Kritika - Dragi Ivić, producent: ČEMU NAS DANAS UČI STERIJA?

Kritika - Dragi Ivić, producent: ČEMU NAS DANAS UČI STERIJA? foto: Milanovačko pozorište

Profesor Dragi Ivić, producent scenskih delatnosti, publicista, književni i pozorišni kritičar i počasni član Urban Book Circle® („Urbanog književnog kluba“) prati sve nastupe na Međunarodnom susretu varoških pozorišta TAKOVSKE CVETI.

Evo šta je Ivić napisao o predstavi "Zla žena", koju je izvela pozorišna grupa Doma kulture, Čajetina, četvrtog dana festivala, na Velikoj sceni Doma kulture, u Gornjem Milanovcu.

 

Ako pođemo od toga da je naše pozorište, ovakvo kakvog ga poznajemo i izučavamo, nastajalo i nastalo uporedo s obnovljenom srpskom državom, onda su teatrolozi u pravu da je za njegovo utemeljenje najvažnija bila komediografska vertikala Trifković – Sterija - Nušić. Ta trojka, sećajući se Joakima Vujića, svojim delima popločala je ne samo stazu pozorišnog napretka i stasavanja, već i varoški, a zatim i građanski stalež mlade države.

U mnogo čemu bili su različiti, ali su u jednom bili slični – nisu se ustezali da uče od iskusnijih i veštijih, kao što se to radilo i u drugim segmentima života. Svoj trojici uzori su bili velikani klasike, a posrbljavanje čak i nižerazrednih autora (Kocebu, Vajse) nije smatrano greškom, već neophodnim korakom u razvoju. Stoga imamo veoma interesantnu pojavu – da u Sterijinim komadima malo toga ima smešnog, pa ni duhovitog.

 

Njegove komedije su usmerene ka naravi i karakteru, a prevashodni cilj im je bilo da poduče, upute na moralnu vrednost, da budu korisni. Sterija se iskreno držao antičkog obrasca da ono što uđe u pozorište – ući će i u život.

Zašto onda danas igrati Steriju? Svako pozorište ima svoj razlog (gledao sam nekoliko Sterijinih komada samo iz ovogodišnje produkcije i svi su bili odlični).

Razlog čajetinskog pozorišta da postavi ''Zlu ženu'' je jasan, glasan i nezaobilazan, a zove se Mirela Marjanović. Protutnjala je scenom, pustošeći svakim njenim centimetrom, odlično kontrolišući višak glumačke energije koju joj je usud poklonio. Kada glumac ozbiljno shvati svoje telo kao alat i izražajno sredstvo i ovlada njime, onda opušteno gledamo, bez straha, fizičke bravure koje nisu svakome date ni moguće. Dobro bi bilo kada bi malo više poradila na disanju i glasu koji ne mora uvek da bude grlen, a pozorišni jezik (dijalekatska obrada) jeste slabo mesto celog ansambla pa joj to nećemo posebno zameriti.

Ako ovaj ansambl ima nameru da testira domete svoje prvakinje, neka to sledeći put uradi i s ''Ukroćenom goropadi'' jer sam ubeđen da je to pravi korak u daljem napretku ove glumice. Da Mirela nije igrala samo na ekspresiju i erupciju glumačke siline, potvrdila nam je u momentima kada je kod publike izazvala čak i sažaljenje, u momentu kada je izgledalo da će postati žrtva zavere. Možda je takav lik najbolje opisao Nikolaj Gumiljov u svom čuvenom komadu ''Otrovana tunika'' kada je svoju junakinju, Zoju, kći Justinijana, opisao kao biće sa glavom anđela i repom đavola.

Ansambl je uspešno pratio Sultanu. Reditelj je umeo da nađe pravo mesto i ljupkosti Perside i markantnosti Srete, zbunjenosti Pele i dobrodušnosti Trifića (da podsetim da smo kod njega mogli videti i gotovo zaboravljeni oblik scenskog govora – a part , tada popularno pomoćno sredstvo u didaskalijama) a i iznuđenom rešenju Stevana. U siromašnoj scenografiji (ako se tako može nazvati?) oni su se kretali prilično vešto, poštujući zamisli reditelja koje nisu uvek bile u duhu radnje (bespotrebna jurnjava i natezanje oko dvoseda, blic promene nekih scena, itd).

Publika je veoma blagonaklono prihvatila i ansambl i predstavu, mada je tu bilo propusta za koje u amaterizmu odavno nema mesta. Muzika je bila prenaglašena, a većim delom predstave i nepotrebna jer su glumci dramsku radnju razrešavali lako i bez nje. Publika je pristala na zamenu likova kao glavnog nosioca zapleta, mada ta zamena nije izvedena najuverljivije, naprotiv.

No, ruku na srce, osim posezanja za nekakvom maskom, teško da bi se i drugo rešenje, sem dogovora s publikom, moglo i ostvariti. Vredi pohvaliti vrlo vešto komponovanje kočija od delova scenografije, posle čega kreće muzika diližanse (?).

Čemu nas, posle svih ovih decenija, još može naučiti Sterija? Uči nas tome da pozorište ne bira mnogo ni vreme ni mesto. U trouglu koji čine dramsko delo, umetnici i publika, uvek će se neko lako prepoznati, a onda kreće čarolija...

 

Dragi Ivić, diplomirani producent

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)
Go to top