Dva su razloga zašto su Čehovljeve „Jednočinke“ Milanovačkog pozorišta, premijerno odigrane 2012. godine, postale karakteristična prekretnica za ovu trupu. Bila je to prva predstava od otvaranja Male scene dovoljno zrela da posle duge pauze vrati Milanovčane na šarenoliku teatarsku mapu Srbije, sa sve nagradama koje su s njom počele da pristižu.

I drugo, sedam godina kasnije, s teretom od preko 80 izvođenja - kad se niko od starijih ne bi naljutio da mu pokažu o koji klin da okači svoj ruski kostim, donele su Tatjanu Rašić.

foto: gminfo.rs

Taj snebivljivi, izduženi, pegavi devojčurak sa ogromnim očima, praktično još u srednjoj školi, s jedva jednom i po ulogom kod Branka Kneževića, glumi sada Nataliju Stepanovnu u „Prosidbi“ kao da je ispala direktno iz mozga Antona Pavloviča. Nije, zapravo, nimalo svakidašnje da u amaterskom klubu bilo koje vrste, iz sve uskogrudijeg, provincijskog populusa, koji ovde broji namaknutih 50 hiljada duša, iznikne i tek tako zaigra neko ko izgleda već sve ume. Kako je to moguće, pitajte reditelja posle sledećeg nastupa, kad već ne možete Čehova; a mi ćemo govoriti o onome što je namenjeno publici.

Dosta toga bilo je jasno još potkraj premijere „Jednočinki“ s novom podelom, 25. aprila. Sačekali smo i prvu reprizu, da vidimo jeste li sve kudikamo slučajnost ili ne. Odgledali je neplanirano u kratkoj drami kao Danteovu Beatriče u Brkovića Kući za Noć Muzeja, sinoć na Velikoj sceni tokom zatvaranja prvog festivala „Takovske Cveti“... i verujemo da je dovoljno: Tatjana može da igra šta hoće, gde hoće i koliko hoće. Ako hoće.

U tim izvedbama ona nijednom sebe ne dovodi u problem, ne drži cepidlake u neizvesnosti da čekaju kada će ga napraviti, nego sve to deluje kontinuirano lako, u potpunosti prirodno, razgovetno, u gestikulaciji besprekorno, bez ijedne šmire, ne zanoseći se da uopšte išta zna o glumi, a gotovo isuviše školski! Ona je, dakle, neka vrsta paradoksa, osetljive, dragocene greške kakva može da prosija samo kroz entuzijazam amaterizma; ali koja ili ne sme dugo da traje, ili mora hitno da se prikupi u nekakvu namensku, sterilnu posudu i odnese na Akademiju za glumu recimo, gde će da ojača kad ode iz Kneževićevog jata. Hoće li napraviti takav korak, sačekaćemo; bilo kako bilo - barem sa ovom i ovakvom Natalijom Stepanovnom, taman da prstom više u životu ne mrdne na sceni i završi u IT sektoru, Tatjana će ostati najbolja glumica koja je ikada nastupala za Milanovačko pozorište.

foto: gminfo.rs

Rizikujući da je navedenom ocenom odmah potpuno upropastimo, ali i da nas gradski hroničari strogo podsete kako je bilo ovde glumaca, jakih predstava i ihahaj sjajnih talenata još i pre, a kamoli za vreme Kostadinova i Kneževića, otićićemo korak dalje; jer „Jednočinke“ s Rašićevom u poslednjoj priči nisu samo to – odavno izigrana potka za uvod u „Prosidbu“. Naprotiv. Od svega što smo gledali u izvornom komadu, ostao je samo urnebesni Peđa Lošić kao „Tragičar od nevolje“, s čijim se frustracijama sada, taman kako treba, nosi prefinjeni Viktor Vujić u koži ništa manje prefinjenog Alekseja Muraškina, ili je obrnuto?

„O štetnosti duvana“ više ne daju, jer velikog, nažalost pokojnog, Draška Obrenovića naprosto nije moguće zameniti. U „Medvedu“ nam Danica Vučetić i Mihailo Ristić izvlače neusiljeni čehovljevski humor koji se u prethodnoj verziji uopšte nije video, dok se Knežević odrekao „Labudove pesme“ da bi s njima bio lakej Luka.

foto: gminfo.rs

„Prosidba“ nikad nije bila deo prvobitne podele, i s pravom se govorilo da je aprilski termin u stvari premijera. I to kakva! Dovoljno je gorepomenutoj Rašić, iz sasvim suprotnog generacijskog ćoška, pridodati presmešnog Branka Nedeljkovića kao spahiju Čubukova, pa da mlađani prosac Krsman Nedeljković bez problema odigra zahtevnu emotivno komičnu klackalicu Lomova Vasiljeviča. Ovaj omnibus je tako dobio svoj drugi život, dokazujući opet da u Milanovačkom pozorištu itekako razumeju bezvremenu aktuelnost pisca klasika, i – što je još važnije, uspostavljajući neki vid osnovnog standarda: ko ne prođe ma kakve „Jednočinke“, bilo kao glumac, kostimograf, scenograf, ili tehnička podrška, nije prošao ni pravi test za punopravno članstvo u njihovoj družbi.

 

Miloš Mijatović, gminfo.rs

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to Twitter
Ocenite ovaj članak
(7 glasova)
Go to top