Kolumna

 

PIŠE Goran Trifunović

 

U svakom žitu oduvek je imalo kukolja, pa je, tako, i ovo naše pranjansko, bilo da smo ga sami uzgajali, ili uvezli sa tudjih njiva, podložno istom problemu. Ipak, poslednjih godina, kukolj osvaja žito i postaje gazda u ambaru. Posebno je zanimljivo da ga je na rast i osvajanje i kvar žita, najviše pospešila pojava pluralizma koja se, eto, pre tri decenije, pojavila čak i u našem selu. Od tada se taj kukolj u ljudskom obliku toliko okuražio i toliko uzeo maha, da je pošten narod počeo da brani žitu da dolazi u dodir sa ovom pošasti.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

    

  foto:gminfo.rs

PIŠE Goran Trifunović 

 

 U oktobru ćemo proslaviti punoletstvo petooktobarskim protestima, pa nam je, izgleda, kao poklon došao ovaj, najnoviji protest, koji je, čini se, ujedinio Srbiju kao nijedan od početka drugog milenijuma. I džaba je glasnogovornicima iz vrha vlasti da pričaju kako su protesti organizovani od strane opozicije, Soroša, ovoga ili onoga. Čista demagogija i klasičan populizam.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

foto:pixabay.com


PIŠE Goran Trifunović 


U uvek popularnom stripu „Alan Ford“ postoji jedan lik, (anti)heroj, „Superhik“, koji, prema piscima, otima od siromašnih da bi davao bogatima. Da li se neko iz vrha naše države setio davno pročitanih redova i iscrtanih slika, pa se, trenutno, pridržavaju toga kao pijan plota? Ko zna o čemu se radi, ali, da je tako, tako je.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

   

foto:pixabay.com

           

 PIŠE Goran Trifunović

Sredinom četvrte decenije prošlog veka, u jednom našem selu je službovao pop, koji je bio dosta stariji od svoje popadije. Popadija je sve svoje dužnosti obavljala valjano, ali, jedno je duhovnost, a telo, opet, sa svoje strane, traži svoje. Družila se ona, tako, sa parohijanima i kada pop nije bio tu, u vreme ne baš uobičajeno za druženje sa popadijom, a ni mesta nisu bila baš prikladna. Da li je pop znao, slutio, čuo, video... Ko bi ga znao. On se nije odavao ni rečju ni gestom. Jednog dana, on je za svoga slugu, klisara, crkvenjaka, kako god ga zvali, uzeo jednog mladog momka iz sela. Momak, mlad, tek počeo da koristi brijač, lep, visok, crn, pa, eto iznenadjenja, ni popadija nije imala ništa protiv. Momak je bio, izmedju ostalog, zadužen i za prevoz popa čezom, ali i popadije, gde joj želje i potrebe nalažu.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

 

           

 PIŠE Goran Trifunović

U knjizi Milenka S. Filipovića o naseljima i poreklu stanovništa takovskog sreza, navodi se i podatak da su tri porodice, koje, na svu sreću, još uvek postoje u Pranjanima, došle iz jednog kraja, koji je, očigledno, bio, po nečemu nešto drugačiji, čim se to napominje. Ne kažemo da su oni tada, u 19. veku bili diskrimisani, ili nešto gore, ali, ipak, znao se red, pa je svakome moglo da se kaže u oči ko je, šta je, i gde mu je mesto. I, da se ne lažemo, znao se red. Šta je išlo popu, a šta bobu.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 2 od 26

 

 

 

 

 

 

Go to top