Kolumna

 

 foto:pixabay.com

PIŠE Goran Trifunović

Pre jedne decenije (kako vreme prolazi), jedan od lidera velike srpske stranke, koja je, sa svega nekoliko godina prekida, na vlasti već, ohohooo dugo (neko bi rekao, ček i predugo) je iznoseći optužbe na svoje tadašnje političke protivnike, a kasnije koalicione partnere, a sadašnje opet protivnike (vrti li vam se u glavi od kombinacija), rekao sledeću rečenicu: „Kod njih su pare, oni su bogati, smeše nam se sa onih svojih BILBORDOVA“.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

Nakon svake kiše u fundusu Milanovčkog pozorišta pojavi se voda, foto:V. Popović, gminfo.rs

Kako je lepo radovati se lepim vestima. A, njih ima, nije da ih nema, i to ne samo u SNS produkciji, već i dalje u našoj zemlji postoje ljudi koji svoj posao rade onako kako bi trebalo i kako im savest nalaže. Evo, recimo, naši Delfini, vaterpolo reprezentacija Srbije je po četvrti put uzastopno postala najbolja u Evropi. Takodje, i „Milanovačko pozorište“ je ovih dana, po ko zna koji put osvojilo nagrade na, ko zna kom festivalu ovakvih teatara u Srbiji.

Reditelj Branko Knežević i Milanovačko pozorište do sada četiri puta nagrađeni prestižnim međunarodnim priznanjem, sa dva “zlatna” i dva “srebrna” Histriona, foto:V.P,gminfo.rs

I, šta sad? U čemu je „kvačica“ za srpske vaterpoliste i milanovačke glumce? Pa, da nije možda u nemaštini, nepoštovanju onih koji bi to trebalo da prepoznaju, pa čak i u činjenici da im niko od nadležnih ne želi (može, hoće, treba) obezbediti adekvatne uslove za optimalan rad. Doduše, treba svaliti krivicu sa Vlade Srbije, kao i sa čelnika gornjomilanovačke Opštine, jer, ako bi se ovim dvema institucijama obezbedilo sve ono što je normalno i što bi trebalo, gde bi im onda bio kraj!!!

Vaterpolisti Srbije na čelu resornog ministarstva imaju svog bivšeg kapitena, a milanovački glumci... Aj, da nas ne tuže... Naši najbolji plivači sa loptom imaju već godinama sistem u kojem se samo menjaju najbolji od njih, odnosno, stariji odlaze, a mladji dolaze. I to baš dolaze... Tako je i u našem pozorištu. Uspostavljen je sistem, i toga se svi pridržavaju, i svima je jasno da sve to daje rezultate.

Pozorište na vodi, foto:V. Popović, gminfo.rs

Naravno, i kod vaterpolista i kod naših glumaca ima problema. Ne prouzrokovanih njihovim ponašanjem, ali, ipak problema. Nemaju oni, naime, nikakve uslove za rad. Možda će neko, (vlast svakako) reći da je to neistina, ali, dodjite na probu našeg pozorišta, pa da vidite kako se odvijaju „ulazi u likove“ dok voda šiklja u bivšoj kotlarnici.

Glumci Milanovačkog pozorišta pre početka predstave prvo skidaju budj sa scenografije i kostima pa zatim izlaze na scenu, foto:V. Popović, gminfo.rs

Takodje, da li je nekome palo na pamet da u našem gradu organizuje neki festival poput onih na kojima pobedjuju glumci iz rudničko takovskog kraja, i da tako okupi krem amaterskih pozornica Srbije? Ako, ni zbog čega drugog, onda, bar zbog reciprociteta, odnosno, da i naši umetnici imaju sa čime da se podiče i da uzvrate gostoprimstvo svojim kolegama iz čitavog regiona. Ipak, to košta... Koliko? Milion? Mnogo... Kaže vlast. Bolje da damo biltenu toliko da nas ne pljuje, bolje da damo za neki seoski vašar isto kao i za pozorište, bolje da na „renoviranje“ seoskih Domova dovodimo popularnu muziku, nego naše glumce, koji su, samo po plaćanju, amateri.

A, šta ćemo ako naši glumci skupe te pare, pa naprave festival? Ko će da ga otvori? Ko će da vikne „Živela Srbija“? Ko će u govoru da provuče „brže, jače, bolje“? Ma, nema veze, sve je isto... Vaterpolisti su opet na tronu, milanovački glumci su opet najbolji,... Mi smo onde gde zaslužujemo.


Goran Trifunović

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

            

 PIŠE Goran Trifunović

Pohode naše selo, pretpostavljam, kao i mnoga druga, svi oni koji su iz istog otišli (pobegli, izbegli) trbuhom za kruhom, odnosno, kako se to sociološki ispravno kaže, „u potrazi za boljom budućnošću“. Svrate oni, tako, uglavnom po polasku i po povratku sa sinjeg mora, iako im nije, čak ni usput. Dočekujemo ih bunarskom vodom, slatkim od groždja, 'ladnom rakijom u boji bureta, gibanica, domaći hleb i pečenje su obavezni.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

foto:pixabay.com                

 PIŠE Goran Trifunović

Nekada je postojala izreka da „selo podiže grad, a nikako ne može da bude obrnuto“. Da li se na to zaboravilo, možda i namerno, tek, situacija je takva da nam se poljoprivreda u Srbiji, pa samim tim i u rudničko-takovskom kraju sistemski uništava, a sa njom i sela. Džaba sve priče vladajuće klike o ulaganjima i subvencijama u poljoprivredu, kad stvari stoje malo drugačije.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

foto:pixabay.com

 

PIŠE Goran Trifunović       

 

Da li je Kočić oživeo, ili je presuda jazavcu vraćena na drugostepeni postupak, nije jasno nikome, ali, da se ovih dana, u jednom našem selu, pred jednom seoskom prodavnicom dešavalo nešto slično, dešavalo se... Nakon, naime, obrnute tri runde piva, krenule su priče o svemu i svačemu, a najčešće o ničemu.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 3 od 17

 

 

 

 

 

Go to top