Agata foto:MartaNael

PIŠE Miloš Mijatović

 

Spustivši beli peškir niz lice, Agata je duže nego inače ostala da posmatra u ogledalu svoje velike plave oči i da se pita: pripada li još onom krugu žena o kojima muškarci retko govore diveći se dubokim zanosom lepoticama bez šminke, ili je obasipana njihovom pažnjom baš zato što nevidljivim bojama znalački prikriva sitne ožiljke trajanja, bledilo usana i krajeve kapaka, koji su - kakvog li usuda - neznatno bili oboreni, umesto ukošeni naviše? Došlo je opet jedno od jutara kad se čudila nisu li joj njihova pažnja, snishodljivosti, ustupci i ponude doneli više nevolja od koristi; nije li joj izgled od najranije mladosti postepeno oduzimao identitet, pa već odavno živi svoju lepotu, umesto da joj samo povremeno ugađa?

Plašeći se da je tako, Agata je nedavno rešila da ne brine što će joj od varljivog savezništva privlačne spoljašnosti ostati jedino fotografije. Čak je sve radije maštala kako sličan trenutak dolazi veoma brzo, da leže uveče ovakva, a budi se drugačija, neuočljiva ili stara žena. I dok mašta, spokoj bi je uznosio u svojevrsno umirujuće bestežinsko stanje, neophodno koncem radnog dana prezasićenog suvišnom muškom pažnjom. Ako lepotom može upravljati svetom, naročito gde oni odlučuju, šta to govori o lepoti, šta o svetu, a šta o muškaricma? Da se nije besramno i zavodljivo ceo život razmetala, da li bi danas znala ko je, šta hoće i da li bi joj srce lupalo šire i slobodnije, bez toliko zaraslina? Da je ružnija, bi li u zbiru patila manje?

Naročito od kako je u dobu kad nemiri ne dolaze samo od poljubaca, činilo joj se da bi uvrede slušala daleko ređe, da bi se dušebrižnički otrov čaršije na druge slivao, a ne na nju, nepoželjnu, neprimetnu i jalovu. Ovako, uvreda je bilo na pretek. Zar tako zrela i zanosna, snalažljiva i pametna, a sama? Kad bi znali da je Agata uveliko pregazila preko linije bez povratka i da svakim novim udvaranjem, umesto bliže, biva sve udaljenija od porodičnog života, možda bi odustali od zluradog zapitkivanja i pustili je da spava bez ikog. Jer ona je uvidela da joj sva ta ciklična, sentimentalna prenemaganja i iskustva što se uvezuju, ne donose priznanja i odgovore koji znače najviše.

Zar sobom u tu zajednicu, osim varljivog ushićenja, stana, rođaka, stvari... s ljubavlju ne unosimo i pogubne tromosti volje, mržnju, gnušanje nad sopstvenim i tuđim organizmom, sitne podvale i lagarije, sve prethodne izdaje duha, tugu, nezaceljive razočaranosti i užase naših tajni? Zar sve isto nije u onim šarenim koferima koje spuštamo pred vrata voljenih, i zašto se niko ne seti da će košmari odatle brzo izaći i narugati se zadovoljstvu koje nam je povezalo srca? Zašto se bar najhrabriji ne suprodstavljaju ovoj nemarnosti, prećutkujući šta o toj neminovnosti zaista znaju zarad koliko zagrljaja i tobožnje sigurnosti? Zbog čega ne progovore!

Zato Agata više ne gubi pozornost i rutinu da strogo preispituje šta muškarci od nje i u njoj u stvari hoće; piljila im je još na upoznavanju izbliza drsko u oči da sagleda dokle njihov sebičluk u dubinu seže i koliko će u pojedinačnom slučaju poniznosti, laskavosti i prosute sperme biti potrebno pa da im ego najzad zaćuti, ako ikad. U ranijim vremenima gajila je žarku nadu da će sresti nekoga ko ume da je preduhitri, sam sve reći. Dugo je žudela za samo toliko iskrenosti, a onda je počela da se pita: ta, šta bi s njom? Šta bi iskrenost naročito promenila? Na koncu, prva je bežala od svoje, u želji da kod nekog kratkotrajnog zastoja i zamora sudbine, na prevaru, ostvari snove. Sanjala je mir, a iskrenost ga niti donosi, niti održava. Kad se bolje priseti, najzabavnije i najbezbrižnije dane provodila je u doba onih što su je lagali ili su bili dovoljno uviđajni da ne iznose svakojake istine o sebi i ne izazivaju dramu.

Jedan od prvih istinoljubaca s previše samorefleksije bio je neki mistik amater. To što je Agati odmah rekao šta mu je na pameti, upravo je dolazilo od iskrenog, ali nehajnog odnosa prema obzirima i moralu: od ubeđenja da ljudi za života podnesu, proizvedu i natalože toliku količinu svakojakog bola, da se klupko njihovog paćeništva nakon smrti ne razvezuje i ne raspada jednostavno, već nadživljava pokojnika kao neka radioaktivnost i dugo nastavlja da truje ovozemaljski etar. Pošto sporadične radosti ne stižu da ponište ovako progresivnu akumulaciju zla, seksualnom odnosu ne bi trebalo pridavati naročit značaj, dok su tek flert i mukotrpna zavođenja gubljenje vremena. Zato je isplatio oba Agatina koktela i pozvao je u stan. Nažalost - i nasuprot njenim probuđenim očekivanjima - mistik je cenu  mrzovoljne, šarmantne teodiceje plaćao i u postelji. Agata je iz te noći naučila da se oni koji ne preleže dobro laički pesimizam, ne mogu podičiti bogznakakvom erekcijom i da - kao što sebi i svojim zadovoljstvima prilaze s trivijalnim trudom - za tuđa jednako nemaju sluha. Više se nikad nisu sastali.

Sledeću dopadljivu iskrenost Agata je prepoznala u zenicama izvesnog doktora stomatologije, na jednom od opterećujućih novogodišnjih prijema. Iznenađenje onim što je tamo ugledala bilo je itekako dovoljno da odmah pomisli kako se i ona najzad zaljubila na prvi pogled. A videla je ništa manje do sliku i priliku sebe same. Bilo je potrebno bezmalo godinu dana da prođe pre nego što je poklekao pod teretom zablude i priznao da u Agati nije pronašao gotovo ništa od žene na koju ga je neodoljivo podsećala. Ovaj bolni privid, ili "kukavička prevara nedoraslog sina", kako je to dugo nazivala, širom je otvorio vrata senkama sumnje da uđu u poslednja mesta gde je držala do vlastite jedinstvenosti. Čak i da je ceo nesporazum bio plod njegove uobrazilje, hoće li ikad moći da očekuje išta značajnije sem da bude reciklirano pokajanje budućim muškarcima? Da li će sve slabije i slabije za njih bivati Agata od jutros, a sve češće bolja ili lošija popravka svih s kojima su se rastali? Šta će sutra od nje ostati da vole ako ne višak prihvatljivih razlika: mladež na pogrešnom mestu, drugačije izgovorenu reč, kafu s manje šećera, neodgovarajuću alergiju? Agatina nada u nečiju bezuslovnu pažnju naglo se i nepovratno sunovratila u spoznaju da će izgleda zauvek morati da se daje kao beznačajni kusur iz tuđih, minulih afera.

Nije li onda bilo sasvim prirodno očekivati da prvom prilikom, s punim poverenjem u nepovredivost, pristane na uživanje u neveštom udvaranju studenta od dvadeset dve godine? Ako je u ičijem životu imalo mesta neuprljanih mučninom, onda ih je moralo biti u razuzdanim životima tih zaljubljivih, besramnih mladića, s jedva načetim srcima od kakve naivne srednjoškolske zanesenosti. Zar išta danas može biti iskrenije od toga, verovala je Agata kad je najzad dopustila da se poljube na ulici. I ne samo to! Dopustila je da se izmesti u sopstvene dvadesete, kad je s radošću, pod otvorenim zastorima i svim svetlima, pokazivala svoju golotinju, a dečaci ostajali u njoj bez trunke razlike još dugo pošto bi se zasitili. No, tih par meseci sreće, lišenih bojazni da sve što rade mora odvesti nekom cilju, za Agatine snove pokazali su se štetniji od najgore usamljenosti. Kad se po prvi put subotom nije pojavio na njenim vratima, otvorila je bocu vina i sama probdela noć zagledana u aparat za masažu kičme. Umesto da ostavi neizbrisiv trag od kojeg će balavice do očaja zazirati, samo mu je izgleda poslužila da se odlučnije otisne najdalje od svega što je predstavljala. Ni u tom svetu Agata nije zaposela pravo mesto; još manje je znala do kog se mesta survala tada, gde će se zaustaviti i uklopiti.

Možda na suprotnom kraju njihovog puta; tamo da zatvori ovaj zloćudni krug samoponištavanja i neispunjavajućih opsesija vrlinom, s nekim čovekom mnogo starijim, bez gladi za izazovima, koji niti išta novo ima da dobije, niti mnogo toga da izgubi, dozlogrđenog sakrivanjem ozlojeđene žene, dece na visokoj školi i hroničnog gastritisa. Ali hoće li joj onda ostati dovoljno od utehe da bar ništa drugo ne smera, zahvalan sudbini što s njom ispija jutarnji čaj u nekom od onih zastakljenih restorana s panoramom skupocenog zimovališta, dok pokušava da razazna čiju sudbinu time popravlja, njegovu ili svoju? Mogla je Agata ovako nešto pokrenuti bilo kog dana, pa i tog, da se temeljno nije gnušala samouverenih imućnih saradnika koji su joj se udvarali lascivnim sugestijama, utoliko odvratnijim što su bile pristojnije i promišljenije. I da nije bezmalo u jednakoj meri mrzela vlastito meso što je nekontrolisano uvlači u mizeriju za mizerijom mrcvareći joj dušu. Jednio što je Agata prezirala srčanije i s neupitnom sigurnošću bilo je moje lice. Čim se sledećeg trenutka u odrazu pojavilo pored njenog, zamahnula je bez osvratanja unazad rukom, ovlaš dotakavši vrata koja su se među nama opet zatvorila. Iznova je pustila da jako poteče mlaz vode kako ne bi čula moj pozdrav. Da li će se ipak i za koga jutros našminkati, presvući nedospavano lice taštinom, otići na posao da zaboravlja celog dana koliko sam voleo da po meni prosipa sve žuči neuhranjenog samopouzdanja?

 

- kraj -

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

 

 

 

 

 

Go to top