Kritika - Dragi Ivić, producent: Profesionalac POŠTENO POZORIŠTE

Kritika - Dragi Ivić, producent: Profesionalac POŠTENO POZORIŠTE foto: Milanovačko pozorište

Profesor Dragi Ivić, producent scenskih delatnosti, publicista, književni i pozorišni kritičar i počasni član Urban Book Circle® („Urbanog književnog kluba“) ovako je napisao o predstavi „Profesionalac“, izvedenoj 19. novembra 2018. godine na Novoj sceni „Zvezdara teatra“ u Beogradu.

POŠTENO POZORIŠTE

Najteže mi je da pišem o dobrim predstavama. Nagomilaju se utisci pa je teško i započeti, a da to ne bude ''od Kulina bana''; bilo kako bilo, ovaj prikaz predstave ''Profesionalac'', Milanovačkog pozorišta, zaslužuje uvod koji će objasniti mnogo toga što je manje vidljivo u uspešnoj predstavi.

Esnafska pravila kritičara oduvek su pokazivala i dokazivala da mane u jednoj predstavi vide, manje-više, svi; a videti vrline, pogotovo one koje umeju same da se sakriju, nije svakome suđeno. To je posao koji se ne obavlja na prvi pogled, u euforiji završnog aplauza ili u blještavilu subjektivnog pogleda. Stoga sam sačekao da ti, varljivi, utisci slegnu kako bih mogao da, koliko-toliko, objektivno napišem poneku rečenicu.

foto:Milanovačko pozorište

Pozorište je tokom svog nastajanja formiralo svoju estetiku, žanrove, vrste i podvrste. Tako danas znamo za pozorište senki, ali i za pučko, političko, surovo, fizičko, avangardno, siromašno (sirotinjsko), crno, koreodramsko, moderno, postmoderno, antipozorište (!) itd, itd. Podele se mogu dalje tvoriti i u sklopu tih pravaca, no ja ću se opredeliti za jedan pravac koji mnogi podrazumevaju, ali ga ne komentarišu, a to je - pošteno pozorište. Bez kalkulacija, igre ''na publiku'', patetike, šmire, žovijalnosti ... Pri tom mislim da i svaki od ovih pravaca (nabrojanih i nenabrojanih) treba , pre svega, da se ponaša i deluje pošteno.

Prvi put otkako se Bata preselio bogovima (kako su to Rimljani umeli lepo da kažu), na maloj sceni teatra ''Zvezdara'' odigran je ponovo ''Profesionalac'' i to u izvođenju jednog amaterskog pozorišta. Šta ih je to ohrabrilo da dođu, žargonski rečeno, mečki na rupu, da pred piscem teksta pokažu kako oni čitaju i doživljavaju ovaj tekst? Pre i posle svega - pozorištna čestitost, iskonsko poštenje u pristupu tekstu i njegovoj inscenaciji. Bez šmire, patetike, igranja ''na publiku'', glorifikovanja i mitologizacije, svesni da će biti obasuti poređenjima i svime što ona za sobom nose i vuku. Ako pođemo od toga da je pošten pristup pozorištu nešto što se podrazumeva (ali ne i koristi uvek u tom smislu), ostaje da se popuni taj preteći raspon nazvan ''pre i posle toga''.

Te večeri predstavilo nam se jedno hrabro i u svojoj skromnosti dostojanstveno pozorište, koje je za samo deceniju i po stvorilo ime i prezime na bogatoj pozorišnoj sceni naše zemlje. Radeći u neverovatnim uslovima nekadašnje kotlarnice, oni su, svesni svojih moći i talenata, krupnim koracima krenuli ka izazovu dokazivanja na umetničkom prostoru koji, osim što je prirodno surov, ume da bude i vrlo nepravedan i to izdašno. Reditelj se upravo koristio izdašnošću kada je krenuo u ovaj izazov: uz sebe je imao ansambl u kome se talenat preliva, svedenost koja zna gde da se zaustavi i sceničnost koja je uvek korak ispred gledaočeve mašte.

foto:Milanovačko pozorište

Na skromnoj, ali funkcionalnoj sceni, reditelj (koji je sebi, naravno, otežao posao i time što je glumio u predstavi ( ili je proces otežavanja bio obrnut ?) postavio je logičan mizanscen bez teatralnog korišćenja dijagonala , odnosno poprečnih kretnji. Ormar pun knjiga vešto je iskorišćen od strane Luke za popunjavanje rutinskih mesta u dijalogu. Naravno da to ni izbliza nije bio kabinet kakav bi priličio direktoru i gloduru, ali ne zaboravimo da je sav ovaj dramski koloplet mogao da se odigra i u siromašnijim i jevtinijim uslovima nego što smo to (sećajući se filma) očekivali. Temeljnost i sistematičnost profesionalaca DB (OZNE, UDBE) bila je jednako efikasna i pedantna u svakoj sredini.

Naravno, neću prepričavati radnju ne zato što je svi znamo, već stoga što hoću da ostavim čitaocu (gledaocu) pravo da je na svoj način doživi. Reditelj Branko Knežević uspeo je u, po pravilu, teškoj misiji - da glumca Branka Kneževića natera da ne misli o predstavi, već o svom liku i o tome kako da u elipsoidno zaokruženom liku ostavi mali otvor (otvore) za dopisivanja i domišljanja gledalaca. Aplauz na otvorenoj sceni doživeo je potpuno zasluženo jer je uspeo da izbegne upravo ono čemu glumci, često, teže - patetiku i preglumljavanje. Od jednog isečka dijaloga (a cela predstava je, videli smo, jedan vanserijski, pun iznenađenja, dijalog) uspeo je da napravi monolog i sve u sali natera da se zapitaju kako bi se oni poneli (ili - kako su se poneli) u takvoj situaciji. Deo početne nervoze, manifestovane kroz nešto brže dijaloge, vrlo iskusno je savladao i krenuo u susret partneru i radnji u čije ime se usudio da izađe na scenu. Svoj lik okarakterisao je inteligentno, a poentirao je bez žurbe i žudnje za aplauzom.

Na drugom kraju dijaloga nalazio se provereni, nagrađivani i iskusni Predrag Lošić koji je, posle Čehovljevih jednočinki, gotovo namerno otišao u senku drugih glumaca u ansamblu, često odano sparingujući (izvinite na sportskom izrazu) kolegama. Reditelj je uspeo da ga natera da se ispravi i uspravi, zadajući mu izuzetno težak glumački zadatak - da iz potpunog kontrasta i različitosti karaktera i bića u odnosu na Luku, do kraja predstave stigne do te zlatne elipse koja pokazuje da ljudi često, imaju mnogo više zajedničkih osobine nego što to njima na prvi pogled izgleda.

Njegova tačka bez povratka bio je monolog s majčinim pismom. Mnogi glumci bi, smesta, od toga napravili paradu šmire srljajući podmuklo prema publici, ali ne i Lošić; on je pametno, precizno i strpljivo izneo taj monolog kome je najveća nagrada bila suprotna od aplauza - tišina i zamišljenost. Iz istih onih razloga zbog kojih je Branko dobio aplauz za monolog o sinu, Lošić je zaslužio i osvojio zanemelost koju je reditelj iskusno i lako dalje pretvorio u poentiranje o kakvom mnogi sanjaju.

foto: Milanovačko pozorište

Sekretarica, Lliljana Miketić, skrivene senzualnosti, rediteljski odbranjenu od šablona da na tom mestu treba da budu šmizle u mini-suknji i udvoričke glupače, umela je da za svoju pojavu izbori upravo i takvu reakciju publike: mi, ustvari, ne znamo kakav je stvarni odnos (elegantno skriven iza persiranja) između nje i šefa, ali slutimo da je ona vrat koji okreće tu glavu...bar ponekad.

Aleksandar Avramović, koga pamtimo po temeljnim i slikovitim kreacijama, propustio je, u nervozi i brzini, sjajnu šansu da iznijansira (u kratkom pojavljivanju) lik profesionalnog saradnika Službe. Takvi tipusi sada se zovu uzbunjivači, ali narodni izrazi kao što su cinakroš, drukara, taster, pevač, itd, mnogo bolje govore o njima. Avramović je protrčao kroz scenu, bez obzira što mu je Luka profesionalno ostavio mogućnost da se ne demaskira tako lako.

Ako je za utehu, ovo nije greška koja se ne može ispraviti.

foto: Milanovačko pozorište

U velikom naporu da sve stavi na svoje mesto u ovoj, možda najpopularnijoj minijaturi (medaljonu) naše dramske književnosti, reditelj nije stigao da se posveti nekim detaljima.

Izdvojiću one koje nije teško izbrusiti, uz sav rizik da upadnem u zamku objašnjavanja posla kojim se ne bavim. Kod one lepe aoscijativne igre s baterijskom lampom (koja je trebalo da simulira isledničku svetiljku), izostalo je opravdanje za pojavu mraka.

Muzika i galama iz susedne prostorije nije imala svoju zvučnu kulisu kakva bi morala da bude jer je bila nenadana i tehnički loše izvedena. Kad već spominjem muziku, moram da naglasim: i ja volim Šopena, ali završna scena, kada se Teja baca na posao prepisujući tonski zapis, mogla je da bude odigrana u punoj tišini. To su glumci zaslužili jer su doveli predstavu do kraja bez pomoćnih efekata, pa ni Šopen nije bio obavezan.

Najgromoglasnija bi tu svakako bila tišina koja bi stigla uz ''smicanje'' svetla i poentiranje samim krajem. U jednom traktatu Stanislavski navodi da je glumcima, kada nije bio siguran da li ih je potpuno prozreo, zadavao dva zadatka: da glume pijanca i da razgovaraju telefonom. Ovaj test Branko i Peđa bi položili bez ikakvih problema. Nadam se da će ova predstava biti ohrabrenje ostalim amaterskim pozorištima da dosegnu za zabranjenim voćem, pod uslovom da igraju iskreno. I pošteno, naravno.

Dragi Ivić, producent

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(10 glasova)
Go to top