Kolumna

Piše Goran Trifunović

Kažu da se treba sećati samo lepih stvari iz života, a one ružne dogadjaje i ličnosti se truditi da postavimo na neko zabačeno mesto u mozgu. Ipak, ima li u prosečnom mozgu toliko mesta koliko se nama poslednjih decenija ružnih stvari izdešavalo.

Sećate li se, recimo, da su Pranjani do prvih godina 60-ih  prošlog veka imali opštinu, više stanovnika nego Milanovac i sadašnju „Tipoplastiku“, ali su voljom političkih moćnika sve to izgubili i krenuli nizbrdo?

Sećate li se da je u našem selu bila bolnica (ne ambulanta), porodilište i u njima 12 hiljada (treba li i slovima) kartona? Sećate li se da su djaci u pranjanskoj školi imali sopstvenu poljoprivrednu ekonomiju, na kojoj su radili, i tako dobijali besplatnu kuhinju, ekskurziju i još što šta?

Sećate li se da smo imali vatrogasno društvo, amatersko pozorište, pevačku grupu, folklorni ansambl? Sećate li se da su radili konfekcija, rudnik, „Kristal“, mnogobrojni privatnici? Sećate li se kolike saobraćajne gužve su na glavnoj raskrsnici u našoj Varošici u dva popodne stvarali radnički autobusi? Sećate li se gužvi u kafanama i prodavnicama? Sećate li se knjižare? Biblioteke?

Sećate li se da ste u Pranjanima mogli da kupite traktor, a preko zadruge i automobil? Seća li se iko da su svetski čuvene „Dečje novine“ žrtvovane zarad jednog političkog napredovanja? Seća li se još neko da je opštinska televizija „puštena niz vodu“ jer su, tadašnja dva vodeća lokalna političara hteli da pokažu ko je jači i moćniji? Oseća li još uvek neko ukus i miris kuvanih jela na autobuskoj stanici u Milanovcu i koliko  bi sad platili za jedan njihov noćni burek? Seća li se iko, osim Norvežana, prvobitnog izgleda i namene „Norveške kuće“?

Da li bi neko popio piće na terasi hotela? Seća li se iko gde stoji prethodna upotrebna dozvola Doma kulture? Seća li se, možda, neko da je u Milanovcu  registrovao kola ili izvadio ličnu kartu bez čekanja (a da nije protekcija)? Pamti li neko ko je bio ministar informisanja kada su ubijani Ćuruvija i novinari RTS-a? Pamti li neko kako je jedan sadašnji ministar voleo da miriše JUL-ovsko cveće iz kose? Pamti li iko ko je bio udarna medijska pesnica svake vlasti od osnivanja svoje, sada već Kompanije, pa do dana danjeg (još tad nije znao da piše otvorena pisma)?

Pamtite li, ljudi, kako je to bilo kad su novinari bili novinari, političari političari, popovi popovi, biznismeni biznismeni, roditelji roditelji, a deca deca? Ako uspete da se setite, možda političari više neće biti novinari, popovi neće biti biznismeni, deca neće biti roditelji, a roditelji neće glumiti biznismene.

Ako uspete da se setite svega napred navedenog, možda još uvek ima šanse da se spasemo sa klizavog puta i dočepamo se suvog asfalta. U svakom slučaju, pamtite sve. Jednog dana će vam sigurno zatrebati. Ko zna zbog čega...

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Piše Goran Trifunović

 

Dragi naš druže predsedniče (izvinite zbog ovog druže, pokušavali smo sa gospodine, ali, kako uz tu reč napišemo vaše ime, list totalno pobeli), želimo da vas pozovemo da nam budete drag gost u našem selu, ali, želimo i da vas upozorimo na neke nepredvidjene eventualije tom prigodom. Ne, ne bojte se da će nedostajati ljudi za aplauze, toga uvek ima, a i sendviče smo naručili kod osvedočenog pripadnika Stranke (zbog salmonele, iako dobro znamo da pripadnici Stranke imaju jako dobre stomake).

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

Piše Goran Trifunović

 

Sanja, tako, čovek da živi u normalnoj sredini, sa normalnim ljudima, u uredjenoj, normalnoj zemlji. Sanja da živi normalno od svog rada, ma kako on bio naporan. Sanja da ne mora da radi nekoliko poslova da bi živeo. Sanja da živi dostojanstveno i dostojno čovekolikog bića. Sanja da se ne oblači kod Kineza, sanja da kupuje nova kola, da izlazi, da ide, da mu dolaze, da se nalaze... Sanja da ne gleda vesti i rijaliti programe. Sanja da ga ne lažu da živi sve bolje i bolje (do kad?).

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Piše BOŠKO LOMOVIĆ

U maju i junu su psi lutalice u selima rudničko-takovskog kraja ujeli jednu osobu i zaklali 99 vunenih brava, što je budžet koštalo 750 hiljada dinara

Lokalna vlast (tako je u čitavoj Srbiji, a ovde je reč o Gornjem Milanovcu) godinama vodi rat sa psima bez vlasnika, vodi ga tako što bitku za bitkom gubi. Lutalicama ne uspeva da „stane na rep“, ne pomažu ni azili za napuštenu paščad, pa godišnje milioni dinara iz opštinske kase odlaze oštećenima – nekoga je pas ugrizao, nekome je desetkovao stado.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

Piše Goran Trifunović

Za sada poluzvanične, a uvek se ispostavljalo veoma tačne „čaršijske“ informacije govore da će, usled nekih pomeranja u srpskoj diplomatiji, pranjanski kraj dobiti još jednog i ponovo, predsednika opštine. Vest za nevericu u prvi mah kod svih koji, iole poznaju, pre svega, ljudstvo na lokalnoj političkoj sceni. Ipak, nakon prvog šoka, usledila je normalna i realna reakcija. Šta još može da vas iznenadi?

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 5 od 39

 

 

 

 

 

 

 

Go to top