All is fair in love and affairs, prvi deo

 

piše: Miloš Mijatović

 

Ugled koji je baštinila u visokim ešalonima struke zahvaljujući izvanrednim pregovaračkim sposobnostima i ranim profesionalnim postignućima, Jelisaveti je osigurao raznovrsne benefite, duga putovanja i pristup komfornim nekretninama. Među najvrednije ubrajam raskošan stan na vrhu nedavno renovirane trospratnice s početka prošlog veka, pored gradskog šetališta, čija prodaja nikada nije bila predmet javnog nadmetanja.

Prijatne spoljašnosti i upečatljivog karaktera, pleneći jednostavnim humorom i britkim odlukama, samouverena, uspešna i žovijalna, ona je s lakoćom baždarila zlatni etalon pažljivo osmišljene predačke eugenike. Stroge zakonitosti hibridizacije advokata i lekara s profesorkama engleskog jezika, uz potporu naslednog supstrata imućnih trgovaca u sporednim familijarnim linijama, uistinu su rezultirale vanserijskim izdancima na mladicama njihove široko razbujale porodične krošnje.

Stožerna grana, gospodin Otac – viđeniji političko pravni savetnik, čiji je uramljeni obrazovni rezime zauzimao čitav zid u dnevnom boravku vile – cela tri dana nije mogao da dođe sebi pošto je čuo ko se uselio u Jelisavetinu devojačku rezidenciju. I mada su ga gospođa Majka i ostali tešili naizgled razložnim argumentima (od kojih su prednjačile tvrdnje kako je dete pragmatično i da će brzo uvideti besmislenost epizode), stari lisac je pravilno slutio: s njegovom mezimicom nešto ipak nije išlo kako valja. Da smo ikada otvoreno razgovarali, bila bi to jedina tačka oko koje bismo se matori skorojević i ja složili.

Svaka žena, koja pristane na izdržavanje čoveka nesposobnog za bilo kakvo ozbiljno angažovanje, slepo poštujući njegov izgovor kako je tobož previše zaokupljen umetničkim promišljanjima, momentalno dobija puno pravo, ali i obavezu, da pođe na neku vrstu temeljne psihoterapeutske kure. No, ona za očevo negodovanje nije naročito marila, niti je našu ljubavnu zajednicu smatrala “epizodom”. Daleko od toga. Sama je svojim novcem i zaslugama uspela da otkupi neprocenjivi stan nad šetalištem i nikom nije dozvoljavala da joj propisuje s kim će ga deliti. Bezrezervno sam vrednovao ovo njeno buntovništvo. Naročito zbog toga što sam najveći deo sedmice provodio tamo usamljen pred ogromnim televizijskim ekranom ne radeći ama baš ništa.

Uživajući u pogodnostima života sa Jelisavetom bez Jelisavete, raspojasano zavaljen u nepristojno udobnu fotelju, neretko sam razmišljao o doskorašnjem usudu ne mogavši dovoljno da se nadišem i načudim kako se sve naglo i neočekivano promenilo. Upravo sam bio napustio jedan od onih izrabljivačkih fabričkih poslova kakve sam periodično prihvatao u želji da se lišim svake ljudskosti i sećanja na besparicu iz koje potičem, samo da bih se - ponet prozaičnim destruktivnim, pseudostvaralačkim porivima – u istu vratio, spreman da opet uživam u neodgovornosti slobode. Vreme sam provodio za šankom neuglednog restorana na periferiji ispijajući tanak špricer i ćaskajući s konobarima. Vlasnik objekta, moj stari poznanik, dozvoljavao mi je da nakon zatvaranja, u roli noćnog čuvara, prespavam između stolova na platnenom ležaju za plažu. Svakog jutra dobijao sam za ovu neaktivnost urednu dnevnicu, bolje reći noćnicu, i rado se vraćao za bar da je potrošim. A spavao sam vrlo slabo (što donekle objašnjava naknadnu potrebu za onolikim izležavanjem po Jelisavetinom baršunastom nameštaju) i još slabije jeo. Bio sam telesno i duhovno potpuno ispijen, izmrcvaren polugodišnjom terapijom protiv neke dosadne koštane bolesti i razdražen permanentnim bolovima usled oticanja hemoroida, izazvanih kafom i ljutim cigaretama.

Tu me je i pokupila. Jelisaveta T. - jedinica u ranim tridesetim, koja ne primećuje da neosetno, ali bespovratno tone u trećerazredno pomodarstvo - već nekoliko meseci sa svitom dobrostojeće poslovne mladeži, obilazi zabačene birtije i oronule rakijašnice u potrazi za avanturom, za nečim drugačijim, za prljavim uzbuđenjem, za rezervnim indentitetom. Nju iznenada spopada želja da pokaže kako nimalo nije drugačija od takozvanog običnog sveta, da je novac, pedigre i položaj ne kvare, da se ne gadi truležnih klozeta, umašćenih stoljnjaka i da mirne duše ume dići ruke uz pokoju folklornu melodiju sa olupanog razglasa. I što je bircuz bio gori, oduševljenje njene pozerske bratije “autentično rustičnim ambijentom neodoljivo zabranjene privlačnosti” bivalo je veće. Za sav pristojno unižen svet, uvredljivi hir nedozrele korporativne elite da se poistovećuje sa iskrpljenom sirotinjom i okasnelim pijačnim cugerima, doveo je Jelisavetinu družinu neizbežno i u naš zatuljeni restoran.

Viđao sam ih već neko vreme. Obično petkom. Napola podnapiti posle uvodne sedeljke u nekom od svojih otmenih klubova, dolazili bi ovamo oko deset uveče i zauzimali separe do prozora; navijeni da fingiraju boemštinu sve dok ih iza ponoći taksisti ne bi pokupili i istresli po parkinzima novogradnje. Nisu mi naročito smetali. Naprotiv. Takva uloga obavezno je podrazumevala manire velikodušnih trošadžija, pa sam neretko od njih dobijao piće i ostatke predjela, kao majmun u kavezu. Oni su mi mahali, namigivali i kreveljili se očekujći valjda da ću im zauzvrat pokazati crveno dupe ili odigrati kakvu scenu iz svoje primitivne svakodnevice. Ispravno su odmerili. Svakog poštenog beskućnika ogrezlog u slabosti prema telesnim slastima i porocima, krasi oportunistički bezobrazluk beskarakternog lešinara. Nije mi padalo na pamet da išta odbijem po cenu potpune intoksikacije. Bilo je samo pitanje časa kada ću podleći.

Tako sam, polazeći jednom da se olakšam, nehotice posrnuo s barske stolice i pružio se po patosu koliko sam dug, izbacivši iz ravnoteže kelnera i nekoliko sapatnika za šankom. Uveličan lomnjavom staklarije s poslužavnika, domino efekat ih je silno razveselio. Iz separea su netom odjeknule ovacije. Ostalo je samo da ustanem i poklonim se. Ali nisam mogao. Dopustio sam dvojici da mi pomognu i odvuku sa scene, pravo u zahod. Nakon inicijalnog jeda i nečega što je tek u maglovitim naznakama podsećalo na sramotu, u končanici sam zapravo bio veoma zadovoljan. Poput turista debelih džepova na safariju kroz duboki socijalni rezervat, dobli su ono što su plaćali. Odstrelili su svog divljeg vepra i moći će u ponedeljak da se kikoću pred podređenima kako su mangupski napili iskusnog odrpanca. Što se mene ticalo, uvek su bili dobrodošli.

Narednom prilikom, međutim, desilo se nešto što je umnogome odstupilo od rutine. Umesto da se vrati društvu, devojka je po izlasku iz toaleta, došla za šank, predstavila se, naručila dva špricera i upitala me kako se zovem, čime se bavim i treba li mi prevoz do kuće. Čitava moja labava, rastresena psihofizička građa, sva ona omlitavljena nervna i mišićna vlaknasta paučina u telu, u trenu se napela kao u najboljim danima, uzbuđeno podležući iluziji.

Čim je odmahnula da im se neće brzo vratiti, shvatio sam da ću te noći ponovo dobiti jednu od onih nepredvidivih, retkih i nikad do kraja razjašnjenih mogućnosti da upoznam ženu dovoljno nenormalnu da mi tek tako pristupi. U stanju poodmakle omamljenosti, jedino što sam razumno mogao sprovesti bila je odluka da joj ne protivurečim uobičajenom alkoholičarskom logorejom, svom pizmom koju sam gajio prema otuđenoj, bogataškoj kasti, već da govorim što manje, smejem što više i pošteno doigram scenario za trofejnog pajaca, ne trudeći se da proniknem u razloge njenog snobovskog posrnuća.

Odvukla me je u svoj stan, nahranila, obrijala, potopila u kadu sa sedmoprocentnim rastvorom varikine i nekakvim otužnim mirišljavim solima, osušila i pokazala put do spavaće sobe, naloživši da tamo legnem ne paleći svetlo. Pojavila se na vratima desetak minuta kasnije, oskudno zaogrnuta providnom spavaćicom, ne štedeći na teatralnosti ulaska, jer je dobro znala da sam, zahvaljujući svetlu iz hodnika, odlično mogao da odmerim celu liniju njene besprekorne siluete.

 

 

U nastavku...

Što je više gospodin Otac bivao kivniji na svoju ljubimicu i njenog izabranika, utoliko se Stevica osećao zadovoljniji i uvereniji da na ovom svetu ipak postoji nekakav oblik kosmičke pravde. I zato nije branio snabdevaču da mi prenosi usrdne pozdrave i sve ono što je Jelisavetin tata mislio o meni. A mislio je sve najgore. Ne samo o meni, već i o mojoj familiji, koju je smatrao otelotvorenjem besposličarske, subverzivne i štetne ljudske sorte čije dokono zamajavanje umetnošću i javnim aktivizmom bespovratno koči i obesmišljava napredak civilizacije.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(4 glasova)

 

 

 

 

 

 

Go to top