Kolumna

foto:pixabay.com

 

PIŠE Goran Trifunović

 

U jednom selu, preko sedam gora i mora, nekada davno, živeo je jedan čovek, koji, iako je bio dobar i pošten, nije uživao neko poštovanje svojih meštana. Gledao je on, naime, da se svima skloni sa puta, da ispoštuje svačiju sreću, i da istuguje sa svačijom nesrećom. Trudio se da pruži utehu svakome u nevolji, da pomogne, onoliko koliko, kako i kad je mogao. Nikome nije odbio poziv na piće u seosku kafanu, ali, i nikome nije ostao dužan to isto piće.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

PIŠE Goran Trifunović

 

Šestog avgustovskog dana, nekad je u Pranjanima bio praznik. Ni crkveni, ni državni, nego pravi, narodni. Toga dana, naime, u Pranjanima se slavio Dan rudara. U tu čast u selu se održavao i pravi vašar, dok su rudari imali svoju proslavu, koje su se, iz godine u godinu, prepričavale od avgusta do avgusta.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

PIŠE Goran Trifunović

 

Kada neko radi u jednoj firmi vreme koje bi, da smo ozbiljna država u ozbiljno vreme, podrazumevalo dobijanje zlatnog sata sa posvetom, ali je na stanje u istoj nezadovoljan kao nikada do sada, onda mora da je, ili do njegovog karaktera, ili do stanja u firmi. Kada radnik u Opštini Gornji Milanovac, koji bi, prema svim kriterijumima, trebalo da dolazi na posao, ćuti, bude neprimetan i servilan, jer mu je penzija na dohvat ruke, kaže novinaru našeg portala da je „stanje u Opštini nepodnošljivo“, pa i još doda da „nikad nije ovako bilo“, onda bi neko trebalo debelo da se zamisli.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 foto:pixabay.com

 PIŠE Goran Trifunović

                    

   ŽIVA VAGA

 

Bilo je to, godinama, jedno od najuredjenijih sela u zemlji. Znalo se „ko kosi, a ko vodu nosi“. O mešanju maltera i držanju viska da se i ne govori. Bilo je to selo radnih, dobrih i poštenih seljana, sve dok u njega nisu došli neki novi, ko zna kakvi ljudi. Preuzeše oni stočnu vagu na pijaci, preuzeše oni monopol nad trgovinom stokom, tako da je prilježnim seljanima ostalo samo da huču i da se žale na zlehudu sudbinu.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

PIŠE Goran Trifunović

 

U davna, pradavna vremena, moćnici su ubijali glasnike koji bi im donosili loše vesti. Da li smo opet u davnim, pradavnim vremenima, ili ljudska sujeta radi svoje, tek, autor ovih redova polako, ali, sigurno, postaje „persona non grata“ u svom selu. Da li je kriv ili nije, ima valjda ko da sudi. Ipak, čini se da poslednjih godina pogrešni sude. Ne znaju oni, naime, da rastumače „šta je pisac hteo da kaže“, preporučeno im je da čitaju neke druge redove, njima bliskije, slušaju tudja mišljenja i osudjuju autora bez direktnog upliva „u materiju“... Neko neiskusniji bi poklekao, pao, podlegao pritisku.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 6 od 22

 

 

 

 

 

 

Go to top