Kolumna

foto:pixabay.com

PIŠE Goran Trifunović

Nedavno bombardovanje hemijskih postrojenja u Siriji izazvalo je oštre komentare u našoj javnosti, kao i podsećanje na period od pre 19 godina u Srbiji. Lavina kritika naše javnosti, praćena podrškom državnih medija (kao da ima drugih), sručila se na Amerikance, Britance, Nato, a nešto manje i na Francuze, koji su, jel' te, naši vekovni prijatelji, kao i Rusi, koji su nas odbranili... ček, ček... stani, stani... ma, bilo je toga. Opravdano, naravno, jer, niko ne može da bude nevin ako baca bombe. I Boško Buha je prikazan u pozitivnom kontekstu, ali, realno, ruke su mu bile krvave. O okolnostima se uvek može raspravljati...

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

                 

PIŠE Goran Trifunović 

 

Ranijih, normalnih godina, kada bi hteli da ismeju i loše govore o nekom svom zemljaku, Pranjanci bi pričali da je „njemu uvek preči onaj iz Gojne Gore ili Miokovaca, nego njegov prvi komšija“. Beše nekad, kada smo svi znali prave vrednosti, a većina ih se i pridržavala, ne zato što ih je volela, nego što je drugačiji oblik ponašanja bio sramotan. Sada? Svima je preči onaj neko sa strane, svima je bolji neko dalji nego rodjak, svi su iz daleka bolji nego onaj pred našim očima, ma o kome se radilo.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

foto:pixabay.com

     

            CVIJETA

 

Prva jutarnja kafa je uvek najiskrenija. Pogotovu ako je pijete kod kuće i to sa svojom boljom ili lepšom polovinom. Tu su uvek najčistije i najsredjenije misli, iz vaših usta izlazi ono što ste sanjali, pričate o idejama koje su vam se u rasvit motale po glavi... Tako i junak naše priče. Sedi kod kuće, pije kafu sa svojom suprugom, gleda na slike dece i unučića, a posebno na onu najveću, na kojoj je u, skoro, pa prirodnoj veličini, njegov zet, inače aktuelna vlast u srezu.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

foto:pixabay.com

PEPIKA

 

Bludni sin domaćinskog oca ponovo je došao kući kasno. Pardon, rano. Ponovo se osećao na razuzdane žene, vino i miris roštilja. Ponovo se na kauč u dnevnoj sobi bacio u odelu i sa sve cipelama. Kada je majka ustala, pokrila ga je, a otac je prvo otišao da vidi u kakvom su stanju kola. „Dobro je“, pomislio je, „bar su kola ovoga puta čitava“. On i supruga su pili prvu jutarnju kafu, sve sa pogledom na pijanog sina koji je neumitno trošio bogatstvo i ugled svoje porodice. Za ovo prvo je trebalo mnogo vremena da se potroši, ali, ugled se krnjio kao busika u kišnim danima.

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter

foto:pixabay.com

PIŠE Miloš Mijatović

Hoće li vrli državni i gradski oci, parlamentarci, humane udruge, rasplodni supruzi i žene im u šestom stanju, šešelji, dveri, vulini, materinski odredi i ordeni, patriotski mediji i jalovi crkveni prvaci, prestati već jednom da lobiraju sitnom lovom? Kakav je to način? Hoće li nam skinuti s reproduktivnog organa njihove okrugle stolove, peticije, tribine, poslanice i inicijative da po ko zna koji put ozakone bedu preko svoje podvodačke opsesije trećim detetom?
- Mama, da li je mene donela roda?
- Nije, srećo, roda je donela batu i seku, tebe je donela subvencija.
- Je l‘ nam to tetka?
- Nije, zlato. To je ono kad mami daju pare za hopa cupa. Ne znaš ti još.
- Znam, znam, kao u Amsterdamu.
Kad će prestati poslovično da guraju prst u oko našem egzistencijalnom sunovratu kojekakvim jednokratnim, trokratnim pomoćima, olakšicama, socijalnim bdenijima i podsticajima začeću? Gde živite! Odavno nama nisu potrebni najveći podsticaji za treće, nego za prvo, jadno malo subvencionisano dete. Ako neko uopšte posle svega bude imao želudac i toliko da prihvati.

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Strana 2 od 45

 

 

 

 

 

 

Go to top