Kritika - Dragi Ivić, producent: KAKO SU NASTALE LEPE REČI

Scenska varijacija na temu čuvanja srpskog jezika i pismenosti

Ako se po jutru dan poznaje, onda je više nego ohrabrujuće to što je jedan nov festival, rođen u našoj jezičkoj, etničkoj, pa i državnoj osnovici, započeo tekstom i posvetom jednom od najvećih srpskih intelektualaca, Momčilu Nastasijeviću.

Grupa entuzijasta, profesionalaca (!) rešila se da na svoj način, svojim izražajnim sredstvima, doprinese razvoju naše kulture i duhovnosti. Ono što su loši marketing-menadžeri nazvali u jednoj drugoj oblasti ''kupujmo domaće'', ovi mladi ljudi pretočili su u apoteozu domaćoj pameti, talentu i kreaciji...

A svega toga ima u tekstu ''Život oca Todora'', ingenioznoj crnohumornoj bravuri, ali i u dramskom delu nastalom i oživljenom sinoć, pred izuzetno rafiniranom publikom. Ne pamtim kada sam u našim tekstovima poslednji put čuo toliko slapova, brzaka i vodopada aorista, imperfekta, pripovedačkih futura, slovenskih genetiva kao sinoć. Odavno zaboravljene reči tekle su bez prekida, ali i bez gomilanja, upravo onako kako je Vuk uvek savetovao: ''Kad govoriš, govori da ti zubi trnu...''

plakat

Takav jezik i takav rečnik, logičan, lep i svrsishodan, kod publike je izazivao najpre nevericu, a zatim razgaljenost koja je rasla onako kako je proces prepoznavanja i pravog usmeravanja značenja dobijao na ubrzanju.

 

Glumački dvojac (vidljivi deo autorske ekipe) odavno je, izgleda, raščistio pozorišne račune kako pojedinačno, tako i kao tandem, znajući šta ih sve čeka u tekstu koji je sve, samo ne konvencionalan.

U crnohumornoj farsi sa mnoštvom zaseda i prepreka, oni su razumeli sve začkoljice genijalnog pisca. Srbi se vrlo rado pozivaju na svoju duhovnost, veru i religiju, ali im nikada nije bilo strano da žaoku narodne mudrosti upere i prema ''božjim delegatima'', ljudima neobične profesije (zašto da ne upotrebimo tu reč kad je već zgodna) i široko shvaćene odgovornosti i autoriteta pred narodom.

Popovski soj je svojom mantijom prilično zaštićen od mnogih aluzije, ali od narodnog humora ga ne može ništa zaštiti, pa ni strah od smrti, tako omiljen i rado istican u našim običajima.

Ivan Perković je, uz priličnu dozu nervoze, koristeći težak glasovni registar, zakoračio putem koji smo ranije gledali kod ''Montipajtonovaca'', Mister Bina, pa čak (u naznakama) i kod '''Crnog Gruje''. Naravno, ovo je samo letimično nabrajanje jer ne treba zaboraviti ni legendarnog Batinog oca Makarija, ali ni druge unikatne tumače naših ''Ljudi u crnom''.

Tek od prve scenske promene Ivan se opušta i zaboravlja na urođeni deo obaveze da se stara i o rediteljskom toku predstave. Raskošnog glasa, odlične dikcije i odmerenih, svedenih mizanscenskih rešenja, on sigurno vodi predstavu do kraja, ne ostavljajući gledaocima da nagađaju šta će se to još dogoditi.

 

Njegov lik je klasična srpska funjara (eto još jedne lepe, zaboravljene reči) kojoj ništa nije sveto, ali je sve objašnjivo i opravdano...koliko je to moguće.

U tome je imao više nego izdašnu pomoć partnera, izvanrednog Aleksandra Ristanovića koji je iskoristio svaku sekundu svoje pojave: lišen Ivanovih problema da razbija zid početne nervoze, Ristanović je čak briljantno odigrao završnu scenu, neočekivanu u svojoj upečatljivosti i nemoj sadržajnosti.

Ogromno je ohrabrenje videti danas, u eri površnosti, bubica i drugih pomagala, da dva mlada glumca rade upravo ono za šta su se školovala – koriste svoj habitus i sva izražajna sredstva i mehanizme, a posebno izvanredan scenski govor.

Čemu onda i ovaj naslov koji je aluzija na Duška Radovića? Nema ružnih reči! Ružne su pojave koje te reči opisuju, a svaka reč srpskoga jezika do savršenstva je izbrušena, upravo kao kod Momčila Nastasijevića.

 

Dragi Ivić, diplomirani producent

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)
Go to top