Kolumna

PIŠE Goran Trifunović

 

Jednog od ovih, prazničnih dana, na glavnoj raskrsnici u pranjanskoj varošici, zaustavi se, veliki, sjajan i auto novije generacije, koji je na sebi imao beogradske tablice. Sa zadnjeg sedišta, bez da zatvara vrata, izadje mališan od nekih 12, 13 godina, i na sred raskrsnice obavi malu nuždu!!! Vrati se u kola i nastaviše svoj put, pretpostavljamo ka jednom od seoskih domaćinstava u kojem žive neki njihovi rodjaci, i u koja dolaze jednom godišnje.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

PIŠE Goran Trifunović

 

Kada mi je pre 15-ak godina pripala čast da na izvesno vreme menjam kolegu Mijata u izveštajima sa sportskih dešavanja, “zapalo” mi je i da izveštavam sa gradskog derbija, koji se igrao pod prvenstvenim pritiskom nakon, ko zna koliko godina. Derbi je rešen pogotkom Adjurua, prvog tamnoputog igrača pod Rudnikom (mada zlobni jezici ne misle tako), a komentar dole potpisanog je bio da je odigrana jako loša utakmica, jer se na terenu i sa klupa samo moglo čuti “izbi”, “nabi”, “izadji” i “zatvori”. Grešna mi duša…

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

PIŠE Goran Trifunović


U Beogradu je, kako je saopšteno, “posle duge i teške bolesti” preminuo novinar Dejan Anastasijević. Umro je u 57-oj godini, a za sve one zaboravne, podsetićemo da je na njegov prozor pre nekoliko godina pala, ničim izazvana, eksplozivna naprava.

Kakav novinar je bio svedoči i tvit jednog osudjenog ratnog zločinca koji živi u Srbiji, ali, ni to mu nije bilo dovoljno da “dobaci” do slave povredjene ruke u saobraćajnom udesu. Ne, on nikada nije proglašen za “muškarca godine” ili tako nešto. On je bio samo čovek koji je svoj posao radio u skladu sa svojom savesti i moralnim načelima. Svidjalo se to nekome, ili ne.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

PIŠE Goran Trifunović

Jedan dan u jednoj od pranjanskih kafana, kada je bilo mnogo ljudi, ali, koji, eto, svojim poslovima, moraju da napuste mesto dešavanja “pre vremena”. U svakom slučaju, za dva stola, koji su, po kafanskoj tradiciji, pretvoreni u jedan, ostadosmo ja i još jedan poznanik potpisnika ovih redova.

Kad smo ostali sami, da li namerno, ili slučajno, tek, taj moj poznanik me upita, čak ne ni u pola glasa: “Ideš li ti u petak za Beograd?”. Podigoh obrve, pa, čak, i ne stigoh da upitam zbog čega, ali, moj poznanik nastavi- “Ma, na miting, da podržimo Vučića”.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Piše BOŠKO LOMOVIĆ

 

Može se to nazvati istraživačkim novinarstvom, a moži i, po onoj narodnoj, da se kaže kako „dokon pop jariće krštava“. Bilo kako bilo, ja sam se u protekloj sedmici pozabavio „uzaludnim poslom“. Pratio sam na poslednjoj stranici jednog dnevnog lista redovnu reklamnu rubriku „Film na TV“. Svakako na tv-ekranima koje svakodnevno gledamo. U pomenutoj rubrici se gledalištu preporučuju filmovi koje, po sudu preporučioca, valja pogledati toga dana.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 3 od 35

 

 

 

 

 

 

 

Go to top