Miketić: Treba nam istinska promena celog eksploatatorskog sistema, a ne puka smena vlasti

Miketić: Treba nam istinska promena celog eksploatatorskog sistema, a ne puka smena vlasti foto: B. Miketić

Stomatolog i pisac, Đorđe Miketić, poreklom Milanovčanin, poručio je na subotnjem protestu u Gornjem Milanovcu da "ne možemo samo jedne gospodare menjati drugim, možda manje bahatim i to smatrati uspehom... Treba nam istinska promena celog eksploatatorskog sistema, a ne puka smena vlasti."

Prenosimo integralno govor Đorđa Miketića na protestu "1 od 5 miliona" u Gornjem Milanovcu.

 

Odlazak iz zemlje   

 

Dobro veče.

Vidi, moj Milanovac, što je lep!                                 A, nekako, opet nas fali mnogo...

 

Nekada je ovaj grad imao više zaposlenih u fabrikama i preduzećima nego broja stanovnika, Dečje Novine pamte svi moji vršnjaci širom Jugoslavije, kao i krem blok uostalom. Igrališta su bila puna dece, Milano je imao snažnu kulturnu scenu, opremljenu bolnicu, nasmejane ljude, vrata stanova se nisu zaključavala, a ulice i parkovi bili sređeni. Danas se vozimo po mesečevim kraterima, nasilje i agresija svuda oko nas, zagašene fabrike, samohrane majke otpuštaju bez obrazloženja iako odlično rade svoj posao.

A to je slika i cele ove, još uvek, lepe zemlje.

Po podacima Direkcije za evropske integracije, Srbiju je u proteklih 6 godina, napustilo  590.000 ljudi. Dvadeset Gornjih Milanovaca... Zamislite to! Šesto hiljada, naših vrednih, potentnih, školovanih kadrova željnih rada i slobode, prepustili smo drugima, samo zato što su se oni izborili za pravi sistem vrednosti.

A najtužnije je da ne idu više samo mladi!

Jer inžinjer koji je napravio Galaksiju, jugoslovenski kompjuter kompetentan sa tada najboljim računarima sveta, emigrirao je u Ameriku pre neki dan, sa svojih 65 godina. I to ne zbog para već zbog dostojanstva. Ne zbog besnog automobila ili pukog komfora već samo zbog mogućnost da svojim životom upravlja. Da živi dostojanstveno, a ne kao ucenjeni rob u zemlji koja uništava svaku svoju šansu i proteruje najbolje ljude.

Izvrnute vrednosti, samovolja vlasti, ekspolatacija radnika uz gušenje kritičke misli nije odlika samo ove vlasti. Jer svaka vlast teži da građane tretira kao podanike, a institucije, (uvek u dosluhu sa krupnim kapitalom i šačicom najmoćnijih) pretvori u svoje poslušne robove. 

Zato nije dovoljna puka smena vlasti. Ne možemo samo jedne gospodare menjati drugim, možda manje bahatim i to smatrati uspehom... Treba nam istinska promena celog eksploatatorskog sistema, a ne puka smena vlasti.

Zato, moramo da delujemo stalno. Da se uključimo Svi. Na svim nivoima. Nije dovoljno da šetamo i zviždimo jednom u 20 godina, jer smo isto ovako onomad pištali po gradovima i rušili istu ovu kliku, a neki od nas bili i hapšeni... Već moramo da konačno naučimo onu lekciju da pobedimo i u miru. A to je težak posao. Zahteva strpljenje, upornost ali pre svega solidarnost! Da naučimo da branimo jedne druge uprkos razlikama.

Da skačemo za svakoga, nebitno šta o tom nekom mislimo, kad vidimo da su mu prava ugrožena. Da skačemo u odbranu zakona, nebitno koliko mislimo da su moćni i osioni. Jednostavno da naučimo da smo MI ti koji kontrolišu sistem i institucije, jer pukom promenom vlasti neće se promeniti ovaj sistem porobljavanja.

Ovo je naravno globalni problem, kao što vidimo, sve su veće nejednakosti na celoj planeti, ovo je rak rana civilizacije. Samo smo ga mi metastazirali do neizdržive granice bola i uništenja.

Stoga, mislim da prvo moramo da razbijemo tu prevaru: da je APOLITIČNOST nešto dobro.

Uče nas da je apolitičnost vrlina!!! NIJE! 

Apolitičnost nije ništa uzvišeno. Zaista nije! Naprotiv! to je varka! Vrhunska podvala!

Apolitičnost je kad neko tuče ženu na ulici ili u stanu pored, a ti ne uradiš ništa. Kada je dete bolesno, a ti samo sažaljivo cokneš i nastaviš svojim putem. Kada te država vara, smanjuje penzije i plate, a ti opet samo slegneš ramenima kao kakav rob. Kada mahinacijama i lažnim ugovorima iseljavaju siromašnu porodicu iz tvoje ulice, a ti srećan što nisi ti. Kada tajkunov sin pregazi dete na pešačkom, a ti nastaviš da gledaš njegov kanal i glasas ko će da ostane u nekom rijaliti svinjcu. Kada novinare šikaniraju, batinaju i pale im kuće, a ti misliš, šta li mu je to trebalo da ih izaziva...  Ta apolitičnost je upravo to što nam je obezbedilo da danas najgori vladaju, a najbolji idu iz zemlje ili se pak ovde gase pod teretom besmisla. 

Baš to nečinjenje, i to gađenje pristojnih ljudi od političkog delovanja, je najveća zamka na koju smo naseli! 

JER, ako su ti skupe komunalije, ako bi da čuješ pametnu emisiju na nacionalnoj frekvenci, ako želiš da odeš u sud po pravdu ili da kupuješ kvalitetnu robu po realnoj ceni ili ako te, jednostavno, samo nervira neuki selektor fudbalske reprezentacije,... onda si brate političan.

Zato prvo, što moramo da uradimo, je da demistifikujemo apolitičnost, odbacimo tu zamku i onda, svi zajedno, upristojimo politiku! 

Jer ako  politiku prepustimo gramzivcima i huljama,  jer je pristojnim ljudima to bljak, onda nemamo pravo da se žalimo na to kako nam izgledaju institucije, država, gradovi, firme, škole, bolnice.

Ako se kvalitetni pojedinci klone da preuzmu odgovornost, i okreću glavu, imaćemo doktora smrt koji odlučuje o zdravlju građana, ili dezertera na mestu prvog vojnika, ili traktoristu koji brunda po skupštini, keramičara da brine o bezbednosti države, a ne kupatila, plagijatora koji brine o republičkoj kasi, učitelja privatne škole koji deli univerzitetske profesore na bitne i nebitne... i tako dalje. Sve to znate..

Ali oni su samo slika i prilika našeg nečinjenja, a ne kakvi maheri koji su nas nekom veštinom pobedili.

 Široki front:

Promene neće i ne može doneti jedan čovek. Nikav bezgrešni mesija se neće pojaviti, niti možemo očekivati ponovni silazak božjeg-sina, ma kave oreole i krila im marketing stručnjaci crtali nad glavama.  To ćemo, konačno, ili obezbediti svi mi zajedno, ili ćemo svi zajedno nestati.  Ja glasam za ovu prvu opciju..

Nisam ja protiv političkih partija, ima tu dobrih ljudi i ideja, ali pre svega i više od svega, danas nam trebaju nezavisni ljudi koji kritički misle, koji se bore kroz svoja preduzeća, organizacije, kroz institucije na nivou države, grada ili ulice... To je pravi poligon pobune, jer još uvek ima divnih i kvalitetnih ljudi. Još uvek imamo doktore koji leče sve pacijente podjednako, policajce koji hapse kriminalce, makar im bili i šefovi, tužioce koji poštuju zakon bez sufliranja, hrabre zviždače koji prijavljuju korupciju, mlade istraživače koji izgaraju, iako žive u podstanarskim sobama..

ZATO moramo da probudimo svakog ko ima želju - da se vrednuje rad, a ne podvala, da svi dobiju podjednake šanse za uspeh, da se nagrađuje izuzetnost, a sankcioniše lopovluk.

Da ohrabrimo sve koji misle drugačije ali se plaše da izgovore to, i moramo ih zaštiti od ucena i pretnji.  Moramo da napravimo taj široki front solidarnosti i pobune, koji se neće ugasiti nakon nekih izbora i puke zamene garniture.

Ideja je da svi uvežemo, i ljudi i organizacije, onako horizontalno, rizomski, naprimer kao bostan, te da, svi oni, privremeni gospodari, ako bi se ikada ponovo drznuli da koriste moć institucija protiv svojih građana, na kraju sami i oberu bostan!

I tek tada će konačno, pamet pobediti glupost, a razgovor nadjačati nasilje, tada će moralni kažnjavati prevarante, jaki će štiti slabe i ugrožene, tada ćemo se takmičiti idejama, a ne dodvoravanjem, život će se rugati neživotu, prijateljstvo podvali, a smeh i radost zameniti mrzovolju i apatiju. 

Zato moramo HRABRO i istrajno. Treba nam malo vere i jedno dobro, mangupsko (što bi rekao onaj džingl pokojne 92jke) jedno dobro prolećno určenje, od glagola určiti.

Jer FEBRUAR je i sve je muljavo. Zato hajde da rastopimo ovaj sneg, ovaj mraz oko srca i napravimo jedno veselo proleće. Kao u onom crtanom fimu, da iz rudnika napumpamo boje.

I u Leskovcu, Čačku, Subotici, Somboru, Užicu, Pazovi, Kragujevcu, Kraljevu, što da ne – i u Jagodini, Novom Pazaru, Loznici, Trsteniku, Sremskoj Mitrovici, Kosovskoj Mitrovici, Majdanpeku, Vranju, Smederevu, Požarevcu, Sjenici, Kikindi, Bajonoj Bašti, Zrenjaninu, Boru... I konačno, jedno veliko lepo proleće da osvane i u Beogradu.

A biće ovo super proleće. Živeo rad i živela sloboda

 

 

 

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(23 glasova)
Go to top