo u Beograd, pa iz Beograda u svet. Ne morate da srušite sve što su oni pre vas uradili, pa valjda ni oni posle vas neće upropastiti vaše, a sve to ionako ide preko naših života. Ne sumnjam da su oni iz prošle vlasti radili protiv zakona, kao što sam uveren da ćete i vi praviti iste greške, ali učinite nam vaše gluposti makar malo podnošljivijim: omogućite da Dom kulture bude dostupan građanima Gornjeg Milanovca u najskorijem roku.

Nama je kultura neophodna i stvaraćemo je bez vas, kao i do sada, ali bi nam bilo makar malo lakše ako biste i vi uradili svoj deo posla. Ne gajite iluziju da će vaša imena biti upamćena i da ćete zaslužiti bilo kakvo priznanje za svoj rad, mnogo veći i značajniji su otišli bez zahvalnosti, jer mi nismo društvo koje pamti, a i kad pamtimo ljude, to radimo samo po zlu. Vodite se našim primerom i nađite u sebi želju i volju da učinite kolektivno dobro, za sve nas, bez obzira kojoj stranci pripadate i kakav primer vam daju vlastodršci iz prestonice. Gornji Milanovac je dovoljno mali da svi možemo da se ujedinimo oko zajedničkog dobrobitnog cilja i dovoljno je veliki da ima mesta za sve ljude različitih politčkih uverenja. Neka Dom kulture bude tačka od koje će nam svima krenuti na bolje.

Stefan Stefanović

(fotografije Ivica Milošević)

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(18 glasova)

 

 

 

 

 

 

 

Go to top