Kritika - Dragi Ivić, producent: KAROLINA NOJBER

Kritika - Dragi Ivić, producent: KAROLINA NOJBER foto:gminfo.rs

U visinama se ne leti u jatu

Volim pozorište. Tako bih započinjao svaku misao i svaki tekst posle ovakvih predstava. Nebojša Romčević dokazao je da je moguće biti profesor i pisac, a da obojica budu na dobitku – kao i dramski prostor kome su se posvetili. Tekst koji je pravi omaž pozorištu, ali i dobro utemeljena studija karaktera, naravi i sudbina, progovorio je o vetrenjačama, izgubljenim bitkama, večitoj kapici sa zvončićima suđenoj dvorskim ludama, maskama i šminki koju ponekad zamrljaju suze.

 

Protiv kakvih demona su ustale Karoline ovog i onog pozorišnog sveta? Otkad je Tespis oduzeo pravo anonimnosti horu i uveo prvog glumca na jednom od agona, glumci su ti koje se neprekidno i grčevito bore (do danas to traje, da se ne zavaravamo prividom demokratičnosti i otvorenosti) za svoje mesto ne samo na sceni već i pod suncem. Pozor je mesto gde su igrana prikazanja, ali i vršene smrtne kazne, sakaćeni ljudi, obznanjivane vesti, prodavano roblje...

Glumec na ruskom znači spadalo, onaj ko se krevelji, smeje drugima; u gradu Londonu, unutar limesa, bile su dozvoljene samo pozorišne družine dečaka, a prve pozorišne zgrade dizane su van dometa teške ruke pravovernih i primernih građana. U rasparčanoj Nemačkoj Karoline Nojber, Gete piše ''Pravila za glumca'' i pri tom koristi crtača koji će, po liku tada poznatog glumca Iflanda, propisati kako se šta ima igrati i koji gestovi šta znače.

Isti taj Gete će, posle 13 godina vođenja pozorišta u Vajmaru, kod Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, napustiti bez reči upravničko mesto. Razlog? Vojvotkinja je uvela , mimo njegovog otpora, pudlice u pozorište. Moglo joj se. Poznato?

 

foto: gminfo.rs

Sinoć je ovaj festival obogaćen celovitom, izvanredno temperovanom predstavom, a sjajna publika nagrađena je za vernost i strpljenje. Glumaca je bilo svuda, pa i kada ih je bilo samo dvoje na sceni i sve su stizali, pa ovom prilikom scena nije izgledala ni prevelika ni prazna, kako je to umelo da biva pojedinih večeri. Kao što se ''Šopalovići'' ne počinju bez Dropca, tako se i ova predstava ne počinje bez Karoline, a nju je nadmoćno, bez pada i greške, iznela i donela Nataša Rokvić, na nivou i u stilu kojim bi se ponosili profesionalci. Ona je pozorišnu sreću uhvatila za gušu umesto za veo, ali tako da svi budu srećni, a da samo ona ne bude zadovoljna tražeći sve više... A svoj lik je kroz predstavu pronela u zubima, koristeći sva dozvoljena izražajna sredstva, dišući sa scenom i uz nju.

Diskretan korak za njom, tačno onoliko koliko je odmerio pisac, stupao je Valentino Oljača, odajući počast svojom žrtvom svemu onome što u pozorištu vredi – ljubavi, lojanosti, postojanosti i - efemernosti. Sve ono što je u svojoj ekspresiji uradila Nataša, Valentino je propratio , diskretno ali nedvosmisleno. Vredi izdvojiti i minijaturu Marije Vajner, kao i surovo životni lik Hansvursta u tumačenju Zorana Živkovića, te lepu pojavu oca i kćeri na istoj sceni, Dejana i Jelene Milošević. Dejan je deo svoje scenske pažnje ustupio Karolini i nije pogrešio.

foto: gminfo.rs

Predstava je pravi poklon festivalu i efektno završava takmičarski deo. Ono što sebi u njoj moralo i moglo da bude bolje vezano je za rediteljski postupak. Bez obzira na to što je komad pisan fragmentarno, ostaje, s pravom, upitanost – da li je moguće da srpski reditelji nemaju rešenje za komad s brojnim promenama? Zar mora baš sve da se odvija u mraku ili polumraku, seckajući radnju, tumarajući, oduzimajući ritam i predstavi i gledaocima? U dužim pasažima videlo se da ne mora. Značajna primedba mora se izreći i na dovršavanje predstave. Poznato je da predstava može da ima više početaka, ali samo jedan kraj. Zbog čega on nije usledio posle monologa Karoline? Da li je reditelj bio ipresioniran samim tekstom ili je nešto drugo po sredi, dobro bi bilo da se time više pozabavi.

Dozvolite ovom kritičaru i jednu ličnu primedbu: bio sam učesnik i svedok kada su pokretači ovog žilavog i agilnog pozorišta pre četiri decenije, tada početnici, svoj razlog postojanja našli u predstavi ''Prosjačka opera'', u vreme kada su ljubimci budžeta bili folklor, radnici-slikari, pesnici lirike žuljevitih ruku, itd. Sada, zahvaljujući tom virusu, imamo jedno svetlo mesto na pozorišnoj slici naše zemlje, gradić koji ima dva festivala (!). Oni imaju energiju da traju, a nemaju nameru da stanu. U tom polaritetu imanja i nemanja treba videti šansu amaterskog glumišta da preživi. Oni su je videli. Nadam se i vi.


Dragi Ivić, diplomirani producent

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)
Go to top