Kritika - Dragi Ivić, producent: KO O ČEMU – ŠEKSPIR O NAMA

Profesor Dragi Ivić, producent scenskih delatnosti, publicista, književni i pozorišni kritičar i počasni član Urban Book Circle® („Urbanog književnog kluba“) prati sve nastupe na Međunarodnom susretu varoških pozorišta TAKOVSKE CVETI.

Evo šta je Ivić napisao o predstavi "Hamlet u selu Mrduši Donjoj’’, koju je izvelo Amatersko pozorište ,,Raša Plaović’’, Ub, petog dana festivala, na Velikoj sceni Doma kulture, u Gornjem Milanovcu.

''S glupošću treba živeti u dobrim odnosima''

Viljem Šekspir, čovek čije se ime pisalo na 26 različitih načina, ne prestaje da inspiriše i iritira teatrologe, sineaste i istoričare umetnosti. Nesuđeni pisac (u Londonu je počeo kao poslodavac dečaka koji su parkirali kočije gledalaca), najpre je glumio i organizovao spektakle, a zatim, kada je video da je unosnije pisati nego se preganjati s piraterijom i autorskim pravima, počeo i da piše.

Ostalo je, kako se to obično kaže, istorija. Kao što je on tragao po mitu, fantaziji i prošlosti, tako i današnji autori tragaju po motivima koji ih iz Šekspirovih komada dovode do naših dana. ''Ratovi zvezda'', ''Priča sa Zapadne strane'', ''Krvavi presto'', ''Moj privatni Ajdaho'', ''Ran'', ''Zabranjena planeta'', i drugi blokbasteri svedoče o tome da je dobri Vili bio na pravom putu, kao i oni što su ga pratili.

U taj korpus spada i jedan od najpopularnijih tekstova jugoslovenskog dramskog prostora, ''Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja'', kako glasi pun naslov (često zaboravljan), koji je doživeo i svoju filmsku verziju. Pozorišna ih je doživela stotine i jedan je od najigranijih tekstova i među amaterima i među profesionalacima.

Iskusno, zrelo pozorište sa Uba veoma ambiciozno se dohvatilo teksta u kome, na prvi pogled, nema tajni i u kome ništa nije nerešivo i teško. Prvi put gledamo na festivalu i ansambl predstavu, nešto što se (zašto, to je duga priča) u poslednje vreme izbegava čak i na profesionalnim scenama. Jedan od komada u kome nema ni najave od srećnog kraja nudi i reditelju i glumcima mnogo mogućnosti da se iskažu , bez velikog rizika da pogreše.

Likovi su precizno karakterisani, situacije su jasne, slutnje su logične, a glumci nisu u iskušenju da se bore s ili providnim rešenjima. Dobro napisan komad traži da se korektno odradi, a ostalo će se već nekako domoći publike, što najčešće i biva. Retki su ansambli u kojima je energija muškog i ženskog dela dobro raspoređena kao kod Ubljana i pred nama defiluju zreli glumci, pedantni izvođači ali i kreatori rediteljskih ideja, uz deo statista za koji nisam našao veliko opravdanje (osim da su predstavljali prikupljenu publiku).

Vlada Tasić iskusno je oslikao, čak cizelirao, lik beskrupulozne bitange. Voja Raonić je, opasno krećući se ivicom karikature, najviše pomogao reditelju u trenucima kada se ''otvara'' predstava, a najbolji glumac večeri, Milan Marković, nesuđeni Hamlet, najcelovitije obrađen lik ove predstave, jeste neko ko je uspeo da se izdigne iz opšte galame i šarenila, ne kapitalizujući jevtino svoju porodičnu tragediju.

Pored njih, treba izdvojiti i uvek šarmantnog Aleksandra Tadića koji je, u bilo kom obliku i liku, potvrda solidnosti ovoga pozorišta, gotovo kameo pojava. Osim Nevene Mihailović, koja je mogla opuštenije da priđe svom liku, ženski deo ansambla s lakoćom je odigrao opajdare od sorte, kakvih ima svuda...

…Da, ali: ono što je od početka izgledalo kao nesporazum, do kraja je ostalo u sferi upitanosti; da li je reditelj baš morao toliko vremenski, tematski i mesno da luta i da se traži? Zašto nije postavio koordinate predstave i fiksirao ih tako da znamo gde se to, kome, i kada dešava? Lutanje kroz smisao i poruke počinje ''Svilenim koncem'', nastavlja se šumadijskim kolom, interludijumima sa pevanjem; predsednik je čas drug, čas gospodin, odnekud izranja zadruga, otkupi, društvena odgovornost, prisila, demokratski izbori i predsednik kabadahija, strani plaćenici, pocepan balon pored laptopa i mobilnog telefona, blesave perike, itd, itd. Rediteljska rešenja su gledaoce više zbunjivala nego što su za sobom nosila tajni ključ nekog čitanja koje nama nije bilo na prvi pogled jasno i vidljivo. Kao kada igrač bilijara prvi udarac raspali iz sve snage – pa šta bude... A bude karambol i poneki slučajni pogodak.

Rekao bih da je ono što je reditelj želeo i ono što je postigao u imanentnom raskoraku, kako sa njegovim težnjama, tako i sa osnovnim porukama teksta za koji smo već utvrdili da nema mnogo tajni. Šteta, jer je propuštena prilika da veoma raspoložen ansambl u prirodnom ritmu i razumevanju donese ovu predstavu.

Zašto je na ovakav način potrošena energija jednog od najzrelijih srpskih ansambala, ostaje otvoreno pitanje. U tom smislu teško je i analizirati druge elemente predstave, jer kad se uđe u pogrešan voz sve su stanice pogrešne. Ostaje i dilema zbog čega je tako važnu ulogu, kao što je uloga učitelja, dodelio glumcu s govornom manom, ali to nije jedina upitanost vezana za neka rediteljska rešenja kojima je teško naći pokriće i opravdanje, a da se situacija ne zakomplikuje dodatno.

Kako vam drago, što bi rekao Šekspir. Publika je uživala jer je festival obogaćen još jednom revijom odličnih glumačkih ostvarenja, a protiv toga niko nema ništa protiv, pa ni ova , osvedočena cepidlaka.

 

Dragi Ivić, diplomirani producent

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(2 glasova)
Go to top