Kritika - Dragi Ivić, producent: STILSKE VEŽBE

Kritika - Dragi Ivić, producent: STILSKE VEŽBE foto: Fb Milanovačko pozorište

Ivić je napisao kritiku i o predstavi "Sve o ženama" koju je sinoć, šestog dana festivala, ne Velikoj sceni Doma kulture, izvelo Amatersko pozorište "Mirko Tatalović - Ćira", iz Nove Pazove.

Pozorište, kao i svaka druga ljudska aktivnost, ima svoje cikluse koji više podsećaju na spiralu na kojoj, povremeno, zastanete da biste prepoznali mesto odakle ste pošli ili proverili da se ne vrtite ukrug. Možda je to bilo motiv Miru Gavranu da složi, odnosno umontira ovakav dramski materijal, čekajući da se pojavi inspiracija za nešto što će stvarno i s pravom nositi atribut novog. Kad već spominjem te cikluse, podsetio bih na čuvene ''Stilske vežbe'' Rejmona Kenoa koje, do danas, ostaju jedinica mere za ovakvu vrstu pristupa dramskom tekstu, koji po svojoj strukturi više podseća na glumački ogled (etidu) nego na standardni dramski komad.

U tekstu ukrštene dramaturgije pratimo bar četiri bitne i relativno celovite priče, koje pak nemaju čvrstu vezu ili je ovo pozorište tako ne vidi. Podmuklost odnosa dveju sestara, sekretarice koje se vole i mrze, sapliću jedna drugu i glume kolegijalnost, devojčice u vrtiću, bake u staračkom domu... Sve je to pisac stavio na sto kao tamni vilajet, uz brojne mogućnosti kolateralnih veza i dodatnog asociranja. Ko uzme – kajaće se, ko ne uzme – isto će se kajati.

Zašto se reditelj odlučio za ovaj komad? Da li je bio siguran da će uspeti da savlada fragmentarnu dramaturgiju, izbegne ponavljanja i nađe razlog i vezu između ovih pripovedačkih linija? Možda su ga podgovorile glumice? Zašto da ne, meni je ta misao veoma bliska, pogotovo ako to pozorište već ima osnovni repertoar pa je svojim divama (očigledno iskusnim i ambicioznim) rešio da ponudi nešto što nije standardno pozorište već mogućnost da se kroz glumačku egzibiciju pokaže da one mogu dalje i više od uobičajenih ansambl predstava ili kamernih drama. Složićemo se da to jeste motiv (kao kad planinara pitate zašto se popeo na vrh neke planine, a on odgovori – zato što je vrh bio tamo).

Kako god da bilo, rekao bih da im reditelj, ovom prilikom, nije bio od velike pomoći. Na asketskoj sceni gde su vrata dobro korišćena kao kontraliht i začetnik tajni, većina zapleta plasirana je oko stola, što je glumice teralo na iznuđen mizanscen. Po sceni su se kretale (relativno često) bez stvarnog pokrića i opravdanja. Posebno se to odnosi na epizode gde se nalaze majka i sestre. Smena ambiciozno zamišljenih priča (sa željom da komad prođe kroz sve one neophodne faze od ekspozicije do kulminacije) obavljana je linearno, bez udubljivanja u neka druga rešenja, tako se sticao utisak da ova trojka može ovako još satima da eksperimentiše na sceni, ali bez lako vidljive najave da će doći do nekog rezultata.

Tako nas je (ne samo nas, pošteno govoreći, već i glumice) reditelj doveo u situaciju da nas kraj iznenadi i to pragmatično na atraktivnijem kompletu likova čime se lakše poentiralo. Istina je da mu je funkcionalna scenografija u tome pomogla, ali ništa dalje od toga jer je ona ostala samo dobro rešen prostor za presvlačenje. Lepo je primetiti i to da se nije preterivalo s muzikom, što je u amaterskim predstavama čest slučaj.

Glumački trio je odličan! Ako su one bile razlog da se ovaj tekst igra, onda ćemo razumeti zbog čega je ovaj komad stigao na repertoar (osim, naravno, popularnosti pisca koji ima i svoj festival, i svoje pozorište i – zašto da ne – one koji čekaju svaki sledeći njegov komad). Zrele glumice uspele su da popune one praznine i nedorečenosti u mizanscenu i ukupnoj kompoziciji predstave, vladajući i telom i govorom. Istini za volju, u deonicama staračkog doma bilo je zadataka koje nisu mogle da iznesu, a dobro pamtimo da je jedno od opštih mesta metodike postulat da ne treba davati glumcima zadatke koje ne mogu celovito obaviti.

Posebno bih primetio da ni u jednom od devet ili deset razgovora telefonom sagovorniku s druge strane slušalice nije dato vremena ni reč da progovori, a to je jedno od zanatskih znanja koje je reditelj (ili neki saradnik na scenskom govoru) bio dužan da im kaže. Sve u svemu, vredelo je biti večeras u sali i videti jedno hrabro pozorište i tri gracije koje su se usudile da posegnu za nečim što jeste izazov u svakom smislu te reči. To pravo im niko ne može oduzeti i one su ga odlično iskoristile.

Dragi Ivić, diplomirani producent

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)
Go to top