Kolumna

                       

 

foto:pixabay.com

PIŠE: Goran Trifunović

Kao i u svakoj velikoj i srećnoj porodici, glava porodice se morala znati. Tako i kod junaka naše priče. Ipak, kod njega se nije moglo ići tek tako, već samo kad vas on pozove, što nije bilo poželjno, ili kakvim problemom, što, takodje, nije bilo poželjno.

Skupi junak naše priče kuraž, pa zapuca kod glave velike i srećne porodice, jer mu se nakupilo problema u njegovoj, užoj porodici. Gužva on svoju šajkaču, ne skrivajući nervozu što mora Tati da se žali na svoju decu. Dao im je posao, činilo mu se da su postali svoji ljudi, sve je bilo kako treba, ali... Djavo nit' ore, nit' kopa.

Udje on u veliku sobu kod Tate, zateče ga kako sedi na svom krevetu, ispod kojeg se nalazio sanduk sa dukatima, novcima, tapijama i drugim porodičnim vrednostima, a za to vreme su mu dve najmladje snaje prale noge u velikom lavoru. Lavor je morao da bude veliki, jer je i glava porodice bila velika, pa, shodno tome i noge... „Šta je, šta si sad uradio? Šta 'oćeš? Para nema, niti ti za šta treba. Kakvu si sad brljotinu napravio? Opet ja treba da popravljam nešto što si ti zabrlj'o...“, poče glava odmah oštro. Po navici... „Nije, Oco, veruj mi, nisam ništa uradio.“, skrušeno će naš junak. „Pa što si onda doš'o? Znam ja kol'ko svi vi mene volite. Sutra ćete mi kolo na sa'rani igrati“. „Ma, deca, Oco. Znaš kako je... mlada, pa greše, pa sam doš'o da vidim kako da se ispomažemo“, i dalje gužva šajkaču naš junak.

„'Ajde, pričaj, koja deca, koji problemi. Brzo, znaš kol'ko vas ja imam u avliji, dok ja rešim sve vaše probleme, ne stižem ni da spavam“. „Pa, vidiš, ova ćerka, moja jedinica, mezimica, dali smo je da čuva decu u onoj domaćinskoj kući ispod nas, a ona nešto zabrljala, neće da kaže šta, pa ovi 'oće da je isteraju iz službe“. „Aha... Pa, dobro, videću ja to da uredim, nisu deca mnogo bitna, niti je to neko postavljenje. Videću ja sa njihovom tom kućom da ostane u službi, ali da više ne čuva decu. Neka radi nešto drugo po toj kući. Ima li još kakav problem?“, upita glava porodice zadovoljno, jer je jedan problem lako i brzo rešio.

„Pa, ima, Oco, eto, onaj moj mladji sin, što smo ga zaposlili kao bolničara, nešto je debelo upropastio, jer su mu već rekli da ne dolazi na posao, dok oni ne vide kako da ga otpuste. Kažu da je nešto mutio i sa parama, a i odnosi sa ljudima mu nisu baš najbolji“, skrušeno će otac svom Tati, iščekujući kaznu za sebe i decu. „Slušaj, da ti kažem nešto. Ako je mutio sa parama, ako je, to je u našoj tradiciji, ali, ako to u kuću nije donosio, onda i treba da ostane bez posla.

A, i ti, da ti kažem, misli malo o svojoj porodici, da ne bi'  dizgine tvoje kuće dao u ruke tvom najstarijem sinu, onom, visokom, znaš, onaj koji je išao od kuće, pa se vratio. E, vidiš, on to dobro radi. Uzima za sebe, ali daje i u kuću. Ko mu od ljudi ne valja, on ga otpiše i molim lepo. E, to je gazda za našu kuću. A, ti imaš sreću što smo jaki i moćni, pa niko ne sme ništa da nas pita o tim problemima, nego se u pola glasa šapuće po krajevima sokaka. A, dok je tako, i naš budjelar će biti pun“, reče glava porodice i kuće, potapša onaj svoj sanduk i mahnu rukom sinu da izadje iz sobe. Ovaj veseo, prošao bez kazne, sve se bije nogicama... Do sledećeg puta.

 

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

Piše: BOŠKO LOMOVIĆ

Kolumnisti se najčešće laćaju pera da bi kritikovali nekoga ili ukazivali na kakvu negativnu društvenu pojavu. Autorski tekst u kolumni (komentar, osvrt) može da bude, dakako, i afirmativan, to jest, da istakne aktere i pojave (događaje) koji su primeri za ugled, da pohvali. E, ovoga puta ću o nečemu takvom trošiti reči.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

foto:pixabay.com

PIŠE Goran Trifunović

Nedavno bombardovanje hemijskih postrojenja u Siriji izazvalo je oštre komentare u našoj javnosti, kao i podsećanje na period od pre 19 godina u Srbiji. Lavina kritika naše javnosti, praćena podrškom državnih medija (kao da ima drugih), sručila se na Amerikance, Britance, Nato, a nešto manje i na Francuze, koji su, jel' te, naši vekovni prijatelji, kao i Rusi, koji su nas odbranili... ček, ček... stani, stani... ma, bilo je toga. Opravdano, naravno, jer, niko ne može da bude nevin ako baca bombe. I Boško Buha je prikazan u pozitivnom kontekstu, ali, realno, ruke su mu bile krvave. O okolnostima se uvek može raspravljati...

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

                 

PIŠE Goran Trifunović 

 

Ranijih, normalnih godina, kada bi hteli da ismeju i loše govore o nekom svom zemljaku, Pranjanci bi pričali da je „njemu uvek preči onaj iz Gojne Gore ili Miokovaca, nego njegov prvi komšija“. Beše nekad, kada smo svi znali prave vrednosti, a većina ih se i pridržavala, ne zato što ih je volela, nego što je drugačiji oblik ponašanja bio sramotan. Sada? Svima je preči onaj neko sa strane, svima je bolji neko dalji nego rodjak, svi su iz daleka bolji nego onaj pred našim očima, ma o kome se radilo.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

foto:pixabay.com

     

            CVIJETA

 

Prva jutarnja kafa je uvek najiskrenija. Pogotovu ako je pijete kod kuće i to sa svojom boljom ili lepšom polovinom. Tu su uvek najčistije i najsredjenije misli, iz vaših usta izlazi ono što ste sanjali, pričate o idejama koje su vam se u rasvit motale po glavi... Tako i junak naše priče. Sedi kod kuće, pije kafu sa svojom suprugom, gleda na slike dece i unučića, a posebno na onu najveću, na kojoj je u, skoro, pa prirodnoj veličini, njegov zet, inače aktuelna vlast u srezu.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 7 od 26

 

 

 

 

 

 

Go to top