Kolumna

         

 

foto:pixabay.com

 

PIŠE Goran Trifunović

 

Nekada davno, u jednom selu, jedna porodica je bila zadužena za dobošarski posao. Bio je to cenjen i znajačajan posao i za same meštane, jer nisu imali druge mogućnosti da čuju šta se radi na drugom kraju sela. Ipak, posao nije bio bog zna šta plaćen, pa je, ponajviše, taj detalj uticao na zahtev starijeg brata dobošara da se odvoji od mladjeg brata iste profesije.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

PIŠE Goran Trifunović

 

 

Protekle nedelje pranjanski kraj pogodilo je, kako kažu, „nezapamćeno nevreme“. Ovo „nezapamćeno“ može dobro da dodje samo za izveštaje koji se šalju u Beograd, e da bi se u opštinsku kasu slilo ili više novca, ili da bi se opravdale neke neodradjene stvari. Konkretno, potpisnik ovih redova, pošto ne radi sa opasnim i oštrim mašinama, te ima sve prste na rukama, može sve da ih upotrebi i da mu ih ponestane kada nabraja veće nepogode u Pranjanima i okolini.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

   

    foto:pixabay.com

 

PIŠE Goran Trifunović

 

Da li meštani gornjomilanovačke opštine treba da budu zahvalni što je opštinska televizija ugašena, pa nema više prenosa sednica lokalnog parlamenta? Sudeći po našim odbornicima, ali i po čačanskom parlamentu, gde sednice do duboko u noć, traju i po dve sedmice, trebalo bi. Naime, opšte je poznato da političari jedno pričaju kada su kamere uključene, a sasvim drugo kada se svetlo na „OFF- ON“ isključi. Takodje, i trajanje priče je savim drugačije.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

foto:pixabay.com

 

PIŠE Goran Trifunović

 

Nekada se u domaćinstvima gazda, staraoc ili kako ga god zvali, menjao samo da bi kuća napredovala, odnosno, ako je dotadašnji onemoćao, prokockao imetak, ili je zbog svog lošeg vodjenja kuće doveo gazdinstvo do bankrotstva. Medjutim, ta praksa se, bar u Srbiji, promenila tokom vladavine komunista.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

PIŠE Goran Trifunović

 

U svakom žitu oduvek je imalo kukolja, pa je, tako, i ovo naše pranjansko, bilo da smo ga sami uzgajali, ili uvezli sa tudjih njiva, podložno istom problemu. Ipak, poslednjih godina, kukolj osvaja žito i postaje gazda u ambaru. Posebno je zanimljivo da ga je na rast i osvajanje i kvar žita, najviše pospešila pojava pluralizma koja se, eto, pre tri decenije, pojavila čak i u našem selu. Od tada se taj kukolj u ljudskom obliku toliko okuražio i toliko uzeo maha, da je pošten narod počeo da brani žitu da dolazi u dodir sa ovom pošasti.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 8 od 17

 

 

 

 

 

Go to top