Kolumna

PIŠE Goran Trifunović

 

         Kada vam se poslednji put dogodilo da vas neko pita kako ste, a zatim, učtivo i kako red nalaže sačeka odgovor? Ko zna kad. Možda ni tad. U poslednje vreme sve je prisutnija pojava da vam sagovornici uskaču u reč u pola rečenice, nastavljajući ili započinjući neku svoju novu priču koja nema nikakve veze sa predjašnjom.  

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

PIŠE Goran Trifunović



Ne znam da li je nekada na selu bilo toliko idilično (bolje je svakako bilo), ili su Obren Pjevović i Dobrica Erić imali neko drugo vidjenje sela ili su za sve krivi ravnica Mrčajevaca i pitomina Gruže u odnosu na ova naša brda, ali, nikako nisam uspeo da u Pranjanima vidim „besnog vranca“ kojem je „mokra griva dok luduje ispod šljiva“, kao ni „pokraj reke sve dvoje i dvoje“.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

PIŠE Goran Trifunović 


Proteklog vikenda održani su izbori u pranjanskoj Mesnoj zajednici, ali, duhovi se još ne smiruju. Pitaju se, ljudi, izmedju ostalog, zašto je bilo „samo“ 12 kandidata ako se tražilo devet. Ko je čiji kandidat? Ko je čiji čovek? Dešavalo se, čak, da na licu mesta ljudi pitaju kandidate „iz koje su stranke“. Dešavalo se, čak, da se gleda ko će prvi da podigne ruku, e, da bi se dalje „delalo“.

Ali, ruku na srce, bilo je i situacija kada su pojedini birači glasali samo za jednog kandidata i odlazili iz sale, ali, bilo je situacija i kada su kandidati glasali samo za sebe (pa ko će da te ceni?). Takodje, pitaju se ljudi i „zašto je promenjena strategija, pa se nije opet tajno glasalo za predsednika, pa on birao svoje ljude“. Ti isti „ljudi“ su se se pitali i kada je bio taj sistem glasanja, zašto je to tako, a ne ovako, pa, ipak, možda i ne bi trebalo da im se pridaje tolika bitnost.

Bilo je pritužbi i na pojavu opštinskih službenika, jer, „ šta njih briga koga mi biramo“. A, pristupni fondovi? Ipak, treba znati onu narodnu da „ko gubi ima pravo da se ljuti“, a priča govori i da je jedan Pranjanac, na početku svoje druge dekade života, imao lepu fudbalsku loptu, pa, ako mu ne dozvoljavaju igru, on je obavezno loptu uzimao pod mišku i odlazio kući.

Izbori su, pak, izazvali toliko „talasanja“ da je to ravno „cunamiju“. „Što je onaj dobio više glasova od onog?“, „Kako je onaj dobio manje gasova od onog?“, „Jel' sramota za selo da onaj dobije onoliko malo glasova?“... Da li se iko seća kako je Šešelj pobedio Pekića na izborima za poslanika u Skupštini? Zna li, konačno, iko ko je Pekić? Za Šešelja deca pretpostavljaju da je gojazni rijaliti igrač sa ružičaste i srećne televizije. Tako i u Pranjanima. Ili, možda nije...

Ko gubi ima pravo da se ljuti, a oni što su izgubili, ljute se tako što obezvredjuju rezultate izbora. Govori se, takodje, da su izbori „odradjeni“ politički, jer svi su izglasani sa jedne liste, kažu, a sa druge niko nije ni imao šansu. Kaže se takodje, da se znalo ko će i da dodje na zbor, a da „oni drugi“ nisu ni hteli da učestvuju u svemu tome.

Malo ko, ipak, hoće da kaže da je situacija takva da neko hoće da se uhvati u koštac sa mnogim problemima u Pranjanima. Malo ko hoće da reši problem pranjanske Apoteke, struje, vode, kanalizacije, asfaltiranja i nasipanja puteva. Malo ko hoće da kaže da je predsednikovanje Pranjanima lepo, ali teško. Malo ko hoće da kaže da sve napred navedeno najmanje zavisi od Pranjana, već od gornjomilanovačke kase. Malo ko hoće da kaže da bi naš Predsednik trebalo da ima jak želudac i meku kičmu, e da bi sve izdržao. Malo ko hoće da kaže i da bi oni što su hteli da budu izabrani, a nisu, hteli, u stvari, da budu opozicija radi opozicije, i ništa drugo. Ipak, narod je hteo drugačije. Svidjalo se to nekome, ili ne, tek „Vox populi“ je tako hteo. Uostalom, ima lošijih rezultata nekih drugih izbora. Recimo, Generalna skupština Ujedinjenih nacija...

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 


PIŠE Goran Trifunović

 

Danas su održani izbori u Mesnoj zajednici Pranjani. „Big dil“, što bi rekli Ameri. Možda, da Pranjani nisu, posle nove brusničke čaršije, najznačajnije naseljeno mesto u opštini. Da li su Pranjani test, proba, lakmus... Ko bi ga znao? Tek, u Pranjanima se ništa značajnije nije dogodilo u odnosu na prethodni savet. Stari predsednik (čestitamo), velika većina savetnika i dobar odziv, a to je za ovako veliko selo i ponajteže. Zaslužuju svi prisutni pohvale, pre svega za strpljenje, jer je trebalo iščekati svo ono upisivanje sa ličnim kartama i brojanje glasova.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

        

 

PIŠE Goran Trifunović

 

 

Koliko puta vam se desilo, pogotovu vama starijima, da kažete - „Oni su prava porodica intelektualaca“. U poslednje vreme? Teško. Ne zbog vas. Postalo je, naime, uvreženo mišljenje da je intelektualac svako ko ima „ćagu“ o završenom kakvom fakultetu- državnom u Prištini, Kragujevcu, Jagodini, raznim trendovima, junajtedima i ostalim internet čudima. Da li je baš tako? Hm... Nekada su državne firme isključivo tražile diplomce sa beogradskog Univerziteta, dok su se kao drugopozivci osećali ovi sa „perifernih“ fakulteta, pa su se, shodno tome, morali zadovoljavati poslom u nekim manjim, platežno slabijim, i za napredovanje u karijeri nezahvalnijim firmama.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 7 od 45

 

 

 

 

 

 

Go to top