Kolumna

 

Piše BOŠKO LOMOVIĆ

Nemojmo se previše kidati zbog ugroženih ljudskih prava kriminalaca, ako već spavamo mirno kod ugroženog prava na rad, prava čoveka na doručak, ručak i večeru, prava svakog deteta na mleko i roditeljsku ljubav.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

Piše Goran Trifunović

Leto je period kada Pranjani imaju najviše stanovnika. Jednostavno, u odlasku i povratku sa nekih egzotičnih destinacija, nekadašnji naši zemljaci svrate da vide „da li je i dalje sve isto“, da se „slatko ismeju sa nama“, i podsete na „stare, dobre dane“. Tako je bilo i ovih dana, kada se u našem selu obeležavao Ivanjdan.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

Piše Goran Trifunović

              

Vajta je davno pevao o malom gradu u kom „se sve zna“. Pranjani su veliko selo, ali se, ipak, ili, baš zato, sve zna. Kad, gde, ko, kako, zašto... Idealno za novinare, jer uvek imate pet osnovnih pravila za pravu vest. E, kako je narodu... Ali, taj narod je, upravo, i zaslužan za sve napred izrečeno. Naime, sve se kod nas zna- i ko ima koliko para u kući, i ko je „uleteo u keš“, i koga je ostavila žena, ali i ko je isteran iz kuće, i ko je kriv za sve to. Zna se kakva su deca po školama u Čačku i Milanovcu, brucoši ne mogu da spavaju pred ispitni rok, jer ne znaju šta će selo da im kaže ako padnu neki ispit. Ali, brucoši su, upravo zato, brucoši, što su neiskusni.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

Piše GORAN TRIFUNOVIĆ                

 

U jednom selu, ko zna gde, u dalekoj zemlji, ko zna kojoj, živeo je vladar sa svojim podanicima. Živeo je srećno i zadovoljno sa svojim najbližim podanicima, a one ostale je uporno ubedjivao da su i oni srećni i zadovoljni, da su bogati, da su zaposleni, da će svakim novim danom, dok on vlada njima, njima biti sve bolje i bolje. I nije nestajalo ideja nikako. Svaki dan je smišljao sve novije i, po njega, bolje. Narod je mislio da „nema dalje“, ali, on im je tvrdoglavo pokazivao da uvek „ima dalje“. I stalno im je objašnjavao da oni žive tako kako žive zato što se on žrtvuje za njih, zato što njega napadaju, e da bi u tom slučaju narod poštedeli.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

S obzirom na to da se iste greške uporno i dugo ponavljaju, pitanje je da li televizijski lektori ažurno obavljaju svoj posao

 

Piše BOŠKO LOMOVIĆ

 

Tekst dramaturga Zorice Simović „Tako da, ovaj...“, objavljen u „Politici“ (20. jun), ne bi smeo da ostavi ravnodušnim poslenike na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Upravo je onako kako je napisala: sve više reči, a sve manje smisla. Njenim zapažanjima se nema šta oduzeti, ali se može još, brojnim primerima, štošta dodati. Pogotovu kad je reč o naglašavanju (akcentovanju) reči. Akcenat je velika „falinka“ televizijskih voditelja, reportera, rečju – novinara, pa i na svim programima RTS-a. Gledaoce iz krajeva u kojima se dobro razlikuju sva četiri akcenta i neakcentovane dužine njihov govor ili baš iznenađuje i ljuti ili izaziva (pod)smeh.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 7 od 39

 

 

 

 

 

 

 

Go to top